XVI

“I dođe, i stade među nas

Onaj koga prizvasmo iz sveta umrlih,

ničim, baš ničim, osim ljubavlju.

I obrati nam se rečima koje miluju i hrabre,

ničim, baš ničim, osim ljubavlju”.

(Kaminunski pozdrav Suncu)

Prolazili su dani od mog i Faranrijevog povratka iz Cibole, a da nisam uzeo pisaljku u ruku. Leto je prošlo, sa bogatom žetvom, i jesen došla i prošla, i hladnoća se vratila, kao i uvek što se vraća u naš kraj. Beše vreme za proslavu Najduže noći u godini, a tu je već uveliko zima počela. Snegovi su pali kao što je uobičajeno; te zime, beše red na nas iz Kaminuni naroda da pripremamo proslavu. Pesnički susreti održavaju se, na primer, svake godine kod drugih domaćina, i to se kockom odre|uje, tako da je moguće da budu ponovo u istom plemenu u kome su bili prošle godine; velika ženska okupljanja uvek su u Lamu; žetelačke svečanosti proslavljaju se odelito, svako pleme za sebe, a Najduža noć se slavi po običaju  ustanovljenom u pradavna vremena, još onomad kad nam se država raspala: svake godine drugo pleme priprema proslavu, a ostala šalju goste, i za dvanaest godina samo po jednom svako od plemena može da dođe na red da bude domaćin. Po imenima životinja koje su zaštitnici naših plemena ustanovljen je ovaj običaj: prvo ide Kaminuni, Dabar; pa Lami, Medved; pa Planinski vuk; Ajlami, Jazavac; Ris, Srebrna Lisica, Đargam - Jelen, Planinski lav, Snežni leopard, Lasica, Vepar i Konj. E, ove zime gosti su stizali nama, i stizali su u velikom broju, i vrlo raspoloženi za slavlje. Mećava nije bila prejaka, taman za ugodno putovanje poznatim putevima i stazama, i bila je to prva velika proslava u Lakči još otkad je Gindži otišla. Pripreme su počele već u jesen, a sad je cela zajednica živela za doček gostiju, i velika užurbanost vladala je među poštovanim sunarodnicima. Muškarci i žene, zagrejani dobrim raspoloženjem, pripremali su meso na bezbroj načina, slane i slatke kolače sa bademima i orasima, smrznutim kupinama i narezanim jabukama. Pite su pečene, još od jutra tog značajnog dana, sa seckanim usoljenim mesom, pečurkama i začinima. Žene su se zabavljale slažući na velike pladnjeve režnjeve usoljenog mesa, sira i povrća iz zimnice, oblikujući, od ovih namirnica različitih boja, divne, a jestive slike planina, cvetova, neobičnih kuća, čudesnih ptica. . . Nismo mi kao Đargamci, kod kojih za jelo možeš dobiti samo pečeno meso, raskomadano, pa bačeno na tanjir, i jako vino iz grube čaše. Mi smo lepo vaspitani, i mnogo nam znači da hrana bude pravo uživanje. Nije važno što će jestive slike nestati već posle nekoliko trenutaka divljenja, jer će ih gosti pojesti; važno je da svi budu dobro raspoloženi. O, volimo mi ta okupljanja, premda, zbog različitosti naroda na gozbi, i različitih običaja, to obično ne prolazi bez neke nevolje. Ali, nisam brinuo; bilo mi je svejedno. Izvršavao sam sve što je ma ko od mene tražio, trčkajući tamo – amo, kuda bi me žene, u svom žaru gostoljublja, uputile, iako nisam uživao u tome. Bilo mi je čak pomalo mrsko i bljutavo da gledam i slušam uvažene saplemenike kako se raduju proslavi, i ciče od veselja uređujući Zajedničku kuću za prijem svih koji će nam doći, kao da su već zaboravili Gindžin odlazak. Nekada sam koristio priliku da odem na okupljanja gde dolaze ljudi iz vš{e plemena, i približim se nekoj novoj ženi, sad me ni to nije zanimalo. Gindži nije bilo. Nekad sam se radovao kako ćemo je predstaviti gostima na ovakvom okupljanju, i zapanjiti ih pričom o putu u Cibolu, a, eto, Gindžane nema više, i sve priče su postale tužne, i vidim da je Mladima mučno kad pokušavam da im ispričam neku od njih. Mlade privlače nova lica, živa lica, a ne razgovor o mrtvim osobama. I pesmu o Gindžaninoj pogibiji pevao sam sve ređe, obično sam, jer su me u društvu ućutkivali kad je započnem. Još mi je bivalo gorko u ustima kad god bih se setio šta sam sve mogao da joj kažem, koliko vremena s njom da provedem, ali, to je prošlo, govorio sam sebi, prošlo, i prilika se više nikada neće ukazati.

