XIV

“Svi se ne vraćaju

iz zemlje koja vreba preko devet voda,

računajući tu i vodu smrti”.

(kaminunsko naricanje za umrlima)

Zavesa se lagano zalelujala kad stupismo u sobu. Bila je to, prisećao sam se kasnije, sasvim obična soba, s malo nameštaja. Najviše mesta zauzimao je upravo prozor kroz koji smo ušli, i koji je sezao od poda do tavanice, nezastakljen, samo prekriven već pomenutom zavesom. Trudili smo se da ne budemo glasni, ali, nema sumnje da smo dali bar neki zvuk od sebe. Uprkos tome, čovek ne pokaza nikakvo čuđenje što nas vidi pred sobom. Otpio je još jedan gutljaj iz kupe i ustao, kao da nas pozdravi.

-Očekivao sam vas – rekao je običnim glasom.

-Tu si, zmijo – krenuo je Faranri odmah prema njemu. – Bivši slugo moj, na moju nesreću! Govori šta imaš da kažeš pre nego što okončaš svoj bedni sluginski život. Ne viči upomoć, nema ko da te čuje osim nas! Pozovi svoju ženu, i ona putuje na onaj svet s tobom zajedno! Ne {alim se uopšte! Ti si ubio Gildžan, je li tako?

-Spreman sam da umrem – odgovorio je Krun, ne promenivši mnogo glas. – Duh žene koju sam ubio posetio me je pre dve noći i rekao mi da dolazite.

-Lažeš, pseto!

-Upravo tu gde stojiš, baju od Cibole, pojavio se duh osobe koju ste zvali Gildžan Gejleni – nastavio je Krun, sa jedva osetnim podrhtavanjem u govoru. – Upravo tu, u jednom trenutku kad je moja žena otišla u drugu prostoriju. Rekao mi je da dvojica ljudi dolaze da pitaju za nju i za moj udeo u njenoj smrti.

Faranri mu je prišao jednim skokom. Držao je nož pod čovekovim grlom. Bejah u iskušenju da se umešam, pa sam i ja prišao, motreći sve vreme ona druga vrata, kroz koja je Krunova žena izišla.

-Lažeš, zmijurino u ljudskom obliku! – slušao sam Faranrija kako reži u čovekovo lice. - Kupuješ vreme, još nekoliko trenutaka pre nego što te zakoljem! Pričaš o duhovima, da bi živeo još koji časak! Ali, govori, govori, kaži kako i zašto je otišla žena iz klana Geho, najplemenitija od svih! Govori. . .

-Gejlen Tanor baj, tvoj sledbenik na prestolu Cibole, poklonio me je gospodaru Ravanalu. Pre toga, rekao mi je da je doznao kako Ravanal hoće da putuje u daleke zemlje, i da ga svakako sledim na tom putu. Ako u zemlji u koju stignemo nađem Gildžan, odbačenu suprugu našeg baja, ili njenu decu, da ih ubijem bez oklevanja.

-Zašto? Zašto?

-Obećao mi je novac. Mnogo novca za čoveka koji je celog života bio sluga. I dao mi je, kunem vam se. Kupio sam ovaj smeštaj za sebe kad mi je gospodar Ravanal podario slobodu.

-A kako je Gejlen Tanor baj poverovao u priču da si ubio njegovu suprugu i decu? Mogao si da izmisliš, da slažeš, lažove! Kakve dokaze si imao, šta si doneo, šta si mu pokazao da ga uveriš kako su Gildžan i deca zaista mrtvi?

U ovakvom času, Faranri je imao snage da ispituje o stvarima kojih se ja uopšte ne bih setio. Divio sam mu se, iako to nisam želeo. Takav način govora, to izvlačenje priznanja, bilo je novo za mene. Nikada ne bih pomislio da Faranri ume to da radi. I nije mi se dopadalo, uopšte. Pritajio sam dah da čujem šta će Krun da odgovori. 

-Njegovi ljudi su mi davali. . . piće istine. . .

Droga, objasnio mi je posle Faranri. Osoba dobije jaku dozu sredstva koje lomi volju, i odgovara bez ikakvog laganja na svako pitanje. Jednostavno, ne može da izbegne potpuno iskren odgovor. Tako je taj Gejlen mogao u potpunosti da veruje Krunovom izveštaju. Isto sredstvo veoma vidljivo  oštećuje zdravlje, saznao sam kasnije: koliko god novca da je Krun dobio od Gejlena, nijedna naknada nije dovoljna. To je objašnjavalo zašto Krun izgleda toliko starije posle svega nekoliko meseci od našeg prethodnog viđenja.

