XV

“Tajne postoje

jer se od ljudi ne boje,

jedino zato

da bi bile otkrivene,

neko pokuša, a ne uspeva;

neko ne uspeva, jer ni ne pokušava,

ali još nije bilo da je neko uspeo,

a da nije pokušao.”

(poslovica naroda Risa)

Kaminunci ne vole priče o nesrećnim ljubavima. Kod njih svaka od takvih bajki, legendi ili pesama mora da ima radostan kraj. Čak i kad je u pitanju istinit događaj, kad se zna da se ljubav završila smrću jednog ili oboje ljubavnika, ili rastankom, neće za to da znaju, nego završe priču pre nego što se spomene kako se zaista, u stvarnosti, okončala. I u pesmama u kojima biva nagoveštaja neke patnje ili tuge, barem u pripevu ostane malo nade da je na kraju ipak sve bilo “kako valja”, tako oni kažu. Čudnovat običaj. Oni sami veruju da je ljubav moguća, i ne ismejavaju se s tim predmetom razgovora. Ko se rastao, ili iskusio gubitak te vrste, ne govori o tome se gorčinom, nego uvek napominje “to se tako meni desilo, vama ne mora; vama može biti bolje”. Aćan, moj pobratim, nije se ženio; ali, kad se povede reč o tome, kaže “a, nikad se ne zna, nikad se ne zna”. On mi je više puta u poverenju rekao da mu na pamet ne pada da se ženi, nego malo kod jedne žene, malo kod druge; sa različitim ženama ima četvoro dece, i muž svake od žena zna koje je od dece Aćanovo, i uopšte se ne buni, nego još hvali dete, kako je pesnički nastrojeno i pametno, “baš kao Aćan”; a sva ova deca zovu očevima muževe svojih majki, dok Aćana zovu “Aćan – džan”. Re~ “džan”, kad se stavi iza imena, onda znači da dete oslovljava odraslu osobu sa “teto” ili “čiko, striče”; a to isto “džan”, kad se stavi ispred imena, onda znači “poštovani”. Tako, kad mene neko od dece oslovi “Gindži – džan”, to znači “teto Gindži”; a kad mi odrasli Kaminunci kažu “Džan – Gindži” (kako me obično zovu), to je “poštovana Gindži”. Tako me je prvi oslovio i pred drugima zvao upravo Aćan, a odmah prihvatili Senor i Cejša, zadužena za protokol, nalazeći da je tako “sasvim prikladno da se oslovi osoba”. Poglavica Dezira me oslovljava “Gindžano”, punim imenom koje su mi Kaminunci dali, smatrajući da sam ja “dar” njihovoj zajednici još od doba kad sam stigla s velikim snegovima kakvi se nisu dogodili nijedne ranije zime. Jedini koji me je ponekad oslovio mojim pravim imenog “Gildžan” (pupoljak), bio je Faranri; Aćan tvrdi da tu reč nikada nije mogao da izgovori kako treba, jer u kaminunskom jeziku glasovi “l” i “dž`” ne stoje jedan pored drugog. Kad hoće da budu jako “formalni” i osobito učtivi, Kaminunci mi kažu “Kaminuni Gindžano”, ističući time da sam “njihova, i oni moji”, jer se tako među sobom oslovljavaju punoletni članovi Plemena. Sve mi je to Aćan objašnjavao, kroz duga popodneva ili noći, u šetnji šumom, uz posao ili na sedeljkama, nije ga mrzelo da priča o svemu što bi moglo da me zanima u stranoj zemlji u kojoj sam od gošće postala punopravna pripadnica Naroda oštrih zuba. U mnogo navrata, pružao je Aćan i ruke prema meni, da me pomiluje po kosi ili licu. Ja sam obično uzmicala, a on mi je iznova strpljivo govorio da dodir nije ništa opasno, da on meni ne misli nikakvo zlo, i da ne moram da se držim tako stidljivo i stegnuto da bi svi shvatili kako sam ja jedna poštena žena. Trebalo mi je vremena da steknem hrabrosti koliko da uopšte prođem blizu nekog od muškaraca ovde u Lakči ili da dozvolim nekoj od žena da mi uredi kosu ili me našminka. Aćan je najbolji; u njegovom društvu osećam se kao da sam stekla rođaka. Veoma pristalog izgleda, to moram da navedem. Njegove oči, smeđe i zelene, pune su iskrica; njegova koža je lepa i sa mrežom sitnih bora od smeha oko očiju, stas vitak, a kosa, malo kovrdžava oko glave, jaka kao konopac koji se spušta niz leđa u vidu debele pletenice. Žene smatraju Aćana za veoma važnu ličnost, jer on može da izleči tuđu dušu, kako su mi govorile; ljubavnih pustolovina imao je na pretek, i kaže da to nije ništa strašno, da nije patio kad su se okončavale. U poslednje vreme govori mi o tome malo češće nego obično, a ja slušam i klimam glavom, kako je ovde u Lakči Kaminuni običaj. Misli mi odlutaju daleko, ili, što je gori slučaj, ostanu sve u glavi, pa bezbroj puta dođem u iskušenje da mu kažem “oh, ne gnjavi me više tim pričama, vidiš da mi nije ni do čega!” Faranri bi mu odavno rekao “teraj se”, što na cibolanskom jeziku ne znači “idi nekuda”, nego upravo znači sparivanje životinja, za koje se kod nas govori da se “teraju”. Kad bi Faranri upotrebio taj izraz, Kaminunci su se veoma čudili. “Kako? Kuda?”, pitali bi, očigledno ne shvatajući smisao. Naši jezici jesu slični po zvuku, ali, ne i po porukama koje reči nose. Moj dragi je ubrzo prestao da objašnjava; samo bi odmahnuo rukom, osim u onim prilikama kad je bio baš željan slu{alaca, da ih zapanji nekim svojim podvigom iz vremena pre nego što je došao u Lakču Kaminuni. Tada bi govorio o tome kako je kao mladi gospodar išao u lov, kako je posećivao viđene ljude iz drugih mesta, ili gonio razbojnike u cibolanskom zale|u i ubijao ih svojeručno.

