XVII

“Ne brini ništa, jer Baka Zima će doći,

kad sve puteve naše u snežno ćebe zamota.

Navejaće nam snove, razviti pesme i priče,

vratiće na početak sve staze našeg života!”

(Kaminuni Aćan, “Pevanja Zimi”)

-Vi ste šakali! Uštve! . . . Nasilnici! Ma, ne znam ni koju reč da upotrebim za vas, nijedna mi ne bi bila dovoljna! Vi da znate, bagro, da je Gindži živa, i da mi to ne kažete! A videli ste koliko patim! I vi sebe nazivate dobrima i plemenitima? Pa, ne znam koje mučenje bi bilo surovije od ovog koje ste meni namenili! Kako ste mogli, kako ste samo mogli?! Da li mi se celo Pleme smeje, kakvu sam budalu napravio od sebe? – praskao je Faranri, idući u krug po mojoj sobi. Okupljeno društvo posmatralo ga je bezbrižno, Senor čak nije prestao ni kolače da jede.

-Žao mi je, Faranri, ali, zaista nije dolazilo u obzir da ti kažemo – rekoh nemarno, onako udobno smeštena u visokoj naslonjači.

-Ti ćuti! S tobom ću tek da se obračunam! – plane on ponovo, i čini pokret kao da će da me zadavi. Umesto toga, snažno me grli. Kao one noći kad sam mu se, kao Kaminunka, je li, uvukla u krevet onako pijanom, a on, stežući me, a ne znajući da sam to ja, samo moje ime izgovarao. Gleda me ubilački. Onda se opet ustumara po sobi; govori, kao sam sebi, prasne, steže pesnice, kune, psuje, pa ponovo traži objašnjenje:

-I čemu cela predstava? Čemu sahrana, onako lažna, čemu sve one suze?

-Sahrana je bila prava, to ne možeš da zameriš - kaže Cejša.

-Da, sahranili smo ostatke Gindžaninog konja – dodaje Senor.

-Delovi. . . delovi Gindžaninog konja. . . malo kostiju, mesa, i tako to – saglašava se Nuri, i svi se smeju neko vreme. Faranri ih sve gleda nemilo, vrti glavom, pa nastavlja da proklinje:

-Niste vi pri sebi, vidim ja! Kako ste mogli, kako ste samo mogli! Kakav užasan, surov ispit – mogao sam ruku da dignem na sebe! A svi ste znali da je Gindži živa – svi osim mene, je li tako?

-O, ne baš svi, ne baš svi – odgovara Dezira preko zalogaja. – Samo nekoliko nas, ja, Cejša, i naravno Senor, koji je to sve i smislio još kad su Gindži i Ajarnor krenuli u Lam. Video je onog Kruna kako se maje oko tvoje kuće i gleda tvoje oru`je. Nuri je shvatila odmah. Nismo mogli da je izostavimo.

-Pa mogli ste baš i meni da kažete – dobacuje Aćan zavidljivo, i mrko gleda Nuri, koja ga hrani voćem. – Nuri, nisi morala da budeš toliko . . . tajanstvena.

-Mislim da bi to sve pokvarilo, da smo tebi rekli. Ne bi mogao da paziš na Faranrija kako valja – odgovara Senor sasvim ozbiljno.

-I sad, kad ste postigli da se na smrt obrukam, sad ste verovatno zadovoljni? – peni Faranri od besa.

-Da, sad smo zadovoljni, ali ne zato što si se obrukao, jer nisi; nego zato što si pokazao da si čovek sposoban da oseti bol, a ne samo želju za vlašću – govori Senor još ozbiljnije.

Faranri se podrugljivo zasmeje, ne verujući. Ali, Kaminunci ga usrdno gledaju, i klimaju glavama:

-Da, da. Smej se ti koliko hoćeš, i veruj ili ne veruj. Da nisi onako iskreno patio za Gindži, više te ne bismo računali u ljudska bića – kaže Cejša.

-Vi ste zaista blesavi! – ponovo prasne Faranri. – Zato što sam se sav izbezumio i umazao od plača, ponudili ste mi da budem poglavica – što je, pretpostavljam, samo još jedna šala na moj račun?

-Nije bila šala, mi se s tim ne šalimo – kaže Dezira strogo.

-A da sam ostao pribran i hladnokrvan, i pokušao da preuzmem vlast u Plemenu, onda kad si se sva ustumarala, i nisi umela da protumačiš uputstva za rad na Brani? Šta bi onda bilo?

-Skratili bismo te za glavu – odgovara Dezira, praveći se da je vrlo krvožedna. On se opet zasmeje. Smeh mu zastaje u grlu kad shvati da se ona ne šali.

-Upravo je tako – nastavlja poglavarka. – Mnogo naraštaja je prošlo i mnogo ljudi nam je stradalo dok nismo shvatili da je ljubav važnija od vlasti. I odstranili bismo svakog ko ne može to da razume. Dobro. . . ne mora to biti ubistvo. Može i progonstvo. Dali bismo ti hrane i odeće i lepo bismo te ispratili do granice. Pa ti idi, pa vladaj Đargamcima, i tako nekim narodima, koji vole velike i surove vođe. Nama ništa slično ne treba.

Faranri ćuti neko vreme, a na licu mu se brzo smenjuju različiti izrazi: trudi se da shvati.