Nisam, međutim, izbegavao da učestvujem  u razgovorima o predstojećem slavlju, i smejao sam se i pričao sa svima, malo izveštačeno, ali, ne mari. Zapazio sam i da izbegavam Faranrija, koji je i dalje nosio sivu svilu u znak žalosti, što mi je odavno postalo odbojno. On sam se mnogo promenio od našeg povratka iz Cibole. Nisam ga više viđao sa crvenim kolutovima oko očiju, ali, bio je ozbiljan, da ne kažem neugodan, i više nego često omakla bi mu se oštra reč. Ni pio nije, barem ne na poslu, i barem ne onda kad ga svi vidimo. Vratio se svojim dužnostima na Brani, i izvršavao ih je uredno, tako da više nismo morali da brinemo, premda je izgledalo da ga ni njegov posao više ne zanima. U međuvremenu se stesao, zategao, ni nalik nije bio na onog mesnatog čoveka koji nam je ne tako davno došao u Zajednicu, a crte lica postale su mu izrazitije. Sav stasit, snažan a vitak, sa kosom koju više nije nosio onako smešno kratku, nego mu se kovrdžala oko ušiju, tako da je već mogao da je veže u perčin pozadi – itekako je privlačio žene, i sve su ga gledale, a on nijednu. Događalo se, kad mu se neka od žena obrati, da samo zatrepće, kao da se upravo probudio, i da na sva njihova očijukanja odgovara tako što bi se pravio da ništa ne razume. Kad bi se smešio, ili našalio, to ga nije dugo držalo, i ubrzo bi mu se oko usta ocrtale dve bore. Jedino dobro što mogu da kažem o njemu, bilo je: da je manje grub prema Nuri. Ni svoju kćer, a ni drugu decu, nije previše gledao, i grlio ih je rasejano, na onaj način koji mali ljudi najviše mrze. Ipak, nije zamerao Nuri što se pridružuje pripremama za slavlje, čak je i pomagao, samo je gledao da se što pre izgubi.

Te večeri, došao je u Zajedničku kuću među poslednjima; velika prostorija za okupljanja bila je već puna i prepuna. Gledao je preko glava, i ubrzo se sklonio u ugao, odakle je mogao nesmetano da prati proslavu i da pije. Nuri je sa ženama letela okolo, nudeći goste hranom. Gosti su pristigli iz svih pozvanih plemena, odjekivali su do krova različiti dijalekti našeg nekad istog, svima zajedničkog lakči jezika, izdržao sam i dosta pljeskanja po ramenima, tako da mislim da sam već bio sav modar ispod odeće, i pesma je odjeknula pod starim drvenim krovom. Poglavica Dezira odmah se okružila poglavicama drugih naroda, i ta ozbiljna grupa, udubljena u neki važan razgovor, bar po nečem se izdvajala iz opšteg veselja i šarenila. Đargamci su, kao i obično, stigli a da nisu sa sobom poveli nijednu od žena iz svog plemena; Lamijke su, kako je njihov običaj, povele omladinu, i mušku i žensku, i njihova poglavarka se pojavila sva ukrašena skupocenim tirkizom. Novodošli iz plemena Planinskog vuka su najpre stidljivo oklevali kad su ih Kaminunci nudili hranom, zahvaljujući ljubazno pre nego što se bace na obilat obrok kao pravi vuci; Ajlami, to jest, Jazavci, doneli su bogate darove u hrani i odeći, a žene iz plemena Srebrne lisice su opet bile najlepše kao i uvek na ovakvim skupovima.  Krta, vitka tela, neobični plesovi i kose žute oči čine ih sličnim zverki koja je moćni totem njihovog naroda. Na okupljanjima one počinju igru i zadirkivanje, baš kao Srebrna lisica, koja izaziva mužjaka, umesto da čeka njegov prvi zov. Moj narod se iskazao: srebra, zlata i ćilibara bilo je i na ženama i na muškarcima, deca su blistala u krznenim opravama, a Zajednička kuća bila je marljivo oribana, i sve daske pomazane borovom smolom, koja prijatno miriše, tako da se mirisi uvaženih gostiju iz dragih srodnih plemena ipak lakše podnose. Vatra u velikom ognjištu bila je obilno podložena: varnice su treperile do tavanice. Huji napolju oluja, Baka Zima oštri moćne zube, ali nama je toplo, i proslava odmiče u veselju.