“Zar nisi odgovarao za ubistvo?”, pita Senor s ponešto užasa u glasu, i neprimetno se malo odmakne od Faranrija.

“Ne! Naravno da ne!”

“Kako, naravno? Ubiješ čoveka, i ništa? Ne budeš kažnjen?”, raspituju se muškarci.

“To je drugo, razbojnici se ne računaju u čestit svet koji ne smeš da ubijaš. Razbojnici su ljudi izvan zakona!”, upinjao se Faranri da objasni.

‘Šta znači, biti izvan zakona?”, čude se Kaminunci. “Zar nije zakon – za sve?”

“To znači, da te nikakav zakon ne štiti, i, ko god te sretne, može te ubiti, a da nikakvu krivicu ne snosi”, objašnjava Gospodar dugmadi dalje, zadovoljan što ga svi tako pažljivo slušaju.

“Kao Gindžanu, je li? Kao onda kad joj je odsečena kosa?”, pita Senor nevino.

-Ovaj. . . da. Gindžanu tada zaista nije štitio nikakav cibolanski zakon. Da ju je sreo neko od Cibolana, mogao ju je ubiti čim je vidi”, govori Faranri s nelagodom, ne gledajući u mom pravcu.

“A da je neko od Cibolana sreo TEBE, onda kad si prognan, isto je mogao da te ubije, i da ne odgovara, je li?”, pridružuje se Cejša, još nevinije. Meni odjednom to biva malo manje nelagodno, a malo više smešno, jer vidim kuda ciljaju ova pitanja.

“Da”, kaže Faranri otežalim glasom. “Ni mene tad nije štitio zakon Cibole. Jedino me je štitilo moje oružje. I ne bih se dao lako, nikome”.

“Lepo je to, malo ubijaš, malo tebe gone da te ubiju. Kako je vama zanimljiv život”, dobacuje nemarno Senaj, najstariji sin Senorov – upravo, Aćanov, ali, ovde se to drugačije gleda, ponavljam. Momak ima čak i glas na Aćana, i njegov način govora. Svejedno, Senor ga gleda s pravim očinskim ponosom i smeška  se ispod gustih brkova kad momak progovori.

“Oprosti mom sinu njegovu mladalačku drskost. Nama je samo neobičan vaš način života”, kaže Senor glasom sa koga samo što ne kaplje med od ljubaznosti.

“Da, razumeo sam”, odgovara Faranri kao čovek koji dobro prepoznaje strelice podsmeha odapete u njegovom pravcu, samo mu učtivost brani da se odmah posvađa, i šalje jedan ubistven pogled prema Senaju. Momak se nedužno osmehuje, i sleže ramenima. Razgovor pun učtivosti nastavlja se, ovog puta bez daljeg opisa cibolanskih pravnih običaja. Kaminunci ne vole ni nasilje. Povređivanje tuđeg tela njima je zločin. Muškarci se međusobno udaraju golim pesnicama kad se tuku, i za tim udarcima ne ostaju velike povrede; ali, da bi neko od njih udario ženu ili dete, nije zapamćeno ni među najstarijima. I te muške tuče bez oružja, više spadaju u neku vrstu igre, nego što im je cilj da protivnik bude poražen ili povređen. Sečenje ruku ili palčeva, uobičajena kazna za krađu u mojoj zemlji, njima je neshvatljiva – jer kako će tako osakaćen čovek raditi svoje poslove, pitaju. Batinanje i šibanje isto im nije jasno. Može da se desi da žena raspali šamar muškarcu, ako je jako ljuta na njega, ali, dalje od toga ni žene ne idu, mislim, nijedna ne pokušava da udari muškarca nečim teškim, oštrim ili tupim, što bi moglo naneti ozbiljnu povredu. Pljeskanje odraslih osoba po ramenima i sasvim male dece po stražnjici više služi da se izrazi nežnost, nego da se zada udarac. Oni znaju da se tuku – i dečaci i devojčice uče borilačke veštine, čak su poneke devojčice veoma dobre u tome – ali, to znanje bi upotrebili samo u slučaju preke potrebe, kad treba braniti život, svoj ili tuđ, ili nešto drugo što je važno, kažu. Umeju da koriste i razne vrste oružja, luk, strelu, manje i veće noževe, lagana koplja koja daleko lete, ali, i to je samo za nadmetanje i za lov, a ne za rat ili bilo kakvo napadanje ljudi. Nisu Kaminunci ni tunjavi ni mlitavi, nego, naprotiv, spremni za napor ili trk, kad god je potrebno, i nisu kukavice, nego im njihov način života, njihova “pravila” ne dopuštaju da se nasilno ponašaju čak ni u govoru. Naprotiv; razgovor je pun ohrabrujućih primedbi i pohvala drugim osobama, i kad se priča o nekom ko nije prisutan, neizostavno se uz svaku rečenicu dodaje izraz “vaha se”, što znači: svaka čast. Moji saplemenici se stalno nešto dodiruju i grle, tako da sam, kad sam stigla kod njih, u početku mislila da su svi muškarci i žene međusobno u ljubavnim odnošajima, i crvenela kao bulka. Koja sam ja budala neupućena! Čvrst zagrljaj pri susretu prijatelja, muškarca i žene, ko gledao i ko ne gledao, sasvim je uobičajen, taman da su se sreli nasred sela. Mnogo se ne sakrivaju ni da bi se poljubili. Ne jednom sam, hodajući po šumi, doslovno nagazila na mlađi ili stariji par koji razmenjuje nežnosti, ne potrudivši se čak ni da se sakrije u grmlje. Što se toga tiče, potpuno su blesavi.

