V

“Ali ima dana kad nas putevi ne vole,

kad prepreke postavljaju pred svaki korak naš.

U te dane možeš na put i ne krenuti,

ali, svejedno! Kuda nisi krenuo, stići ćeš!”

(kaminunska pesma)

U redu. Evo i to je stiglo na red da se napiše. Teška srca, baš kao i onih dana, uzimam pero i mastilo. Vreme je da se bol izlije na hartiju. Dogodilo se da je Gindžana posle svih okapanja otputovala u Lam. Nije još bilo ni svanulo kad su Ajarnor i ona poseli dobre konje i odjahali pre jutarnjih gongova. Beše vreme posle prvih snegova. Mećava je stala, da uzme novi zalet, i nekoliko dana beli pokriva~ je ležao miran i gladak na svetu koji nas okružuje. Za to vreme, do sledećih naleta snegova, njih dvoje su mogli da odu u Lam bez teškoća, provedu tamo pristojno vreme za posetu, i vrate se dok zatišje ne prođe. Sećao sam se kasnije da sam se malo nelagodno lecnuo kad sam čuo da su ona i Ajarnor krenuli po mraku, pre prvih znakova svitanja. To se kosilo s našim običajem da se onaj koji putuje ceremonijalno isprati, sa dobrim željama da ga putem prate i nazad vrate. Taj propust sam joj u sebi zamerio, i, kad sam saopštio Faranriju svoja osećanja, primetio sam da se i on trgao.

-Otišla?! Ih, pa nije se ni pozdravila! – saglasio se sa mnom kad sam mu rekao šta je novo, ali je odmah skrenuo razgovor na druge stvari, više nismo pominjali Gindžanin odlazak. I priznajem, iako nisam manje kriv zbog toga, da mi je ceo doga|aj ubrzo iščileo iz misli. Dan, kratki zimski dan zaodeven u oblake i sneg, brzo je prošao, pa drugi i treći. Te večeri, sećam se,  zadržali smo se i zapili kod Senora. Ne znam ni kako sam se dovukao kući i srušio u postelju, ne svlačeći se prethodno, ali znam da sam se probudio pre zore, iz nekog mučnog i nejasnog sna, u kome sam tumarao po magli i hladnoći, između ogromnih crnih i sivih stena, pitajući se šta tražim i gde sam ja to. Odahnuo sam kad sam se probudio, a kako Šeja nije zvala na doručak, i kako je, ponavljam, bilo rano, ponovo sam se umotao u krzna, i zaspao kao jazavac, ovog puta bez ikakvih snova, ružnih ili lepih. Ništa, baš ništa nije me opominjalo da nešto nije u redu.

Po drugi put, probudila me je Šeja, vičući da su do sada ustali “i oni koji su se nedavno venčali”, dakle da smesta “dižem svoju lenju zadnjicu iz postelje” i pristupam stolu! Isteturao sam se na sneg, i odmah morao da zažmirim od bleska, jer je Sunce pokazalo svoje milostivo lice, i svet je blistao kao kristal, a moje oči su od naporne noći bile nestale pod kapcima kao pod testom za uštipke. Umio sam se snegom i istrljao grudi i podlaktice, koliko da bih mogao da navučem osmeh na lice i sednem za trpezu. Slana peciva su se pušila, a od mirisa svežeg mleka odmah mi je pripala blaga muka.

-Toliki dripac, zreo čovek, a napija se kao momčić! Dobro je da si uopšte odlučio da ustaneš! – grdila me je moja majka – Hajde, jedi, sve se hladi. 

Denor, poštovana Baka i Aćanija mudro oćutaše, čekajući da oluja prođe, a ja sam postupio jednako mudro i takođe nisam otvarao usta. Šeja je gunđala još neko vreme, onako, po navici, ali nije bila stvarno ljuta, pa sam navalio na pecivo. Mleko sam odmaknuo na drugi kraj stola: imao sam utisak da mi, nakon onolikog vina, uopšte ne bi prijalo za doručak. Posle nekoliko zalogaja, već mi je bilo bolje. Zapodenuli smo opušten razgovor o namerama svakog od nas za taj dan, kad se čulo kucanje na vratima, i Šeja je potrčala da otvori. Ućutali smo ponovo, čekajući da gost uđe, ali, umesto toga, ču se užurban razgovor, i Šeja me pozva:

-Aćane. . . Cejša te traži.

-Uđi, Cejša – odgovorio sam preko zalogaja, ništa ne sluteći i dalje.

-Žalim, žurim, ne mogu. Ti iziđi – odvratila je ona.

-Uđi, doručkuj sa nama – pokušao sam ponovo.

-Traže te u Veću - čulo se spolja.