Citre i lutnje oglasile su se poznatim zvukom: grupa mojih mladih saplemenika pokušavala je da zadivi svoje vršnjake iz drugih plemena pevajući našu omiljenu pesmu. Onu o meni – kakva slučajnost:

“Kaminuni Aćan je sreo udatu ženu

kad je krenuo jednom u šumu, setan i sam.

Dani su bili dugi, tad, i večeri tihe,

a šuma lepša no ikad, otkad je znam.

Udata žena je Aćanu rekla. . . ne znamo tačno,

ali znamo da se iz šume vratio čudan i bled.

Leto je bilo u jeku, tad, i dani vreli,

a oko njegovog srca tek se topio led!

Udata žena je imala oči od svile,

udata žena oči od svile ima i sad.

Samo je ponekom dato da voli k’o Aćan,

samo za ljubav nisi ni star ni mlad!”

Slušao sam pesmu – te divne mlade glasove – i samo ovlaš slegnuo ramenima. Nekad bih zadrhtao kad god bih čuo taj zvuk, lepu staru melodiju, na koju svaka generacija kaminunske dece izmisli nove reči, svoje reči, i bio spreman da se potučem, jer se odnosila na mene, a sada mi više ništa nije značila, sav bol zbog nje otupeo je, zamenjen novim, svežim. O, Senajo, Senajo. . . smeđa koso moja! Kako sam ja tebe voleo! Kako sam te voleo, da sam ozbiljno mislio da takve ljubavi niti je bilo, niti je može biti, ikada više. I sve prođe kao lanjski snegovi, i ništa ne ostade. Ona je odjednom imala sve više posla, sve češće je morala da žuri kući, mužu i deci, a meni je odjednom to bilo sasvim svejedno, štaviše, osetio sam olakšanje, i ja sam otišao drugim putevima, nekim drugim ljubavima. Verovao sam da sam postao sasvim drugi čovek, i da više ništa neće moći da me uzdrma, da me natera da zadrhtim kao dečak; a sada se, evo, sve ponovo dešava. Opet me je obuzelo staro čudo, samo na način nov, još nezabeležen u našoj književnosti. Evo, Nuri; da nije bilo Nuri, ne znam kako bih podneo svoj bol za Gindžanom. Kako bih uopšte preživeo odlazak moje voljene prijateljice, moje sestre po mastilu i hartiji, i pesničkom nadahnuću? Jedino što je ublažavalo sećanje na nju bili su susreti i razgovori sa Nuri. Kad god bih pokušao da trezno razmislim (onako pripit), mogao sam samo da priznam da me je Nuri spasla, da mi je pomogla kad mi je bilo najteže, umesto da ja pomažem njoj. Tu me je obuzelo neko kajanje, i osećanje da nisam ispunio svoju dužnost muškarca prema ženi koju volim, pa sam morao još više da pijem. A kad bih se prisetio da od povratka iz Cibole nisam napisao niti smislio ijedan nov stih, nije mi ostajalo baš ni{ta šrugo nego da se napijem od muke kako bih ponovo razmislio o svojoj nesavršenosti. 

Ali, ne bi mi suđeno da se utopim u tugu: još stvari je moralo da se dogodi te večeri. Odjednom sam probuđen iz dirljivih sanjarenja grubim udarcem.