Kaminunci  znaju. . . ali, ja ne znam. Nerazumljivo mi je toliko toga što oni znaju i zdravo za gotovo primaju. Oni sami često govore da je “sve dobro” ili “sve u redu”; a kako je to “u redu”, ne objašnjavaju. Izgleda, smatraju da se ne treba odviše zamarati ili žalostiti. Nemaju zamerke ni za ženu koja pije jaka pića, vino ili rakiju; svejedno im je, da li je popila više od muškarca, ili manje. To im uopšte ne smeta. Pripitu (ili sasvim pijanu) osobu jednostavno odvedu (odnesu) negde da legne, da je ostali učesnici zabave ne gledaju, i posle joj daju da jede, da pije dosta vode ili kiselog soka od povrća, i da se okupa. Sutra joj  niko ništa ne zamera, osim, u šali. Aćana njegova majka stalno grdi kad popije previše, ali, to nije ništa strašno, uveravaju me, to je deo posla jedne majke; a da je Aćan oženjen, onda bi njegova “zakonita venčana” žena imala “dužnost” da ga izgrdi kad god se napije; a on se posle toga opet napije, i – nikom ništa, niko se ne ljuti.

Kaminunska imena su zvučna i lepa, koliko mogu da ocenim svojim osećajem za gra|u jezika. Ona obično znače nešto iz sveta prirode koji ih okružuje. Cejša znači “svetla, blistava, sjajna”, i to ime, za sada, nosi samo moja najbolja prijateljica. Umejina, to je “bistra, pametna”; Denra znači “zdrava”, Ajanija - “vitka, tanana”, Zuncala – “kristal”, Nelna – “umiljata”. Nelna je ime koje se s vremena na vreme ponavlja, s bake na unuku, ili drugu rođaku, pošto ga Kaminunci veoma vole. Dezira znači “zlatna”, Dezalaja, naša vidarica, nosi ime žutog cveta koga Kaminunci smatraju veoma lekovitim, dok Dezonija, mala Umejijina ćerka, ima ime koje znači “ćilibar”. Denrina kćer Latnaja, ili, kako je obično svi zovu, Lati, u prevodu znači crveni kamen, rubin, a iz sveta dragog kamenja je i ime Cejšine kćeri Ćarvalpindale; ova retka reč znači tigrov kamen – smaragd. Muška imena ne zaostaju lepotom ili zvučnošću za ženskim. Aj znači “zora”. Ajarnor – “slava zore”, Senor – “oblak”. Nije retko da dete dobije majčino ime, u malo izmenjenom obliku, a sasvim je obično da sva mlađa braća i sestre dobijaju imena po najstarijem detetu u porodici. Dešava se, ako je najstarije dete dovoljno veliko da može da govori u Skupštini (to samo znači da govori dovoljno glasno, da ga odrasli saslušaju!), da upravo ono izmišlja imena za mlađu decu. Na primer: Senaja, “oblačna zora”, rodila je šest sinova. Najstariji se zove Senaj, po njoj; a sva petorica njegove mlađe braće u svojim imenima sadrže to “aj”, zora, pa se tako zovu Santaj, Samaj, i tako dalje, ko sve da ih popamti. Aćanovu mlađu usvojenu sestricu su nazvali po njemu – Aćanija, što znači “dušica”, ili “najdraža”. Ženska imena završavaju se na “a”, muška – na neki od suglasnika, a nadimci, koje Kaminunci rado koriste krateći nečije ime, na glas “i”. Faranri – “gospodar dugmadi” – dakle je nadimak, a ne ime. Ali, ime njegove žene Nuri niko od Kaminunaca ni ne pomišlja da menja ili izgovara u šali kao nadimak. Nju zovu “gospa Nuri“ (Nuri baj), ili “gospa Nuržihani”, što znači “Mesečina”. Nije daleko od cibolanskog značenja: na našem jeziku “Nuri” takođe znači svetlost. Faranrijevu kćerku Altan (što je somot, na cibolanskom jeziku) Kaminunci zovu Altana, “ribizla”, a to je jedan sićušan crveni plod koji u grozdovima raste na grmlju u divljim šumama, vrlo lep, i, kažu, vrlo lekovit. Sećam se kako je jednom poglavarka Dezira upravo zbog Altane sazvala Veće odraslih, muškaraca i žena.