Šta može biti toliko važno, kad Cejša neće da uđe na doručak? Ona je sva od lepog ponašanja i ljubaznosti, ne propušta priliku za druženje. Zagunđao sam nezadovoljan što ponovo moram na sneg i hladnoću, ali, šta da se radi, kad dužnost zove! Oblačio sam se na brzinu, da Cejša ne bi dugo čekala. U sebi sam pokušavao da saberem dva i dva, ne bih li se dosetio, zašto moram odmah da dođem, i nisam mogao da smislim nijedan razlog. Pripreme za pesničke susrete? Ni govora, do njih je još daleko; proslava najduže noći u godini? Za to se žene pitaju, a ne ja; odbrana od lavina? Izvi|ači nisu najavljivali ni traga od njih. A da nisam nešto opet zabrljao? Da neće to biti? Pa, da, zato Cejša neće da uđe, da me ne bi odala pred Šejom, koja će onda da me opet izgrdi! Sad još samo da se dosetim, šta sam zgrešio. Tu je već počelo da mi biva vruće.

-I, zašto sam tako hitno i neophodno potreban? – pitao sam, trudeći se da mi glas odaje nemarnost, kao što Faranri govori kad nešto izvrdava. Odgovor me je odmah ućutkao:

-Čućeš. . . usput. Hajdemo.

Ajaoj, ovo baš ne valja. Izišao sam iz kuće najbrže što sam mogao, praćen ispitivačkim pogledima moje porodice. Cejšino lice, pod svetlošću zimskog dana, nije izgledalo dobro. Zato ispočetka nisam tražio da saznam više. Tek kad smo odmakli od kuće, usudio sam se da ponovo pitam:

-Šta se dogodilo. . . zašto me traže u Veću?

Cejša je samo brzo koračala pored mene. Usne su joj bile stisnute.

-Nije dobro, Aćane. Nije dobro.

-Šta je, Cejšo, ako boga znaš? – sad sam se već stvarno prepao, i stao. – Da nije. . . da se nije čulo nešto što nije trebalo? – kroz glavu mi je prošlo da se možda saznalo za Nuri i mene, da je pukla bruka, da Faranri traži osvetu, ili ko zna šta se desilo, i grozničavo sam čekao da Cejša odgovori. Ali, ona je i dalje ćutala, i samo hitro koračala između brvnara, putem prema Zajedničkoj kući.

-Gore od toga, Aćane. Mnogo gore.

-Kaži mi!

-Čućeš. . . tamo. . .

Onda je stala, pognula se, sva se presavila:

-U stvari. . . možda je i bolje da čuješ odmah. . . Oh, Aćane, ja ne znam kako da ti kažem. . .

Odjednom je provalio krik iz nje:

-Gindžana ti je poginula. . .

Nedoumica je upravo bila prekinuta, kao kad stopalo ostavi jasan trag u snegu. Cejša je rekla šta je imala, i sada se gušila u suzama, tako da su ljudi, idući pored nas, zastajali i zagledali nas. Za trenutak, sve je stalo. Šta je to Cejša izgovorila? Ko je poginuo? Kakva besmislica, kakva užasna glupost.

-Šta govoriš, Cejšo, šališ li se ti. . . s onim što nije za šalu?

-Jao, barem da se šalim, Aćane. . .

-Ali, to nije moguće – nastojao sam, uporno kao dete.

-Moguće je, moguće, i dogodilo se. . .

-Ali, kako. . . zašto?

-Ni zašto, Aćane. Samo tako su pali u provaliju. . .

-Nisi ti to dobro čula! Nisu gongovi javili! Nije bilo odrona, lavine. . .

-Nije bilo odrona, lavine! – šmrcala je, uvređena što joj nisam poverovao. – Gindžanin konj je pao u provaliju. . . povlačeći i Ajarnorovog. Ajarnor. . . – zamucala je hvatajući dah – je živ, samo sav izgruvan, ali, Gindžana, Aćane! Lamijke su je kupile sa stenja – drvenim kašikama! . . .

-Odakle ti takva priča? – pitao sam, i ne osetivši da sam joj utisnuo prste u rame.

-Pusti me, to me boli!

-Izvini. . . ne znam više šta radim!

-Glasnik, glasnik je došao iz Lama, jašući na Ajarnorovom konju. . .

-Ja ipak mislim da to nije tačno – uzjogunio sam se. I tada su odjeknuli gongovi, parajući zvukom jutro – prastari naš znak upozorenja da nešto nije u redu, da je smrt došla po svoje. Kosa na glavi mi se digla od užasa.

-I ja sam mislila da nije tačno – plakala je Cejša, naslonili smo se jedno na drugo, i naši saplemenici su počeli da se okupljaju oko nas. Mislim da sam krenuo dalje tek kad me je Cejša povukla, istrajno me vodeći bliže Zajedničkoj kući.

-Svi su već u Veću – govorila mi je. – Svi članovi su došli, ili upravo dolaze. Nismo hteli da počinjemo bez tebe. Ja sam pošla da ti kažem, da ti javim. . . da se pripremiš. Znam koliko si bio sklon Gindžani.

Sklon? Je li to reč za ono što sam osećao u tom času?