-Kako si ubio? Ko ti je pomogao? Ko ti je put pokazao u dalekoj zemlji koju ne poznaješ, gade?

-Ljudi iz naroda Gargam. . .

-Đargam – javih se ja, iako me niko nije ništa pitao.

-Gejlen Tanor baj rekao mi je da obližnja plemena nisu naklonjena narodu koji Ravanal traži – barem tako su legende kazivale - i da se lako mogu skloniti da pomognu onom koji hoće da ubije ili drugu pakost učini. Mali dar, ništa osobito, i njihov poglavica je poslao jednog od ratnika da me uputi na stazu kojom je krenula žena iz klana Geho. . .

-Đubrad đargamska, to liči na njih – nisam mogao da se uzdržim.

-A oružje? Otkud ti moje oružje? Mene da osumnjiče za tvoj zločin!

-Uzeo sam kad tvoja uvažena supruga nije gledala – slegnuo je Krun ramenima, kao čovek pomiren sa sudbinom. – Posle sam samo vratio na isto mesto. Jedan hitac. Samo jedna strelica je bila u oružju. Sećao sam se da si uvek u oružju držao samo po jednu strelicu, a ostale nosio u pojasu, sa sobom, ili ostavljao na neko mesto gde samo ti znaš.

-Tako je. Dobro si upamtio. Možeš da pođeš putem žene koju si ubio. Jesi li spreman da se suočiš s njom?

Držeći čoveka čvrsto za rame, Faranri je podigao nož. Zažmurio sam za trenutak. Zar nije moj zadatak da sprečim ubistvo, ako mogu?

-Duh koji me je posetio dao mi je nešto za tebe – odgovorio je Krun neočekivano, i pružio Faranriju mali predmet. U prvi mah nisam mogao da razaznam šta je to, a onda umalo ne povikah na sav glas. Umesto toga, uspeo sam da ispustim samo šištanje:

-Đargamski nož! Poklonio sam ga Gindžani!

-Ali, ali. . . – sad se i Faranri prepao, i oružje u njegovoj ruci više nije bilo na čovekovom grlu. – Otkud onda ovde!?

-Mi smo taj nož sahranili sa Gindžanom! – rekao sam, sablažnjen, i potpuno zbunjen, dok je Faranri pružao dlan da primi sudbinski dar od Kruna. Držao je tu stvarčicu, ruka mu je drhtala, u tom trenutku zaboravio je i gde je i zašto je tu. Đargamski nož, moj dar mojoj prijateljici, bio je u koricama koje je dobila od Faranrija – u uvoštenim svilenim naborima, sa još uvek vidljivim vezenim natpisom “Timuru Šen baju i njegovoj porodici”.

Faranri poče da čupa kose:

-Onda, onda. . . ako je ovaj nož kod tebe, i ove korice kod tebe, danima puta daleko od Lakče, onda duhovi zaista postoje, i opšte sa živim ljudima! Kako, otkud to ovde, i šta ti je rekao duh koji ti je ovo predao?

-Rekao je. . . . – Krunu su pošle suze, više nije mogao da bude miran kao na početku načeg razgovora – da kažem tri reči čoveku koji dođe da mi stavi nož pod grlo. . .

Sad je plakao bez ustezanja.

-Koliko puta sam se molio da se ovo već jednom okonča. . . Žena i deca koju sam otrovao progonili su me u mojim snovima svaki put kad sam zaspao. . .

Kleknuo je i sasvim se savio do poda:

-Proklet sam, proklet. . .

-Koje reči? Koje reči? – prodrmao ga je Faranri. – Šta ti je rekla žena koju si ubio? Šta. . .

Krun okrete prema njemu suzne oči:

-“Zbogom, gotovo je”. To je rekla. Molim vas, nemojte me mnogo mučiti. Star sam i iscrpljen.

Tu je neko vreme vladala potpuna tišina, osim Krunovih jecaja koji su postajali sve tiši. Faranri je stajao opuštenih ruku i gledao nekuda kao da nikoga od nas više ne vidi.

-To je rekla. . . – izgovorio je, kao da sam sebi govori. Ja sam mislio na onu bledu i poplašenu ženu koja je otišla u kuhinju i na ovog čoveka koji je klečao i plakao, i samo sam gledao u svog saplemenika šta će sledeće da uradi.