“Poštovani Faranri”, započela je strogo, “ovaj skup je ovde upravo zato što tvoje mišljenje tražimo. Desilo se, i zapazile smo mi žene, da se, od kada si ti u Zajednici, već petoro dece rodilo sa tako plavim očima kakve su tvoje”.

Aćan se nagnuo prema ploči stola, nastojeći da smejanje prikaže kao napad kašlja. Nešto slično učinila sam i ja, i oboje smo se davili od smeha okruženi na smrt ozbiljnim Kaminuncima i streljani Faranrijevim pogledima.

“Šta imaš da kažeš, Faranri?”, nastavila je Dezira ozbiljno, kao što je i počela. “Mi znamo, i svako zna, da se novorođenčad rađaju sa očima koje plavo odsevaju; ali, to plavetnilo nestaje ubrzo, i pokazuje se prava boja, smeđa ili zelena. Sad vidimo da kod neke dece plava boja ne nestaje, nego ostaje, i nesumnjivo će s takvim očima život provesti. Otkud, i posle prvih nedelja života, plavih očiju u dece naroda gde plavih očiju nikad nije bilo?”

“Ne bih znao”, odgovorio je Faranri nastojeći da ostane pribran. “Nije mi poznat način na koji oči dece plave postaju”.

“Mi žene smo većale, i Starice su većale, i evo šta su dokonale: plave oči deca dobijaju zato što njihove majke u trudnoći gledaju tvoju kćer, Altanu, koja, prva od dece, plave oči u naše Pleme donese. A kako majke žele da im deca naočita bivaju, tako Altanu susreću, u oči joj se zagledaju, i, namerno ili ne, požele i svom potomstvu takav izgled”, rekla je Dezira svečano.

“Da li se slažeš sa takvim objašnjenjem, Faranri?”, pitao je Senor učtivo.

“Sasvim, sasvim se to moglo očekivati”, zaklimao je Faranri, i dalje mrko gledajući Aćana i mene. Mi smo se zacenili od smejanja, tako da smo uzalud pokušavali da se pretvaramo kako kašljemo. Umejina me je, nimalo nežno, klepila dlanom po leđima, misleći da sam se zagrcnula.

“Hajde, Aćane, popij malo rakije, vidim da ne možeš da dođeš do daha”, brižno je ponudio Senor Aćanu, pošto je spustio svoju medveđu šapu na pleća mog pobratima.