-Ja ne znam, šta da radim, Cejšo, kako da se ponašam . . . – počeo sam jadno da se branim, pokušavajući da obrišem prve suze, koje su mi već krenule. Ovo je sve bilo novo za mene, novo. Ljudi Gindžaninih godina nisu odlazili – ili, barem, nisu odlazili tako naglo. To čine samo poštovani Stari, naši dedovi i bake, i to kad sami tako odluče. Da nas odjednom napusti zdrava i jedra žena, koja ima malu decu na brizi, bilo je nečuveno! Da li je svet na koji smo navikli upravo nestajao, kad se ovako nešto desilo?

-Ponašaćeš se kako moraš, Aćane. . . kako ti oceniš da je potrebno – tiho me je hrabrila Cejša.

-Pomisliće ljudi da sam poludeo. . . – branio sam se glupo.

-A možda će pomisliti: ovaj Aćan je stvarno voleo Gindžanu, i žali je od sveg srca, kao i mi što je žalimo. . . – i, na ulazu u Veće, gurnula me je da uđem prvi, a sama se tiho uvukla za mnom.

Uđoh, a srce mi je mahnito tuklo. Do velike sobe, u kojoj se održavaju sednice Veća, obrisao sam suze, navukao na lice donekle smiren izraz, i samo ovlaš se javljao Kaminuncima koji su stajali u hodnicima. Ali, kad stupih u krug za velikim stolom, za kojim zaseda Veće odraslih, i kad sagledah koliko je u sobi ljudi koji nisu članovi, a ipak su došli, odsekoše mi se kolena. Sva lica behu ozbiljna, i na mnogima su se videli tragovi suza. Stomak mi se zgrčio od bola i žalosti. Sve sam nekako očekivao, da zateknem poznata lica u veselom razgovoru, da neko kaže da su Gindžana i Ajarnor dobro stigli, i da se odmaraju, pa bi mi se ceo razgovor sa Cejšom činio kao neki loš san posle pijanstva. Ali, niko se ne osmehnu. Svi su gledali u svoje ruke, svi ozbiljni, svi uspravni, niko da sedne ni na jednu od slobodnih stolica. Pogledom sam prelazio s jednog lica na drugo, i duša u meni ridala je od tuge.

I sa strane kruga, ulazilo je u prostoriju još mnogo onih koji nisu bili u Veću, i zauzimali mesta sa strane, svi uplakani, svi uplašeni. Videh i Faranrija. On je naglo stupio unutra i zauzeo mesto u uglu, gde je i inače stajao, odeven u skupocenu odeću, kao i obično, besprekorno čist i zalizan, ali, i njegove oči bile su crvene, kao kad se neko najpre isplače, pa posle dugo umiva, da mu se ne vidi da je plakao. Brzo uvukoh glavu u ramena: nisam mogao da ga gledam.

U tišini – koja je odjekivala jače nego gromovi – Dezira uđe i zauze svoje mesto za velikim stolom, položivši dlanove na dole okrenute na ravnu ploču.

-Kaminunci – progovorila je odmereno – našu Zajednicu zadesila je velika nesreća. Dvoje naših ljudi postradalo je na putu. Ajarnor će se oporaviti, ali Gindžanu smo, po svemu sudeći, zauvek izgubili.

Polako je prešla pogledom preko svih u sali. Tišina je bila strašna.

Dezira se malo namrštila, kao da pokušava da otera suvišnu misao, i odmahnula glavom:

-Ne pamtim. . . niko od vas ne pamti. . . da se ovako nešto dogodilo. Obično poštovani saplemenici odlaze kad ostare i oslabe. Da ode žena čija deca još ni ne govore sasvim čisto, nije bivalo, još od Senajinog doba. Ali, Senaja je otišla svojom voljom, sledeći put predaka, a Gindžana nam ničim nije najavila odlazak.  Ne znam. . . ne znam kako to da shvatim. Da li to može neko od vas?

Opet nas je gledala, takoreći jedno po jedno lice. Niko ne odgovori. U pozadini, neko se zagrcnuo od plača, i prigušio jecaj šakom, ili rukavom. Nisam gledao u tom pravcu.

Dezira je glasno uzdahnula. Bila je na mukama, to se videlo:

-Glasnik iz Lama . . . se odmara, pošto je bezmalo i on postradao, žureći da nam javi novosti. A vi, svi, da li ste išta videli? Čuli? Naslutili, ili usnili? Govorite, mene je ovo potpuno zateklo.

Onda smo svi počeli da pitamo i odgovaramo u isto vreme:

-Pa, putevi su čisti. . .

-Izvidnice su javile. . .

-Lamijke kažu da je Gindžanin konj pao u ponor. . .

-Ja nisam sanjala ništa o tome. . .

-Ja još ne verujem, evo sva se tresem. . .

-Ali, kako, zašto. . . Nije moguće da se dogodilo. . . – glasovi, najpre uzdržani od svečanosti trenutka, sad su se slivali u opštu buku, preteći da raznesu prostoriju. Svi smo pokušavali da izrazimo koliko nam je teško; suviše kasno, suviše kasno – odjekivalo mi je u glavi, i to sam i na glas izrekao.