-Faranri. . . – pozvao sam ga, koliko da mu skrenem pažnju. On se bio oprostio od svakog opreza, tako mi je izgledao. Trgnuo se, ne na moj poziv, nego malo kasnije, kao da se budi.

-Mi idemo – javio se odjednom Faranri. Krun se zaprepašteno okrenuo prema njemu, ne verujući u ono što čuje.

-Nikom ni reči o ovoj poseti – zapovednički se obratio moj pobratim čoveku koga je do malopre hteo da zakolje. – Nikom, jesi li razumeo? Živi mirno, i zaboravi nas.

-Šta? O, Bog vas blagoslovio. . .

-Tišina dok ne odemo. Ne želim da tvoja žena pomisli da si sišao s pameti, pa sad pričaš sam sa sobom!

Jedan pokret odmahivanja rukom, jedan let niz uže, i bili smo u vrtovima Cibole, daleko od onog prizora na spratu. Moj brat je istrajno išao prema mestu gde smo ostavili konje.

-Nisam bio u stanju ni da ga ubijem – samo je rekao pre jednog od svojih višečasovnih ćutanja. Bio sam nestrpljiv da krenemo, i to sam pomenuo nekoliko puta, ali Faranri se uopšte nije obazirao na mene. Sišli smo na obalu mora, tamo smo sedeli i čekali dok Sunce nije izišlo, a Faranri se nije pomerao. Samo je, kako je toplina dana rasla, izuo čizme, i pljuskao stopalima po plićaku.

-Faranri, hoćemo li mi da idemo odavde? – ponovio sam, ne znam već koji put. 

-Izuj te čizme, okupaj stopala u slanoj vodi, to će da izvuče sav umor iz tebe – rekao mi je spokojno, kao da smo na izletu.

Šta da radim s ludim saputnikom, izuo sam se, pa sam držao noge u morskoj vodi, dok se koža na mojim tabanima nije sva smežurala. Mislim da smo satima tako proboravili na toj obali. Galebovi su kričali, i mali talasi udarali o stenje, vazduh je mirisao na so, a na žalu se videlo mnogo morske trave koju je voda preko noći izbacila, i koja je ispuštala miris jači od morskog, meni u svakom slučaju nimalo ugodan. Bio sam kao na iglama, i više nisam znao ni kako da ga pitam kad polazimo, i da li uopšte polazimo, ili ćemo tako tu da sedimo dok ne dođe cibolanska policija i uhapsi nas. Konji su našli neku biljku koji su mogli da pasu, nedaleko od nas, tako da se nisu žalili, a jedan potočić slatke vode hitao je u more nešto dalje, te su i vodom bili snabdeveni, i pili su polako. Vreme je prolazilo, ja sam se preznojavao, jer je cibolansko Sunce već peklo. Faranri je gledao nekuda prema pućini, sivoj i blistavoj kao njegova odeća žalosti. Usne su mu se bezglasno micale, kao da recituje neku pesmu ili izgovara molitvu u sebi. Zatim bi zavrteo glavom, i ono pokretanje usana bi prestalo. Još dva ili tri puta postavio sam mu pitanje koje me je zaokupljalo, i nijednom mi nije odgovorio. Čekao sam, samo sam, za svaki slučaj, izvadio noge iz morske vode. 

-Jesi li gladan? – upitao me je on odjednom.

-Ne, uopšte. . . s obzirom da nismo ni doručkovali, ni večerali, a bliži se vreme ručku.  

-Što ne govoriš. . . Vodim te na jedno dobro mesto.

-Svakako ne tamo gde si nas vodio kad smo bili da uzmemo Gindžanine blizance?

-Da, upravo tamo idemo. To mi je uvek bilo omiljeno mesto, kad sam želeo da ostanem neprepoznat.

-Jesi li lud? – sad sam se razderao, sva nelagodnost koju sam do tada kupio u sebi izbila je na površinu. – Ta krčma je u gradu, unutar zidina, a mi smo izišli, da nas ne uhvate! Zar ćemo opet unutra u grad?

-Nema nikakve opasnosti, uveravam te – uzvratio je opušteno. – Ući ćemo na glavnu kapiju, a ovako rano prepodne kroz nju prolazi mnogo ljudi.