“Dobro mi je. . . eto, malo sam se zakašljao. . . “izvinjavao se Aćan, nastojeći da udahne posle onog Senorovog udarca. Ovo beležim upravo da istaknem kako Kaminunci vode računa o trudnicama i nerođenim plodovima. Trudna žena je izložena opštoj pažnji i brizi, svi je maze, češkaju, dive joj se kako je lepa i okrugla, samo što je na rukama ne nose, a ima prilika kad i to rade. Trudnica se oblači drugačije od ostalih žena: jedino ona u celom Plemenu izlazi iz kuće bez širokog ukrašenog pojasa oko struka, a za šešir, šubaru ili traku u kosi vezuje spreda veliku belu maramu, koja joj pada preko grudi i stomaka. U stvari, kad se za Kaminunku kaže da “nosi belo”, to znači da je zatrudnela: čim se oseti u tom stanju, žena odmah skida pojas, vezuje maramu, i saopštava svima oko sebe šta je s njom. Naročito se gleda da žena što pre saopšti svoje stanje nekoj poznanici ili rođaki koja se lako porađala, kako bi i njen porođaj bio lak. Dok je trudna, Kaminunka ne radi većinu teških poslova, osim ako baš sama izrazi želju, a svi joj se sklanjaju s puta, kako ni njihova senka ne bi pala na nju i na neki način naškodila nerođenom detetu. Meni je to ispočetka bilo veoma čudno: ide žena, a svi pred njom padaju na kolena i obaraju pogled prema zemlji, sve dok im ona ne kaže da mogu da ustanu. Posle, kad su mi objasnili da je to zbog ženine trudnoće, sve mi je bilo malo jasnije. U mojoj zemlji, trudnoća se krije, barem u bogatijim porodicama. Sirotinja, verovatno, ne može da se povinuje odviše strogim zabranama i tabuima, jer mora da radi, trudna ili ne; ovde je drugačiji red, o trudnoći se otvoreno govori, a za porođaj zna celo Pleme. Sad mi je već sasvim poznat ovdašnji običaj kad žena rađa: ode sama ili je odvedu u Zajedničku kuću, u posebnu sobu za te stvari. Tamo gori vatra, i u velikom kotlu vri voda, kao u parnom kupatilu. Onog časa, kad žena porodilja stupi u tu prostoriju, gong ispred Zajedničke kuće objavljuje posebnim zvukom da nov član stiže u Pleme. Od tog trenutka, pa sve dok  dete ne iziđe, niko u Plemenu ništa ne jede, jer oni veruju da sva hrana koju bi pojeli – daje snagu demonima bola! Uz ženu su njene drugarice, po potrebi i vidarica, babice – i klanjač. To je običaj za kakav nigde nisam čula niti čitala, da porođaju prisustvuje muškarac, koji nije ni lekar, ni sveštenik, ni otac deteta, nego upravo onaj koga porodilja izabere da bude uz nju. Kaminunke rađaju lako, zahvaljujući travama koje pripremaju njihovi sveštenici i vidari, a koje čine da se bar dve trećine porođajnog bola izgubi, i žena donosi dete na svet kao u snu ili u pijanstvu. Kad se novi član Zajednice rodi, biva veliko veselje, i pijanka u Zajedničkoj kući, a svi koji se zateknu blizu biraju detetu ime. Kad porođaj krene kako ne treba, vidarica daje ženi jako sredstvo za potpuno omamljivanje, i onda ona i babice nastoje da izvuku plod. Smrt žene ili deteta na porođaju ovde su vrlo retka pojava, ni nalik na stanje u Ciboli, gde bar polovina novorođenčadi umire odmah, ili pre nego što doživi da prohoda. Porodilje takođe mnogo umiru kod nas, i to ne samo u sirotinjskim kućama, gde niko ni ne pamti koliko je dece žena rodila pre nego što je okončala svoj život. Kad sam rađala moje blizance, sasvim dobro sam čula (čudo jedno, koliko bolovi izoštravaju sluh!) kako se služavke sašaptavaju, da neću ostati živa, jer, eto, nosim jako velik plod, a sitna sam, uskih kukova, svakako ću se mnogo namučiti, ukratko, ništa od mene. . . Pritom, naravno, nikom nije ni na um palo da mi pozove babicu ili lekara. Istina je da sam tada bila ogromna, ali, iako mi je stomak bio kao telo slona, nisam nosila velik plod, nego dva manja; i rodila sam lako, samo uz pomoć moje drage Amaru. Njoj zahvaljujući, moji blizanci su ostali živi, jer su one odvratne žene iz Gejlenove kuće smatrale da tako malena novorođenčad neće preživeti, nego ih treba “ukloniti” odmah. Ja sam bila suviše slaba, u groznici posle porođajnih bolova, negde između jave i sna, tako da nisam sudelovala u tom odlučivanju, međutim, Amaru je podigla glas i naredila, u moje ime, da se deca ostave u životu, da im se smesta obezbede dve dojkinje, jedna za dečaka, druga za devojčicu, i da se kolju koze i deca umotavaju u njihov loj i kožu, kako bi se održala. Meni je donosila tople čorbice od povrća i mesa, hranila me kao da sam i ja malo dete, ona i njena kćer smenjivale su se oko moje postelje danju i noću, podizale me da ustanem i napravim prve korake i vratile me u život. Kad sam se oporavila i stala na noge, niko osim Amaru i njene kćeri nije se tome radovao: zato sam im odmah dala slobodu, i pustila ih da odu iz te kuće. Preselile su se kod nekih rođaka, jer Amaru nije bila robinja niti sluškinja, nego dadilja. Nedostajala mi je, ali, mislila sam, bolje za njih da se sklone. Jer, Sanije, Gejlenova majka i one ostale ženturače u kući kao da nisu  bile najsrećnije što se moj porođaj tako okončao, kao da su se već izračunale da će me se rešiti.  E, pa, nisu. Jača i srećnija nego ikada u životu bila sam kad sam videla da su mi deca živa, zdrava i napredna, i radovala sam se svakom času provedenom sa njima. Čopor nametnutih mi dadilja i služavki podnosila sam kao svako nužno zlo, a deca su rasla i već sasvim razgovetno govorila kad sam odvojena od njih. Ne, neću više da mislim na to. Deca su sa mnom, i bolje da niko ne pokušava da me ometa u mojim dužnostima i radostima majke. Ovde u Lakči mogu da vaspitavam svoje plodove kako želim. Dobiće pravo kaminunsko obrazovanje i znaće sve o ovoj zemlji koja nas je milostivo primila. 