-I kad sam pokazao da mogu da patim, onda si htela da mi prepustiš svoje mesto?

-Da, htela sam.

-Ali, šta to menja?

-Ništa. Biće prilike. Postaćeš poglavica, ako to želiš.

-Ne želim. Ne razumem vas.

-Ima vremena. Ni mi sebe ne shvatamo uvek, znaš. Ali to nije najvažnije. Najvažnije je da smo dobre volje.

-Tako je! Pametna je poglavica Dezira! Još po jedno vino u njenu čast! – ustaje Cejša, da bi svima sipala vino.

-A kako ste postigli da Gindžana ostane živa?

-Lepo. Za Ajarnorovo sedlo bio je vezan konopac, sa jednim krajem oko mog struka. Kad je Krun ustrelio moga konja, konj je pao u provaliju, a ja sam se zaustavila na rubu – kažem.

Faranri me gleda sumnjičavo:

-Meni to liči na čaroliju. Ti jedva da znaš da jašeš. Kako bi izvela takvu vežbu?

-Pa, vežbali smo. Ja, Senor i Ajarnor smo to vežbali, danima pre mog polaska na put – kažem, gledajući ga nedužno. Faranriju su se naduvali obrazi – samo što ne pukne od muke.

-Ovo je zaista previše! – govori, kao da se guši svojim rečima. –Oni su vežbali! Odvratni ste mi, odvratni!

-Zar se ti ne raduješš što je Gindži živa? – kori ga Nuri.

-Hej, stani malo! – odjednom mu je sinulo. – A kako ste vi, pametnjakovići, znali  unapred da će Krun gađati u konja, a ne u Gindži? Aaa? To mi odgovorite! Zar ne bi bilo razumljivo – logično, takoreći, da gađa u ženu koju namerava da ubije?

-E, tu te čekamo. Krun je mogao da gađa samo u konja, jer je Gindži imala na sebi “odeću života”, šubaru i ogrtač ukrašene ogledalima. Na onom snegu blistala je nadaleko, bila je treperava meta. A njen konj, onako riđ, video se sasvim dobro, i nije treperio: zar bi Krun, imajući na raspolaganju strelicu za samo jedan hitac, smeo da sebi dozvoli promašaj? Kao što vidiš, mi smo se spremili; što za tebe baš i ne bi moglo da se kaže – govori Senor zadovoljno.

-Eto ti tvoje “logike”, Faranri – dodaje Cejša.

-Zbilja smo dobro postupili što ti nismo rekli – dodaje Dezira.

-Ali, i ti si dobro postupio u Ciboli, čuli smo sve od Aćana – nastavlja Senor – i upravo zahvaljujući tvojim postupcima, u Ciboli smo stekli i neke prijatelje. O, videćemo; ako budu dolazili sa dobrim namerama, možda ćemo i trgovati, ko zna. Ako dođu sa lošim namerama, spremni smo i za to.

Onda se zapodene razgovor o mom “grobu”, i o “grobovima” Faranrija i Nuri: čim se onomad, još posle moje “sahrane” sneg otopio, na kamenim pločama urezani su natpisi cibolanskim i lakči slovima, tako da svako ko stigne može da pročita:

“Timur Šen baj, gospodar Cibole,

među nama život i smrt našao”.

I, malo dalje:

“Nuri, supruga Timura Šen baja,

i u smrti verna svome gospodaru”.

Tako će naši cibolanski životi biti zauvek sahranjeni, i ko god da iz Cibole ili svejedno odakle dođe, moći će samo da misli da nas, došavših iz Cibole, nema više. Kraj priče, za sve koji umeju da čitaju – a za one koji ne umeju, nema ni priče, ni kraja. Slobodna, prolazi mi kroz glavu. Slobodna od Cibole i njenih zakona, i od svih koji bi poželeli da me nađu i vrate, živu ili mrtvu. Ja, za promenu, ostajem ovde i za neko vreme nikakva putovanja neće mi padati na um.

Napolju veje sneg, i vetar duva, ne odveć jako: visoke planine oko Lakče Kaminuni zaustavljaju mu najstrašnije nalete, tako da u Dolinu stiže tek deo njegove snage. Bele naslage, znam, prekivaju naše prazne grobove i naša puna srca. Tamo izvan naselja, na brisanom prostoru, pre prvih šuma, pod debelim pokrivačem nestaje humka u koju sam mogla da budem položena, a tamo još dalje, prema Lam zemlji,  i sve litice, strmine i staze na kojima sam mogla da poginem. A ja, živa i čitava, sedim u toploj sobi, među dragim ljudima, dok svuda okolo sila nad silama i moć nad moćima, život sam, nastavlja da otkucava i klokoće pod snegovima, postojano i zadovoljno. Moji prijatelji se opraštaju, izlaze na blistavu belinu, koja škripi i puca pod čizmama, dogovaramo se kako ćemo sutra svi na grudvanje, a uveče na kolače kod Cejše. Nuri ide kući, Aćan je, kao slučajno, prati, a Faranri, takođe slučajno, ostaje kod mene, da bi mi rekao još poneku reč. I kad nam se u tom rečkanju i nadgovaranju zubi sudare, i jezici prepletu, a njegove ruke me zagrle svom snagom, nespretno, kao da smo postali deca, iako smo zreli ljudi, znam da je sve u redu, i da se život vratio u tokove kojima treba da teče. Snegovi moji beli, volim vas.