-Kaminunče! Ti si me gurnuo i uvredio! Zahtevam zadovoljenje! – velik, jak Đargamac dohvatio me je i tresao. Nije mi bilo baš najjasnije kako sam ja njega, tolikog, uspeo da gurnem, stoga pokušah da prođem s mirom, čak i piće ponudih. Ali, on se derao na sav glas da sam ja “njega gurnuo, njega gurnuo”, i već su svi počeli da se okupljaju oko nas, nadajući se da će biti dvoboja. Meni se već pomalo vrtelo u glavi od buke i pića, pa podigoh ruke, u znak da pristajem, samo da  jednom prestane ta odvratna dernjava. Neka me i ubije, baš me briga; da već bude kraj ovom nasilju nad mojim ušima.

-Ko će jemčiti za ovu neoženjenu kaminunsku glavu? – pitala je Dezira, glas joj je bio prigušen u moru glasova dragih gostiju iz srodnih nam plemena, koja su napravila takvu gužvu, da se na trenutke činilo da će i sam krov da se odigne i pobegne sa Zajedničke kuće. Tek kad je poglavarka ponovila pitanje, postigla je da je saslušaju.

-Ko će jemčiti za ovu neoženjenu kaminunsku glavu? – opet je pitala Dezira, i, koliko sam mogao da vidim u svetlosti plamena, bila je vrlo bleda i grizla je usne. Niko se ne javi da jemči za mene: to sam i očekivao, momak sam stoji i za sebe se bori. A, s druge strane, ako niko ne jemči, prokletstvo pada na pleme, jer ja sam jedinac, jedino Šejino dete. Te, tako, kako god čovek da obrne, samo nevolje može da ima. Glup običaj, ne znam kako je mogao toliko dugo da se odrši me|u našim plemenima. . . .  Ali, čekaj, a zašto moje pleme, koje NE drži do tih starih običaja, ćuti, i niko se ne javlja? Bio sam spreman da umrem, kao nikada do tada u svom životu; ovaj grmalj će me ubiti, nema sumnje u to. Žene su počele da sklanjaju posuđe i decu, a muškarci su napravili krug u sredini velike prostorije. Oh, ne mogu naša draga srodna plemena bez slavlja sa ubistvom na kraju! Kako to nekim ljudima nije dovoljno piće, hrana, i lepo društvo uz muziku, nego moraju da prave neprilike, pitao sam se, sležući ramenima. Gledao sam sva  kaminunska lica oko sebe, kao da se od sviju opraštam, i pogled mi se zadržao na Faranriju. On je stajao pored stuba, nedaleko od ugla, jednu nogu podigao je na ispust iza sebe, i ispijao veliki pehar, sad nisam mogao da vidim, da li vina ili rakije. Bio je trešten pijan, to je bilo jasno. Kad nam se oči sretoše, zažmirio je i opušteno iskapio velik gutljaj; a onda, ostavivši pehar pored sebe, hitro, kao odjednom otrežnjen, krenuo prema nama.

-Ja ću jemčiti za ovu neoženjenu kaminunsku glavu ! – povikao je tako jasno i glasno, kao da lavovi urliču, te svi ućutaše. Neočekivano brzo, oslobodio se Nurinog dodira, kad je pokušala da ga zaustavi govoreći mu nešto, i stigao pred izazivača.

-Da, Đargamče – borićemo se ti i ja.

-Odstupi! – prošištah u njegovo uvo. – Ovo je bio izazov za mene, mene ovaj hoće da urniše!

-Moje je pravo, moja noć, Aćane; idi, i `ivi mirno.

To neće moći: on je hteo da ode, a ovaj izazov bio mu je prava prilika da umre, i da sve ne izgleda kao samoubistvo. E, pa, što se mene tiče, to ču da sprečim!

-A žena, a dete, Faranri? Šta će njih dve bez tebe? – nastavio sam šapatom.

-Snaći će se one i bez mene. Hajde, odlazi.

Tu smo se porvali – nas dvojica, dok nas je cela gomila u čudu posmatrala, a izazivač ustuknuo za korak. Valjali smo se po podu, zadajući jedan drugom udarce, jer nijedan nije želeo da pusti onog drugog da pogine. Uspeli smo i da obojica ustanemo, ali i dalje smo se gušali.