Prema ženi s malim detetom Kaminunci su takođe veoma nežni, barem prema shvatanjima koja nosim iz svoje nekadašnje domovine: jedini posao majke je da bude uz svoju bebu, ostale poslove obaviće drugi članovi porodice, a nađu se u pomoći i sve susetke i prijateljice. Novu majku s pažnjom i poštovanjem hrane, donoseći joj, ponekad, obrok čak i u postelju u koju je legla da bi podojila novoro|enče. Žene se brzo vraćaju u svoju odeću od pre trudnoće, utežu vitke strukove, počinju da se šminkaju i smeju, i za kratko vreme – evo ih, sa decom ili bez njih, na svim prelima, poselima i ostalim okupljanjima. Kikoću se, pevaju, namiguju na muškarce, ponašaju se kao da su potpuno poludele. Uvek su takve, nema kod njih uzdržavanja. Kod nas ženi može ceo život da prođe, a da se ni jedan jedini put nije stvarno proveselila, naigrala i napila. Dok je mlada, ide okolo oborenih očiju, zabrađena, pokrivena, samo da je ne bi ogovarali, da bi mogla da se uda, jer u Ciboli je velika nesreća ako se devojka ne uda. Nju će barem neki dalji rođak uzeti za sporednu ženu, tek da ne ostane neudata. Kad se uda, treba da rađa sinove, a kćeri se gledaju više kao neki teret; treba da obavlja sve poslove u kući i oko kuće, ako je sirotinja, a da bude vrlo fina i tiha i doterana ako je bogata. U starosti, može da se bavi unucima, da obavlja poslove za koje je još sposobna, i da se svima sklanja s puta, osim ako je sinovi ne uvažavaju, pa barem snahe može da muči i zagorčava im život. Razvod kod nas postoji, kad muž otera ženu, u tom slučaju njena porodica može da je ne primi nazad, i ona tada ima samo dva izbora: da postane ulična bludnica, ili da se ubije. Ako joj muž umre, ostatak života može da provede u njegovoj kući, ako ima dece i ako je muževljeva rodbina ne otera, ili da se vrati svojima, koji će je ponovo udati, ukoliko još mogu da je udaju. I nikad nikakvog zadovoljstva, nikakvog smisla, osim ugađanja nekom drugom, a nikada sebi. Samo rad, dužnosti, obaveze, samo strah da se ne učini nešto pogrešno, nešto što bi ženu dovelo na zao glas. Kaminunci ni ne znaju šta je zao glas. Ogovaraju, naravno, i oni ogovaraju, ali, nekako je to sve puno šale i veselja, a ne s namerom da se naškodi osobi koja je meta takvog razgovora. Oni vole svoj način života. Muž će pričuvati decu da bi žena otišla na razgovor i “fi” sa prijateljicama, ili na neko druženje, a žena neće gunđati kad muž ode da se napije i potuče sa drugovima. Starija deca čuvaju mlađu, a nije retko ni da se malo dete donese na zabavu, gde sluša muziku, guguče, sisa, a onda zaspi negde u toplom kutku, dok se odrasli igraju svojih igara. Susetke, rođake i prijateljice svaki čas se okupljaju da bi zajedno, uz pesmu i obrok, obavile neki od ženskih poslova, a muškarci čine isto kad idu u lov, ribolov ili na njivu. U vreme velikih radova, svi su na njivama, ali, i to je prilika za veselje i šalu i zajednički obed, i niko se ne žali. Ni dan ne prođe Kaminuncima, a da se ne pozabave nečim što im prija, što ih raduje, bez obzira što ima posla preko glave. Uz svaku vrstu rada namenjena je po neka pesma, koja se peva brže ili sporije, već kako posao odmiče. Imaju pesme žetelačke, pesme kad se ide u berbu, pesme kad se seku drva, a jedna vrsta pesama može se čuti samo kad se kuća gradi.