-A konji? – pitao sam, ali on je već uzjahao svog, i pošao, ne odgovarajući mi. Tako smo ponovo ušli u grad, nezapaženi u moštvu različito odevenih ljudi koji su išli istim putem, kao što je i rekao, i otišli u Faranrijevu omiljenu krčmu iz vremena kad je kao mladi baj prerušen obilazio grad, bogataške bašte i sirotinjske četvrti, da čuje šta narod priča i na šta se žali. U krčmi smo bili – prvi i jedini gosti, i krčmar je odmah došao da nas posluži.

-Ja ću ribu list – rekao mi je Faranri. –Uzmi i ti, odlična je.

-Pa, ne znam. . . – skanjivao sam se (jer sam sve vreme mislio da bi odnekud mogli da upadnu cibolanski žandarmi). – Baš bih pojeo nešto na brzinu. Znaš, nešto od hrane koje se brzo priprema. . .

-Imamo odlične školjke – ubacio se krčmar uslužno.

-Školjke? Kakve školjke?

-Nešto zaista fino, a i brzo se priprema. Upravo su nam ih sveže doneli. Odmah ću narediti da Vam pripreme – i punački čovek je već trčao prema kuhinji, ni ne sačekavši da kažem “da” ili “ne”. Faranri me prekorno pogleda:

-Nisi valjda lud, da to jedeš? Školjke su sirotinjska hrana, to sam svojevremeno zabranio na svom dvoru! Ružni mekušci koje siromasi noževima skidaju sa stenja za vreme oseke!

-Šta ja znam, ružni ili ne. . . Kod nas, u Setor reci, ima školjki, ali one se ne jedu, nego se od ljuštura prave tanjirići. . . A ove ovdašnje, ako ih jede sirotinja, verovatno ni meni neće škoditi.

-E, jesi divljak, svejedno što si mi prijatelj – prezrivo me je zagledao Faranri, i popio dug gutljaj rashlađenog vina. – Pruža ti se prilika da probaš otmenu hranu u stranoj zemlji, a ti jedeš ono najjeftinije i najobičnije!

-Slažem se s tobom. U stranoj zemlji, i treba probati stranu hranu. Ribu jedem i kod kuće, ni taj tvoj list ne može biti mnogo drugačiji od naših pastrmki i grgeča. A školjke, vidiš, nikad nisam jeo.

-Oh, ti si izgubljen slučaj! Pravi gospodin se prepoznaje i po navikama u ishrani!

-Dok ovi tvoji pripreme tu vašu ribu list, ja mogu da umrem od gladi – podsetih ga još jednom da nismo jeli od juče. Nastavio je jednu od svojih govorancija o plemićkim navikama u ishrani, koja beše naprečac prekinuta jer se krčmar pojavio žurno se približavajući stolu za kojim smo se smestili. Kad videh šta mi stiže za jelo, pomislih da sam poludeo. Čovek je nosio ogromnu zdelu, punu nečeg crnog i sjajnog, što se pušilo i nadaleko bajno mirisalo. To je stavio pred mene – a na tacni je bila tolika gomila, da nisam video Faranrija preko nje! – dodao dva tanjira, i brže bolje se opet udaljio, u prolazu samo napomenuvši da se riba list upravo priprema.

-I šta sad. . . kako se ovo jede? – pitao sam zapanjeno, jer nikakav pribor za jelo nisam dobio, osim platnenog ubrusa.

-Ja ne znam – otmeno je odmahnuo Faranri. – Ti si naručio, pa se sada snalazi.

Nije mi bilo druge, nego da obazrivo uzmem jedan od tih predmeta sa zdele ispred mene. Izgledao je kao poluotvoren cvet sa svega dve latice, spolja potpuno crne i hrapave, iznutra plavičaste, glatke i sedefno sjajne. Sa dna velike posude pušio se fini umak sa sitno naseckanim zelenišom, u kome je plivala cela gomila ljuskara.

-Aha, shvatio sam, unutra je mali mekušac, i on se jede! Zato sam dobio još jedan tanjir, da odložim prazne ljušture!

-Baš si shvatio! – podrugnuo mi se Faranri.

-A ovaj sok se zahvata ljušturom umesto kašike, je li tako?

-Samo napred – osmehnuo se on krajem usta.

Otvorio sam prvu školjku, i izvadio životinjicu iz nje. Nije izgledala niti mirisala neprijatno, pa sam je najpre oprezno stavio u usta, a ubrzo i pojeo. Bila je gipka, vrlo malo slana, ali, ukus zaista nije ličio ni na šta što sam jeo u svojoj zemlji.

-Ovo je odlično! – izjavio sam, krenuvši da pojedem i sledeću. Nju sam već zalio i sokom u kome su plivale.