-Ja sam jači!

-Ali si i potpuno pijan!

-Odstupi!

-Ti odstupi!

-Odstupite obojica – tikve pijane! – reče glas uz samo moje uho. Meni se diže kosa na glavi, iz svih grla kaminunskih ote se krik, a Faranri se zatetura s prigušenim  vriskom, i onesvesti. Jer, taj glas – taj jedini na svetu glas! – bio je Gindžanin!

Odevena u belo od šešira do čizama, kao naši duhovi snežnih planina, nečujno izniknula iz poda, moja draga Gindži stajala je kraj nas. Njena kosa, lice i ruke, belji od snega, isijavali su slabašnu srebrnastu svetlost, i svi koji su stajali blizu uzmaknuše. [Špat se pronese gomilom “jedna od Snežnih. . . jedna od Snežnih je došla na slavlje!”

Gindžana se nije osvrtala na prepast koju je izazvala svojom pojavom, niti je obratila pažnju na Faranrija koji je ležao na podu. Odmerenim korakom prišla je Đargamcu.

-Da, ratniče iz Đargam naroda, ja ostadoh, evo, kao tvoj izazivač. Nadam se da nemaš ništa protiv što ću zameniti ove Kaminunce?

Ponosni ratnik se skupio na podu i zaklonio lice rukama;

-Ne! . . . Neću s tobom da se borim! Ti si duh! . . .

-To je tačno, a sad, pošto znaš da sam duh, lepo kaži pred ovim skupom kako sam prešla među duhove.

I zblanuti skup ču celu priču: kako je Krun išao kod Đargamaca, i tražio da mu pokažu put u Lam; i kako su mu pokazali gde je staza u planini najuža; i kako je tamo stajao Krun Cibolanac dobro sakriven iza nanosa snega i ustrelio Gindžanu iz Faranrijevog oružja.

-I reci još za{to je iko od vas Đargamaca pokazao strancu iz Cibole put u Lam – nastavljala je da ispituje Gindžana.

Ponovo se Đargamac savio do poda:

-Cibolanin nam je dao so. . .

-A, tako! So vam je dao! Zbog soli ste izdali našu saplemenicu! Zbog soli je naša Gindži stradala! – proderala se Denra, koja više nije mogla da ćuti, čak ni strah od Snežnih nije je zadržao. – Nikad, nikad ne bi Cibolanin našao stazu, da mu ovaj vaš nije pokazao! – vikala je i dalje, uperivši ubojiti kažiprst prema Đargamcu na tlu.

-Braćo, šta da radimo? – pitao je njihov poglavica, našavši se u neprilici; jer, sad je svih dvanaest plemena nekadašnjeg Carstva dana i noći opet govorilo u isti glas. Lamijke se odmah saglasiše da nikakva kazna osim smrtne ne dolazi u obzir za izdajnika, s obzirom da je ubijena žena pošla u goste Lam – plemenu, na koje pada ljaga, jer bi zbog ovog slučaja izgledalo da nije zaštitilo gošću. Plemena Risa i Planinskog vuka predlo`iše takođe različite načine mučenja (i odmah se posvađaše oko toga koje mučenje je prikladnije), dok Đargamci izjaviše da ne dolazi u obzir da njihovo pleme  vrati so, pošto je so - čuj njih! – već potrošena za salamuru! Bili su, dakle, spremni da žrtvuju život jednog od svojih, samo da ne budu obavezni da vrate tu prokletu so. Kaminunci su napravili dosta buke takođe, pokušavajući da pri|u Gindži i dodirnu je. Najzad neko povika prvu pametnu stvar tokom cele večeri:

-Duh snega je među nama, duh neka sudi!

-Tako je! – divota, barem oko nečega da se složi ovo mnoštvo, sli~no jatu svraka. Potpuno mirna u toj galami, Gindžana podiže ruku sa dlanom okrenutim upolje, kao gest upozorenja:

-Čujte, slobodni narodi Carstva dana i noći, i Lam, i Aj-Lam, i narode Planinskog vuka, i narode Bele lisice, i Risa, i Kaminunci moji saplemenici, i vi, Đargamci, i svi ovde prisutni! Ja sam živa, duh nisam, u šta možete odmah i da se uverite; te, pošto nisam poginula, nikakvog zločina nema, a samim tim ni štete. Svi postupci protiv mene promašili su cilj, i samo tako ih valja gledati, kao promašaj; zato odbacite svaki strah, i nastavimo slavljenje  Najduže noći kako nam dolikuje. . .