Kaminunske kuće sve su od drveta, nijedna druga vrsta građe nije u upotrebi, iako imaju dobrog kamena u svojoj zemlji. Gradnja nove kuće ne biva često (obično se stare kuće popravljaju i održavaju)i zato predstavlja velik događaj za celo naselje. To sam gledala, gradi se ovako: poređaju se balvani pod pravim uglom, tako da naslagani tvore pravougaonik, uzak a dugačak, onda se ceo taj prostor koji pravougaonik zaprema ispuni ilovačom pomešanom sa iverjem i otpacima od drveta, i to je jedan zid; na isti način, prave se i ostali. Ovako ozidane kuće su tople, jer su ti zidovi veoma debeli. Spolja se balvani vide, i kuće se ne kreče, samo se drvo po potrebi premazuje smolom, a iznutra, s one strane zida u kući, balvani su lepo uglačani, posvetljeni sredstvima koje Kaminunci koriste za izbeljivanje drveta, pa prekriveni tkaninom, krznom ili daščicama svetlije boje. U zid se još umetnu, na pravilnoj razdaljini, kristali, providni kao voda, ili žuti, kako bi izgledalo da u kuću ulazi mnogo sunčeve svetlosti, što je dragoceno naročito tokom oblačne jeseni i duge hladne zime. Sve su kuće građene po istom nacrtu, sve se pružaju od severa prema jugu i sve imaju isti raspored prostorija: kad se otvore glavna vrata, ulazi se u neku vrstu predsoblja, iz koga se prelazi u kuhinju, sobe za okupljanje i trpezariju u prizemlju, a stepenicama stiže do spavaćih soba na spratu. Stepenište kojim se ide na sprat vidi se dobro, ono je od najlepših daščica, širokih i dobro uglačanih, i sa bogato izrezbarenom ogradom, dok se stepenište, kojim se ide u donje prostore, ne vidi uopšte. Ono je malo sakriveno, i, kad se njime siđe u podrum, tamo je ostava za hranu i drugu imovinu koju porodica poseduje, s desne strane – i parno kupatilo i nužnici sa leve strane. Kupatila su lepa, prostrana, i topla, sa velikim čabrovima za kupanje, a nužnici su odvojeni, mali, sa prozorima i kamenim šoljama iz kojih voda odnosi nečistoću. Zajednička kuća je ista takva, samo mnogo veća, i u njoj je u podrumu ulaz u ogroman prostor gde su zalihe hrane za celo Pleme. I rezerve vina i rakije, razume se. Sve se uredno mete malim i većim metlama od brezovih grančica, prašina se briše, a podovi od dasaka se i peru, pa pomažu borovom smolom da lepo mirišu. Taj posao obavljaju svi ukućani,  mladi i stariji, žene i muškarci bez razlike, niko ne smatra da je ponižen zato što je dobio “zadatak” da nešto opere ili počisti. Ono što me je kao gošću i došljakinju najviše čudilo bilo je upravo da je u tim kućama tako toplo, iako je napolju hladnoća od koje bi kamen prepukao na dva dela. Ognjišta, sagrađena od opeke u svim kućama, ne izgledaju mi dovoljno jaka da bi zagrejala prilično velike prostorije. Onda su mi Kaminunke odale tajnu: ispod njihovih podruma, ispod parnih kupatila, teče moćna žila s toplom vodom iz Brane. Ta voda greje kuće, odnosi nečistoću, i služi za kupanje, jedino nije za piće, pošto je gorkog ukusa – jer sadrži soli zemlje, koje povoljno deluju na kožu, ali ne i na želudac, zato se Kaminunke snabdevaju vodom sa bunara, i to dovlačenje vode je prava zabava za žene i mlađe muškarce. A kako to da u kućama tako toplim zimi nije prevruće i leti – kad leta u Lakči Kaminuni znaju da budu itekako vruća? Lepo: podignu se drveni kapci na podrumu kuće, pa toplota odlazi, i u zatvorenom prostoru bude prijatno hladovito. Deca se po zimi kriju upravo tu, gde se igraju i sašaptavaju do mile volje, a da im odrasli uopšte ne smetaju. Vidim da moja deca vole kad im zimi dođe gomila drugova, ne okupe se u sobi u prizemlju, nego upravo tu, u podrumu, gde im je prostrano, nije hladno, i tu skaču i igraju se do mile volje, naročito kad im majke i rođake donesu slanog peciva, voća i jezgara oraha i badema. Dečju ciku i vrisku, zbog načina gradnje, odrasli u prizemlju i na spratu uopšte ne čuju. Mogao bi se begunac ili prognanik godinama sakrivati u takvoj kući, i još da peva na sav glas, a da ga gonioci ne primete, osim ako ga domaćini ne izdaju. Kad je Faranri došao, bio je gonjen, naravno, kao i svaki Zaboravljeni; da su gonioci odlučili da ga traže ovako daleko od Cibole, Kaminunci bi mogli da ga sakriju tako da ga niko ne nađe. Ali, na njegovu sreću, cibolanske jedinice nikad ne prate Zaboravljene dalje od granica države, tako da je mogao da ode bilo kud i da ga niko više ne potraži. U ovim šumama, u ovim pustolinama s malo ljudi, gde još zveri slobodno hodaju, ostalo je nešto slobode za sve kojima je potrebna. Zimi snegovi zaveju staze i prepreče sve puteve, leti ovu zemlju najbolje štiti to što “civilizovani” narodi više ne znaju kako se stiže do nje. Legende o “Dolini gde žive ljudi” zaboravljene su, i ja sam ih čitala samo kao stare priče, ne znajući i ne verujući da su istinite, a većina mojih zemljaka ne zna o Lakči Kaminuni i njenom narodu ni toliko. Oni su se odavno preselili u pesme i bajke, da bi vremenom i pesme i bajke bile pokrivene plimama vremena, i držim da ikoga u Ciboli zapitate za “Zemlju Dabrova”, ne bi umeo da odgovori ni šta je to, a kamoli gde je.