-Tišina! – proderao se neko. – Ili, barem, govorite jedan po jedan! – bio je to Faranri, naravno. Ponovo smo zaćutali, i zagledali se u Deziru.

-Da, suviše je to neverovatno – saglasila se i ona. – Da samo tako ostanemo bez značajne i poštovane osobe, to je izvan našeg poimanja nesreće. No, to se ne bira: moramo se pribrati i delovati. Dezalaja, Aj i Zuncala poći će kod Lamijki, da vide šta je i kako je sa Ajarnorom. Ako bude moguće, ako je u stanju da putuje, donećete ga i nazad. Senor i Dedžanor ići će da izvide mesto nesreće. Sve okolnosti moraju biti ispitane kako valja – zaćutala je, a kad je opet progovorila, njen glas kao da se savijao pod teretom:

-Mi ostali moramo se. . . bojim se. . . pobrinuti za dostojan ispraćaj.

Kroz skup je prostrujao žamor.

-Da, da. Odbačeno telo moramo dostojno prevesti u večnost.

Prevukla je nadlanicom preko očiju:

-Ne znam. . . ponavljam, ne znam šta se čini u takvim trenucima. Naši Stari umiru u planini, i za njihova tela pobrinu se lešinari. Naši preci odašiljali su dušu niz reku, kako i mi danas činimo kad se sećamo poštovanih Starih, koji nam odoše u toku zime. . . Vrlo je moguće. . . Gindžana je nešto čak i pisala o tome. . . da su isto činili i sa telom.

-Kako to misliš? - čulo se sa raznih strana.

-Pretpostavljam. . .čamcem.

-Čamcem?

-Da. Umrlo telo su stavljali u čamac, i puštali čamac niz reku.

-A da li ćemo moći da se oprostimo od Gindžane?

-Oh, ne zamerite, ali nećemo moći. Njeno telo je tako razoreno padom u provaliju, da ne mogu dozvoliti da ga vidite. Lamijski glasnik ga je doneo u vreći na konju. To što je ostalo. . . više ne liči na ženu. Ne bi je ni rođena deca poznala – rekla je Dezira ganuto.

-I kako će takvo telo biti poslato svojim precima?

-U ledu su Gindžanini ostaci, tako su nam doneti. U čamac ćemo ih smestiti, i čamac vodom poslati.

-Ali, odgovara li to običaju naroda kome je Gindžana pripadala telom, iako ne i duhom, pre nego što je kod nas stigla? – usprotivila se Cejša. Čak i u ovakvom času, ona je brinula o poštovanju protokola.

-To je dobra primedba – javila se Denra. – Ako mi poštujemo običaj naših predaka, a to ne odgovara običaju Gindžaninog naroda, kakva je svrha takvog obreda?

-Ne znamo kako Cibolani postupaju u ovakvom času, ali saznaćemo – saglasila se i Dezira. – Istupi, Faranri, i reci nam šta se kod vas čini sa posmrtnim ostacima.

Faranri je istupio, bleđi od zida pored koga je stajao i zauzeo mesto namenjeno govorniku, za stolom suprotno od Dezire. Samo, ovog puta kao izvestilac nije bio sav gizdav i ponosit, nego je više ličio na slomljenu stabljiku. Dođe mi da viknem “pa, zašto Nuri ne izveštava?”, jer, ipak, njoj ne bi bilo toliko teško. Uzdržah se od primedbe, koja je, kako sam cenio po izrazima lica, mnogima pala na pamet. Sve oči sad se okrenuše ka našem izvestiocu, koji je, hteo ne hteo, morao da se sabere i progovori. Glas mu se u prvi mah uopšte nije čuo.

-Glasnije! – opomenu ga Dezira. Zašto li je takva? Ljutio sam se zbog njene – kako sam tada mislio – neosetljivosti. Faranri pati, i ona to zna; zar od njega da traži izveštaj o tome šta Cibolanci rade sa svojim mrtvima? Zar ne zna – zar svi ne znamo – da je njemu upravo poginula voljena žena? Pročistio je grlo:

-Mrtvi se sahranjuju. . . mislim, polažu se u zemlju.

-A, znači, kao Lamijke, što mrtve polažu pod kamene ploče – klimnula je Dezira. – A da li je neophodno da to baš bude kamen, ili može i obična zemlja?

-Nema mnogo kamena u Ciboli – odgovarao je Faranri tupim glasom. – Ne . . . mislim. . . ne mora da bude kamen.

-I da li se duboko kopa? – nastavila je Dezira da ispituje.

-To ne znam, nikad nisam sahranjivao nikoga – odgovorio je Faranri. Nije mi se dopadao njegov glas: govorio je kao neko ko uopšte ne razume pitanje.

-I šta je još potrebno da bi se telo opremilo za takav postupak?

-Odeća žalosti.

Žene su zamrmorile.

-Faranri, mi te ne razumemo. Šta je odeća žalosti?

-Jedna vrsta tkanine. . . služi samo i jedino za umotavanje mrtvog tela.

-A mi u Lakči Kaminuni nemamo takvu tkaninu? – nastavila je Dezira da cepidlači, što mi je u tom trenutku bilo veoma neprijatno.