-Ovde ima belog vina, i belog luka. . . i peršuna, i još nekih stvari koje mi nisu poznate, ali fino je, veoma fino – gunđao sam ližući prste. Usput sam pažljivo zagledao malog mekušca iz školjke.  – Ali, pogledaj, molim te, Faranri, kako je građena ova životinjica. . .mislim, njen mesnati deo! Spolja dva usnice, malo nazubljene, iznutra još dve, i jedan mali jezičić. . . zaista, zanimljivo!

-Zaista, odvratno! – ponovo se smrknuo Faranri.

-Vidi, Faranri. . . zar tebi ovo ne liči na nešto što žene imaju, za razliku od nas? – pitao sam, podbadajući ga.

-Fuuuj! – stresao se on. Počeo je da bledi.

U slast sam pojeo još jednu od školjki, i polako olizao prste, nedužno gledajući Faranrija pravo u oči:

-Ali, ipak je sasvim drugačijeg ukusa. . . sasvim. . . pretpostavljam, zato što je skuvana. . . Šta ti misliš?

Kako izgleda, nije mislio ništa, jer je upravo trčao prema vrtu, s rukom na ustima. Malo sam se smejao, a onda nastavio sam da se obračunavam sa školjkama, i ubrzo je na tanjiru namenjenom praznim ljušturama bila prava gomila crnih latica. Faranri se vratio za sto posle nekog vremena, sav promenjen u licu.

-Mleko majčino sam povratio!. . . Ah, ti, gade, dobro si me udesio!

-Nije moguće da ti je muka – pravio sam se ja nevešt. – Svakako ti nije prijalo vino na prazan stomak, je li tako?

-Te gadosti, što ih ti pričaš, one mi ne prijaju! Kako samo možeš tako da pričaš, da mi je znati – rakolio se on i dalje.

-Samo sam rekao da je drugačijeg ukusa od onog što žene imaju. . .

-Da te nisam više čuo da tako govoriš, jesi li razumeo? – nagnuo je svoj pehar sa vinom, ali se opet stresao:

-Uh, sad mi ni vino više ne prija! Krčmaru, ovamo rakiju!

Rakija je stigla, a odmah za njom i riba list sa začinima i povrćem, pa je Faranri, posle nekoliko grdnji na moj račun, odustao od dalje ljutnje, i počeo da jede.

-Do sada smo mogli biti daleko od Cibole – opominjao sam ga.

-Prestani da me požuruješ - rekao je, i to je bilo sve što je izgovorio do popodneva. Tek onda je pristao da plati sve što smo popili, da se – pjan kao letva – izljubi sa krčmarom, i da najzad krenemo. Izišli smo na ulicu na kojoj se kamen usijao od vrućine. Podne je već bilo uveliko prevalilo, i nigde nije bilo nikog, jer su se građani, po cibolanskom običaju, sklonili u kuće i vrtove dok najjača vrelina dana ne klone. Sreća naša da su konji zadržali zdrav razum i trezne glave, mislio sam posle. Meni se odmah zavrtelo posle one hladovine u krčmi, ali, bio sam i previše uplašen da bih mogao da se prepustim pijanstvu u potpunosti.

-Kako misliš da prođemo pored straže? – pitao sam, kad smo prišli gradskoj kapiji.

-Kako? Evo, ovako – Faranri je zapevao bez ikakve najave:

-“Moja ljubav voli crveni oleander,

samo to cveće odsad joj donosim. . . “

Pevao je užasno, sva lepota njegovog glasa nestala je pod slojevima jakog pića i blagog štucanja koje mu je ponekad prekidalo napev. Stražari su se nasmejali kad smo polako projahali pored njih, i dobacili nekoliko reči koje nisam zapamtio. Pokušao sam i ja da pevam, samo malo, i to je izgleda bilo dovoljno da prođemo. Tek na pristojnoj udaljenosti od kapija, pustili smo konje u trk. Carina, vojska ili policija – mogle su da nas uhvate kao zečeve, onako potpuno pobrljavljene od pića. Ali, ni carinika, ni vojske, ni policije ne beše na putevima kojima je Faranri terao naše konje. Ako nas je neko i gonio – mi smo bili brži. Ako je neko jahao za nama – nismo ga čuli. Kad su konji morali da se odmore, zaspasmo i mi. Ujutro smo nastavili put Ivičnim planinama, s malo reči i sa jedinim pouzdanjem u izdržljivost naših konja dok ne stignemo van domašaja civilizovanih država i njihovih vlasti, vojski i carina i svega ostalog što mi u Lakči Kaminuni nemamo i ni malo ne patimo zbog toga. 