Vremenom, zima u Lakči prođe; izgleda duga, preduga, ali, i ona ima svoj kraj. Jedne noći, bez najave se vetar okrene, i dašak topline pomiluje planine i šume, samo za kratko. Sutra je opet sve ledeno i snežno, ničim se ne nagoveštava promena godišnjeg doba, ali, gle! na mnogo mesta otvore se cvetovi na pukotinama leda, i sneg krene da se topi. Kratko proleće donese kao neku buru ili oluju u duše ljudi, brzom brzinom se oni preoblače u lakšu odeću, skidaju šubare, pokazuju slobodne kose, idu na njive i rade kao da nisu ni prekidali rad, oru, seju, rode se deca začeta prošlog leta ili jeseni, neko se zavoli, neko raskine, i tako vreme i život idu ruku pod ruku svojim tokom, kao i uvek ovde u Kaminunu. Dabrovi glođu drveće, grade svoje brane na potocima koji se ulivaju u Setor vodu, a ljudi ih ne ometaju u tome, i večito će živeti ovde zajedno, ljudi i životinje, bez potrebe da jedni druge unište. Sve je tu, osim onih koji su otišli tokom zime, u snegove iz kojih se neće vratiti. Kaminunci veruju u Sne`ne babe, njihove pretkinje koje su na takav način okončale život,  same, svojom voljom, prateći svoje muževe, ili odlazeći pre njih. Oni smatraju da su ovi duhovi snega veoma opasni, iako ih niko nikada nije video, niti izvestio o njima. Navodno one izazivaju lavine u planinama, mećave i snežne oluje, grozni fijuk zimskog vetra je njihova pesma, a za sve koji su na bilo koji način postradali u snegovima smatra se da su ga one ubile. Neka bojazan od “Snežnih” vlada uvek, i njihovo se ime pominje šapatom, čak i kad vrelina kratkog leta ničim ne pokazuje da će ikada više biti zime i snegova. Divno im je leto: vruće kao u Ciboli, ali, bez primorske sparine, i noći su svežije iako ne i hladnije, a komaraca, koji u Ciboli toliko muče ljude, osobito decu, ovde uopšte nema. Ima buba, naravno, ima i pčela i leptira velikih crnih krila istačkanih zlatno i crveno, i raznih insekata koji zuje, ali, svi se oni bodu samo međusobno, a niko ne napada ljude. Ima preko leta i zmija, i neke od njih su čak i otrovne, ali, nijedna ne može da se meri sa ljutim šarkama s cibolanskih obala. Da ne propustim ovde da zapišem, najbolja hladovina leti je na Brani, ali, tamo ne odlazi mnogo članova Plemena. Ja sam “povlašćena”, jer umem da prevedem ona njihova slova, inače bi me Faranri izbacio zauvek još posle one naše svađe. Ovako, išla sam na Branu i dalje, na veliki jed njegov, jer se uvek zaključavao u svojoj sobi kad god bih došla, tako da sam propadala u crnu zemlju od sramote pred mladim stražarima. Nego su se svi oni pravili da nisu ništa primetili, kao da je sasvim u redu što sad odjednom ja i Poštovani Glavni “ne govorimo”. Oh, glupi Faranri! Glup on, a još gluplje to što zove svojom “čašću” i “ponosom”, a što bi se u Lakči računalo kao obična nepristojnost. Zimi, zauzvrat, na Brani  - mislim “u Brani” - biva dovoljno toplo, barem u onim prostorijama gde borave stražari i ostali koji su tamo “uposleni”, kako je govorio Faranri, ali, deca i Mladi idu na planinu, na velike postaje, koje se nalaze na visinama. Tamo deca od svojih vaspitača uče o šumama, bilju, životinjama, pitaju o svemu što može da ih zanima, a Odrasli se nimalo ne ustežu, nego na sva pitanja odgovaraju. Na još većoj visini se nalaze postaje za doček gostiju i svih onih koji zalutaju u planinama tokom zime, i tamo borave i Odrasli uz Mlade; imaju dovoljno hrane, vode, svega što je potrebno za ljude koji se izgube u snegovima, da bi mogli da im pomognu, kao meni, onomad. Zahvalna sam im svima. Zahvalna sam Aćanu, mome bratu, nerođenom kao i rođenom, koji me je prvi prihvatio, prvi sa mnom govorio, prvi me uputio da poštujem malo, za promenu, i samu sebe. Zahvalna sam Senoru, koji je bio uz mene kad god je to bilo potrebno, s malo reči, ali pravih, i snagom koja hrabri na dugim putevima, i znanjem o ljudskoj prirodi koje nije omanulo nijednom. Hvala Deziri, poglavarki, koja me poštuje i upućuje tamo gde neće da pošalje nikog drugog, nego upravo u mene ima poverenja. Hvala Cejši, prijateljici mojoj, koja je znala sve puteve moje duše. Hvala Nuri, koja me je uzela u zaštitu gde to zaista nisam očekivala. Hvala svim mojim Kaminuncima koji su mi dali nov život, drugačiji od onog na koji sam navikla. Hvala Faranriju, koji mi je dao krila, kakva mi je jednom davno obećala Cejša. Ili je to bilo u nekom drugom životu? Dogodilo se, u svakom slučaju. “Videćeš, od ljubavi rastu krila”, rekla je. “O, kako da ne, jedna ovakva, kao što su na mojim ramenima”, odgovorila sam podrugljivo, u sebi ili na glas, ko bi se svega setio. Ali, nije me prevarila moja prijateljica, nije preterala niti lažnu nadu davala, zaista sam dobila krila s kojima letim na svoje poslove, zaista sam sasvim drugačija nego pre ljubavi s Faranrijem. I, evo mene, spremne da zaboravim našu svađu, spremne da ponovo progovorim s njim, da mu kažem, da prećutim, da učinim sve što je potrebno da se čini kad se voli. Ko se svađao? Ko se ljutio? Ko je uopšte bilo šta smeo da preduzme protiv Ljubavi, One Koja Beše, Jeste, i Biće, sada i uvek, i zauvek, dokle god bude ljudi da vole jedni druge.

Žurim; vreme za pisanje ističe. Toliko je posla ostalo da se obavi. Hitam, jer uskoro neću imati prilike da se posvetim mojim voljenim slovima. Udišem poslednje časove svoje slobode, i radujem se što me uskoro čeka sasvim nova dužnost. Jer, dođe tako dan, kažu Kaminunci, kad sve priče i bajke i bajanja i razmišljanja o ljubavi poprime stvaran oblik, postanu jedna osoba, sa jasno određenim crtama, i, kao živi dokaz svega u šta smo bilo kada verovali, stanu pred nas. Taj čas se bliži. Tu je, iza prvih mećava. Spremna sam, naučila sam sve što je potrebno da odigram ulogu koja se traži od mene. Neke ću zbuniti; neke uplašiti; a obradovaće se svi koji me vole ili nameravaju da me zavole. Uživam unapred: vreme za brige je prošlo. I kako Kaminunke kažu:

“Ljubavi neka je hvala,

žetvu sam svoju požnjela,

i sve njive poorala!”