-Ja imam. . . jedan svežanj. . . – rekao je Faranri, čudnim mekim glasom. Stresao sam se: naravno, poneo je tkaninu, iz Cibole, za sebe i članove svoje porodice, da bi mogli da budu sahranjeni po običajima svoje zemlje ako neko od njih umre.

-Vrlo dobro – povukla se Dezira. – Ti ćeš, dakle, obezbediti potrebnu tkaninu za opremanje Gindžaninog tela?

-Meni je žao što ne{šo korisnije ne mogu da učinim za Gindžanu – odvratio je Faranri učtivo.

-Da, razumem – klimnula je Dezira. –Tada, Kaminunci, sutra u podne pristupićemo obredu. Okupite se pre ručka na ledini izvan naselja, na strani prema Lam zemlji. Slažeš li se, Faranri? Da li će to mesto i vreme odgovarati?

-Svako vreme i mesto jednako su dobri ili loši za sahranu, svejedno je – Faranri je slegao ramenima, i mene je opet podišla jeza. Polako smo se razilazili.

-Neka niko ne jede dok telo ne predamo precima – upozorio je Senor. Kao ratni vo|a, vodio je računa o bezbednosti svih nas: u prisustvu smrti, sva hrana koju ljudi pojedu, hrani smrt, a ne ljude. A u našem naselju ležalo je mrtvo telo žene. Svi su odgovarali da neće jesti; do sahrane, svi u Plemenu mogu jedino da – piju. Deca  se u ovakvom slučaju sva šalju u najbližu postaju na planini, i  za njih zabrana ne važi. Sa najmlađima, koji još sisaju, poći će i njihove majke. Šeja, moja mati, poneće na planinu Gindžanine blizance. Njima još niko nije saopštio šta im je sa majkom. Srce mi se stezalo: dvoje male dece, u tuđoj zemlji, bez jedine osobe na koju su navikli! Kaminunci su utišanim glasovima raspravljali o novom rasporedu u naselju. Faranri je prišao Umejini i nešto joj govorio, i video sam kako se trgla, poklopila usta šakom, i odmahivala glavom, kao da ne pristaje na nešto.

-Pazi na njega – kroz zube mi je rekla Dezira, uštinuvši me za mišicu u prolazu. Nisam morao ni da pitam “na koga?” – nedoumice uopšte nije moglo da bude. Pošao sam za Faranrijem. Hodao je odmerenim koracima po snegu, dok nije stigao u blizinu svoje kuće. Tu je počeo da zastajkuje. Ćutali smo obojica.

-Ideš li kući? – pitao sam, tek da nešto pitam.

-Mislim. . . da neću. Imam još posla na Brani.

Nije me zvao da pođem s njim, ali ja sam ga sledio, a on me nije terao, pa smo tako išli kroz dubok sneg, po oblačnom tihom danu. Niz Faranrijevo lice klizile su sitne suze kad bi zatreptao.

-Nikad se neću naviknuti na ovu hladnoću, pogledaj, same suze teku od zime – rekao je kao da se pravda. Klimnuo sam, i nisam odgovarao, nekako mi reči nisu pristajale uz ovakav čas. Hodali smo do Brane u tišini. Tek kad uđosmo u hodnik,  odbacio je krzneni ogrtač, i stresao sneg sa kose. Ušavši u svoju sobu, odmah je požurio do pretinca sa rakijom. Otvorio je bocu naglim pokretom i potegao velik gutljaj. 

-Uh, dobra – rekao je i stresao se. – Odlična godina, zaista, odlična. Hoćeš li da se pridružiš?

Pružao je pljosku prema meni, kao da je u tom pokretu bilo neke molećivosti, ne znam ni sam.

-Dobro – odmah sam pristao. – Samo, pre neku noć sam preterao, pa neću moći mnogo da pijem. Daj, naravno.

Pili smo i dalje ćutali. Tišina je postala gusta kao testo i bolela je. Čekao sam. Znao sam šta sledi u ovakvim prilikama.

-Ja ne mogu da verujem – rekao je najzad. –Jednostavno, ne mogu da verujem.

-Da – saglasio sam se.

-Samo tako da ode. . .

-Da. . . – povlađivao sam mu, sopstveni glas mi je zvučao tako šuplje i jadno.

-A ti. . . Šta misliš?

Nisam odgovarao. Slegnuo sam ramenima, osećajući se potpuno bedno.

-Kako je to moglo da se dogodi, šta misliš? – ponovio je, opet kao da traži pomoć od mene.

-Ići ćemo tamo. . . videćemo. . . šta ja znam. . . - želeo sam da se ovaj razgovor završi, i da skoro ne vidim Gospodara dugmadi. Zbog nerazumljivih mi razloga, bilo mi je muka od njegovog prisustva.

-Aćane. . . ti si znao, zar ne?

-Znao, šta?

-Za Gindžanu i mene.

-Znao, pa šta?

-Nećeš nikome reći, zar ne?