-A so? – pitali su Đargamci. Šta su zapeli: so, pa so – sitne dušice. Ovde se radilo o životu ili smrti jedne članice našeg naroda, a oni o soli raspravljaju! Samo kad je naša Gindži živa, živa, i među nama!

-So nisam zaboravila. Ne, ne morate da je vraćate. Kako je već potrošena u hrani, a meni ni dlaka ne nedostaje, ne dozvolimo da nam nekolio vreća soli pokvari veselje! Radujmo se, prijatelji – a hrana i piće neka zauzmu mesta koja im pripadaju! – i razmahnula je rukama, kao da oprašta sve, a mi smo se progurali do nje, dok su svi ostali zadovoljno zamumlali, odobravajući ovakvu presudu. Samo o ovome ima da pričaju naši gosti barem za nekoliko sledećih zima. Drhtavim rukama, najpre Cejša, a zatim i ja, uverismo se, prvi među Kaminuncima, da je Gindžana živo biće, nikakav duh. I kad je ona svetlucava bela boja, koja joj je pokrivala lice i šake, počela da se topi od telesne topline, svima su nam suze pošle, a ja sam se tom bojom sav zamazao, držeći Gindžanine ručice u svojima i ljubeći je u obraze. Sad mi je već sve bilo jasno, kao na kraju drame: i oni jahači koji nas prate, i kako su Ravanal i Krun znali unapred da dolazimo, i odakle đargamski nož kod Gindžane, i kako to da njena deca nisu patila za njom. O, blažena noći, dobri času, kad je sve odjednom opet bilo u redu! Biće smrti, biće rastanaka, nema sumnje – ali ne noćas, ne noćas!

Posle smo stajali i grlili se i plakali na snegu ispred Zajedničke kuće, u kojoj nam je odjednom bilo veoma zagušljivo. Faranrijeva kosa bila je potpuno mokra, jer je neko na njega, onako onesvešćenog, izgleda izručio pun bokal vode, i on je cvokotao, drhturio, stezao našeg “duha snega” u naručju, i samo ponavljao  “Gindži, Gindži. . . “, što više nisam mogao da slušam.

-Pa, kaži joj da je voliš, majmune! – proderao sam se promuklo, jer se i meni grlo stezalo. Nije šala, da se vrati osoba koju smo sahranili i u mrtve ubrojali! Ali, neka,  neka se samo ovako dogodilo, niko nije žalio.

Faranri se privio jače uz Gindži i jedva čujno izgovorio:

-“Vih”(volim te), Gindži. . .

-Glasnije! – navalio sam i ja, iako su mi suze tekle, i ledile se na hladnoći. Nuri me je polako povukla da uđem u Zajedničku kuću.

Tad Dezira, poglavarka naša, skide s glave šešir od dabrovog krzna, znak vlasti, i pruži ga Faranriju ceremonijalnim gestom:

-Timure Šen baju, gospodaru Cibole, i zemlje i mora, bivola i ljudi, primi ovo pokrivalo, i nosi ga u slavi i časti. Pokazao si da si najbolji; odista, bol te je promenio, i sada možeš da budeš ono što si hteo.

Faranri je samo gledao kao da ništa ne razume, vrteo glavom, i najzad izgovorio:

-A?. . .

-Primi šešir od dabrovine – ponovila je Dezira istrajno – i budi poglavica Kaminuncima. To si želeo, zar ne? Evo – budi – i pružila mu je šešir još jednom.

Ali, Faranri je samo jače zagrlio Gindžanu:

-Slušaj, Dezira. . . da idete i ti i tvoj šešir! . . .

-A, nećeš? Dobro. Ponuđen kao počašćen! – glatko mu je odbrusila Dezira, hitro vraćajući šešir na svoju glavu. – Nemoj samo posle da bude, da ti nismo dali!