-Šta da kažem, kome?

-Mislim. . . ti ne pričaš okolo? Ne bih voleo da me neko sažaljeva.

-Pa ćeš sada da se pretvaraš kako ništa nije bilo?

Nisam ni osetio kad sam podigao glas.

-A šta znam da radim? Da plačem za njom? Nije bila zakonita supruga, a i da jeste – muškarci ne plaču.

-A ovo što ti sada radiš, kako se zove?

-Idi ! – planuo je. – Odlazi! Hoću da budem sam!

-Nisam ti baš od neke vajde, zar ne?

-Ostavi me na miru!

-Bićeš ostavljen na miru, budi bez brige – rekao sam, grublje nego što sam nameravao. – Jer, ja ću da plačem. Muškarci plaču, znaš, kad neko umre. Meni Gindži nedostaje, iako nije bila tvoja zakonita supruga!

Viknuo sam, što nikako nisam smeo. Mrtvo telo ležalo je u naselju, a vika priziva nesreću. Kad čuju za smrt, Kaminunci šapuću, i imena “blagoslovenih mrtvih”, izgovaraju tiho.

-Uh, oprosti! – rekao sam odmah.

-Ma, šta tu. . . ti. . . kao da je važno šta pričaš! – presekao me je prezrivo.

-Ne izvinjavam se tebi, nego Gindži: nije pristojno vikati kad je neko mrtav – pohitao sam da objasnim. – Hajde, daj tu rakiju, pa da popijemo, umesto da se svađamo. Ne verujem. . . da bi ona volela.

Stišao se i nije više bio gnevan. Pružio mi je rakiju, i nastavili smo gde smo stali. S pićem. A ubrzo i sa pričom.

-Aćane. . . da li razumeš da sam sad izgubio jedinu ženu koju sam ikada voleo?

Ovo nije valjalo: on je počinjao da žali, i to sebe, ne Gindžanu.

-Šta, zar pored onolikog harema?  – pitao sam, da presečem napad vriske, koji je, kako mi se činilo, upravo nadolazio. Bes i gnev još sam nekako i mogao da podnesem.

-Šta, harem? – prasnuo je ponovo. – Ništa ti. . . ne znaš! Za tebe je sve u telesnom zadovoljstvu, nemaš pojma o uzvišenim osećanjima!

-Da li si, u uzvišenim osećanjima, ikad rekao Gindžani da je voliš?

Nizak udarac, nizak udarac; ne znam zašto, nisam mogao da se uzdržim.

-Gindžana je BILA. . .

-A, bila je? Već si se pomirio da više nije?

-Odlazi!

-Bila je, šta? Tvoja velika ljubav kojoj nikada nisi rekao da je voliš? Koja je poslednje dane provela sva očajna zato što ne govoriš s njom? I ti ćeš da pričaš o uzvišenim osećanjima i da izigravaš ucveljenog ljubavnika?

-Gubi se!

-A, urlaj malo, to će ti dobro činiti! Vrisni njeno ime – to bi baš bilo na mestu. Jer, ona je otišla, i ničija ljubav ne može da je vrati. . .

Ako sam i razmišljao šta dalje da mu kažem, otišao sam, odmah, čim se boca s rakijom razlupala o zid nedaleko od moje glave; nisam ostao da pazim na njega, kao što sam obećao. Pili smo te noći, pili smo mnogo, ćuteći, kod Senora. On je znao kako izgleda smrt, njegova Senaja je umrla kad je rodila šesto dete. To je bilo davno, deca su već bila velika, ali, Senor je rekao da bol može da traje dugo. Nije nam mnogo pričao; on, sam, onako velik i rundav kao stari medved, bio nam je jedino ohrabrenje te noći. Zadržavao nas je u svojoj kući sve do svitanja. Tek onda je rekao da ipak mora odspavati, barem toliko da bi uopšte mogao da ide na ispraćaj. 

Na dan Gindžaninog pogreba, dugo sam se premišljao da li uopšte da se pojavim pred svima. Nisam bio nizašta, onako sav otekao od pića i plakanja. Nameravao sam da lutam po šumi dok sahrana traje, ali same noge odvele su me na zborno mesto. Okupila se opet cela Zajednica, svi tihi, a Faranri je nosio neobično odelo od sive svile, debele tkanine, ni nalik na finu odeću u kakvoj se obično pojavlivao. Posle sam saznao da su Umejina, Nuri, Denra i Dezalaja cele prošle noći krojile i šile odeću žalosti, jer je Faranri izjavio da živ neće izići pred ljude, ako mu obredno odelo ne bude gotovo. Čudno je izgledao, rekla mi je posle Umejina u poverenju, i zabrinule su se veoma za njega, da ne pođe Gindžaninim putem bez najave. Mećava je tog dana bila daleko. Nebo, sivo i teško, nadvilo se nad naseljem koje smo napuštali u tišini. Nekoliko jakih momaka nosilo je mala nosila, i na njima, uvijen u sivu svilu iz Cibole, jedan zavežljaj, oblikom sličan ljudskom telu. Ništa drugo nije podsećalo na Gindži. Malo belo Sunce naziralo se kroz gustu koprenu od oblaka, povređujući slabašne ljudske oči odbleskom sa snega. Da li zato, ili zbog nekog drugog razloga, mnoge oči s kojima sam se susreo bile su vlažne. Poglavica Dezira išla je pored nosila; stupali smo svi u jednoredu, onako po našem običaju. Ni zvuk od povorke nije se čuo. Žene su poskidale praporce sa čizama, a muškarci sav nakit koji zvecka sa košulja i ogrtača. Na ledini daleko izvan naselja stali smo. Gongovi su odjekivali u zimskom danu. Nas nekolicina klekli smo i malim ašovima počeli da razgrćemo zemlju. Niko od nas nije vičan ovakvom postupku: mi smatramo da je raskopavanje zemlje u zimu veliki greh, ali, iz poštovanja prema Gindžani, i običajima njene zemlje, prihvatili smo se da i ovo izvršimo. Kad je jama bila dovoljno duboka, smestili smo onaj zavežljaj u nju, i počeli da ga zagrćemo zemljom. Preko zemlje, poslagali smo kamenje, dovučeno sa obronaka planine. Suze su mi se cedile niz obraze dok sam to radio. Siva svila, debela jaka  tkanina sa čvorićima sa spoljnje strane, bila je potpuno kruta od hladnoće kad sam je dodirnuo, polažući Gind`anin leš u grob, i hladnoću tog dodira mislim da ću pamtiti dok sam živ. Završivši posao, stali smo i čekali, dok je vetar ponovo počeo da duva, pomerajući nam kose i krajeve naših zimskih ogrtača. 

Tad stupi pred nas Astan prvosveštenik, prošavši između Kaminunaca koji se razmakoše da mu naprave mesta; bez vodiča, sigurno kao čovek koji sasvim dobro vidi, prišao je maloj gomili zemlje. Stajao je neko vreme, a onda podiže raširene ruke, i polupevajući, polurecitujući, otpoče:

“Ti ode u zemlju u kojoj nema žalosti,

a mene ostavi da za tobom tugujem!

Vetar predvečernji šaputaće ti ime

i u svim pesmama i pričama zemlje moje

živećeš. . . “

Astanov snažni, uzdrhtali glas, prepun osećanja koje je plavilo kaminunsku zajednicu, pogađao je u sva srca. Zajecaše svi koji su bili na ledini; reči kojima se opraštamo od najdražih ne ostavljaju nikoga ravnodušnim. Ponavljali smo prvosveštenikove reči, obred dirljiv i lep, preostao nam iz vremena suviše davnih da bi ih se iko sećao, sad se vratio među nas.

“Ti ode u zemlju u kojoj nema snegova,

a mene ostavi da se ovde smrzavam!

Uzalud se umotavam u tople pokrivače,

uzalud vatra na ognjištu gori,

otkad nema dragog glasa, a ni pojave

da mi srce i dušu ljubavlju zagreje. . .

Oh, vrati se! Vrati se!

Bar za treptaj oka, za jedan razgovor, vrati se!

Zar je moguće da više ne mogu da te dotaknem,

zar je istina da mi nećeš odgovoriti?” – nastavljao je Astan, slikajući rečima strah koji svi živi osećaju pred smrću:

“Oprosti mi, mislim samo na svoj bol.

Niko ne pita: a kako je tebi, tamo?

Patiš li za nama kao i mi za tobom?

Ili je svejedno? Je li moguće da je svejedno?

Oh, vrati se, vrati se! Toliko je pitanja

na koja samo ti možeš da odgovoriš!”

U zaslepljujućoj belini zimskog dana, otišla je moja mila prijateljica. Njena crna humka narušavala je belinu snega, kao što prava ljubav narušava i za svagda potire svu besmislenost i nepotrebnost čednosti. Faranri je stajao blizu mene; i nije plakao. Lice mu je bilo oteklo, ali suvo. Astan se polako priklonio nad Gindžaninim grobom:

“Ali ti se nećeš vratiti! Nećeš se vratiti!

I, jednoga dana, možda ću se pomiriti s tim.

Uvek ćeš mi nedostajati, i uvek ću patiti.

Najpre je krik, zatim je šapat, i na kraju – tišina”.

Sunce je upravo zašlo; oborio sam glavu. Za kratko vreme, ni vetar se nije čuo. Nekoliko krupnih pahulja prolepršalo mi je ispred lica, ponovo je počinjao da pada sneg. Teška tišina ležala je na svima nama. Obred beše završen; skup se lagano zatalasao, očekujući da se krene kućama, kad Cejša progovori (ne može ona bez protokola):

-Ima li još neko nešto da kaže? Kakav je običaj u Ciboli kad se sahranjuje žena? Faranri?

-Nema običaja – odgovorio je Faranri kao da mu je jezik odrveneo. – Telo se. . . pokopa i svi idu kućama. Ne govori se nad mrtvom ženom.

-Nije tačno! – glas koji je ovo izgovorio bio je tako razgovetan kao da se na hladnoći zimskog dana pretvorio u ledeni kristal. Nuri je izišla iz senke svog plećatog muža i prišla Cejši. Ogrnula se velikim belim krznom, a crna kosa bila joj je potpuno raspletena (što, priznajem, nisam imao čast da vidim ni u postelji). Oko očiju imala je modre kolutove, beonjače su joj bile crvene od uzdržanih suza, cvokotala je od hladnoće, ali držala se veoma odlučno kad je produžila:

-Klan Geho, iz koga je Gindžana bila poslednja, nikad nije prihvatio nebeske bogove, u koje veruju drugi klanovi u Ciboli, niti obrede. Klan Geho verovao je u Majku živih – i govorili su nad mrtvom ženom, jednako kao i nad ratnikom.

-Nuri! – zgranuo se Faranri, i pokušao da je povuče nazad. Oslobodila se njegovog dodira kao da joj je na rame sišla gadna gusenica, ne uputivši mu nijedan pogled. Svu pažnju usmerila je prema nama koji smo slušali ovu scenu – svakako neočekivanu na obredu oproštaja od mrtvih.

-Ali. . .  ali. . .  – zbunila se Cejša, ipak je ovo bilo previše za nju – ako je Gindžana bila poslednja iz klana Geho, da li onda još iko zna taj obred koji je potreban za njen pogreb?

-Naravno da ne zna! Obredi obožavalaca Zemlje su zabranjeni! – siknuo je Faranri.

-Svaka, baš svaka žena u Ciboli – svaka starija od trinaest godina – zna zabranjeni obredni postupak. Mi smo to sačuvale – kroz duga vremena – prekinula ga je Nuri pobedonosno, a oči su joj sevnule. Ne znam za ostale Kaminunce, ali ja sam sve vreme verovao da Cibolanke bez pogovora slušaju svoje muževe i pokoravaju im se – sada sam mogao da se uverim u nešto sasvim drugo. Astan prvosveštenik pozvao je Nuri da priđe. Stupila je u dva koraka do gomile kamenja koje je pokrilo Gindžanu. Držala se pravo, bez njenog uobičajenog savijanja i obaranja glave, a kad je progovorila, nije zamuckivala, oklevala ni crvenela, niti joj je glas bio onako tih i srebrn kao što smo navikli. Na cibolanskom jeziku je govorila, a svi smo razumeli:

-“Verujem u jednu jedinu na svetu Majku zemlju,

koja me je rodila,

koja me drži,

i koja će me uzeti, kad više ništa nikome ne budem imala da dam,

kad svi od mene uzmu sve”. . .

Glas joj se orio; stegla je pesnice, podigavši ih nad grobom:

-“Verujem u Zemlju, jer samo ona nije lagala

 i nije obećala što ne može dati:

prah si, čoveče, i u prah ćeš otići,

živiš, i umrećeš, i kad umreš, bićeš mrtav,

ali život - život neće umreti,

i uvek će biti ljudi da zemlju obrađuju”.

Predahnula je, i sad se pognula: drugo raspoloženje ovladavalo je tim krhkim ramenima:

-“Zemljo, Majko živih, uteho mrtvih, podrško svemu što raste, 

primi Gindžanu, koja ti stiže umorna od svih,

i daj joj odmora. . . “

Poslednje reči završile su se u suzama, Cejša je zagrlila Nuri i obe žene su jecale. Mi, okolo, ćutali smo. Poneko bi se još zagrcnuo od plača. Tako smo Gindžanu sahranili po dva obreda, na dva jezika, u zemlji koja nije bila njena, dovoljno daleko od zemlje koja jeste bila njena, a ipak ju je proterala i osudila. Mrtvima je verovatno svejedno, živima ne bi trebalo da bude drugačije. Dok smo se razilazili, čuo sam kako Faranri govori Nuri:

-Nečuveno! Ne priliči udatoj ženi ovakav postupak. . . Trebalo bi da te išibam korbačem, kao konja kad se uzjoguni.

I čuh takođe kako moja golubica sasvim pribrano odgovara:

-Još jednom mi se obrati, i pridružieš se Gindžani ispod kamenja. A, za razliku od nje, tebe ne bi bilo nikakva šteta.

Nekako sam bio potpuno siguran da se slažem sa ovakvim shvatanjem.

Stigli smo u naselje mrgodni i tihi. Bilo je vreme da se pristupi gozbi za mrtve.

Posedali smo za veliki sto u Zajedničkoj kući. Najpre se jede pogača od “crnog brašna”, kako ga zovemo – što znači, od brašna naše stare žitarice, donete iz davnašnje domovine, i pije se vino, crno i gusto. Odlili smo po gutljaj iz svake čaše, žrtvu duhu naše saplemenice, i prionuli na jelo. Faranri je sve gledao s gađenjem, koliko sam mogao da procenim, jer je pojeo samo mali zalogaj od pogače.

I, tako – bio je kraj. Svega što sam doživeo sa Gindži. Valjalo se navikavati na to.