Mnogo puta kasnije pitao sam se, čemu nam je služila ova ekspedicija. Gde smo bili? Ne znamo. Šta smo radili? Ništa. Zašto? Onako, da nam stražnjice vide daleke krajeve. A mogli smo da izginemo, ni za šta, samo zato što je ovom mesečaru što jaše pored mene tako došlo, da ide u Cibolu i nađe Gindžaninog ubicu. I kad ga je našao, šta onda? Jedan polurazumljiv razgovor, malo pretnji nožem, i onda, zbogom, mi odosmo. Zar se tako sveti duh ubijene prijateljice? Ili su one tri reči koje je Gindžana, navodno, rekla svom ubici, i to kao duh, ne kao živa žena, bile dovoljne da Faranri odustane od osvete? “Zbogom, gotovo je. . . “, i šta sad? Jesu li te re~i skrivale neko značenje koje su samo Faranri i Gindžana znali, a ja nisam razumeo? Da li su značile da je gotovo između njih dvoje, šta god to bilo – ili da je gotovo Gindžanino bavljenje na ovoj zemlji među nama, pre njenog prelaska u svet duhova? I šta sam to ja očekivao da se razreši i razjasni susretom Faranrija i Kruna? Jesam li se, možda, nadao nekom čudu, onakvom kakvim se često završavaju naše drame, kad glumac, koga smo videli kako pada mrtav, ustaje, da bi se poklonio publici i uživao u aplauzu? Nikako nisam mogao da razumem, a nisam nalazio reči da započnem razgovor o tome.

Jahali smo uz malo reči, izmakavši iz civilizovanih zemalja i zaputivši se u bolje nam poznatu divljinu. Samo jedan događaj poremetio je dosadu međusobno sličnih dana. Jedne noći – osme ili devete posle izlaska iz Cibole – probudio me je zvuk koji se nikako nije uklapao u ono što se obično čuje kad se noći u šumi. Faranri je plakao, na glas, u snu, ili budan, nisam stigao da razmislim o tome. Brzo sam ustao i svoje prekrivače i svu opremu za spavanje doneo sasvim blizu njegovih. Legao sam iza njega, približivši mu se najviše što sam se usudio u tom času.

-Faranri. . . – pozvao sam ga obazrivo. Znao sam šta misli o plakanju i, uopšte, o bilo kakvom otvaranju pred drugim ljudima. Jecanje se nastavilo. Da li zbog rakije, koju je i tog dana pio bez milosti, ili nekog drugog razloga, ovog puta mu je izgleda bilo svejedno kakav utisak ostavlja. Zagrlio sam ga, bez reči, koje bi u ovom trenutku samo sve pokvarile, pa se nisam ni trudio da kažem nešto utešno. Samo sam ga držao u naručju, i malo ljuljuškao, kao dete koje se u snu uplašilo. Okrenuo se prema meni, zarivajući lice u moje rame i ridajući, ali, ja u tom trenutku ne bih ni mogao da primetim neki drugi zvuk. Poljubio sam ga, koliko da ga umirim. Uzvratio mi je poljubac, na moje najveće čuđenje, usnama mokrim i omekšalim od suza. Zaspao je s licem na mom ramenu, zaspao sam i ja, da bih se ujutro probudio sav nažuljan, i ustanovio da se Faranri, dok sam spavao, premestio dalje od mene. Toliko mu je bilo neprijatno zbog sinoćnjeg događaja, da celog dana nije progovorio ni reč sa mnom. I narednih dana progovarao je samo kad nije mogao da izbegne odgovor, a ja sam pokušvao da ga zapitam, šta se to tako strašno dogodilo, čime sam ga uvredio. Nailazio sam bez izuzetka na zid tvrdoglavog ćutanja, tako da sam odustao i molio se u sebi samo da što pre stignemo kući, kako bih počeo da viđam i ljude koji žele da govore umesto da gledaju nekuda preko mog ramena. Tišinu je prekinuo Faranri odjednom, kao što je odjednom i zaćutao. 

-Nemoj se ljutiti na mene, prijatelju Aćane. Ne umem ja te vaše igre otvaranja i poveravanja. Meni je to jednostavno odvratno, i to ti je – rekao je bez najave, jednom dok smo jeli.

-Zar ti nije lakše kad s nekim podeliš svoj bol? – pitao sam, isuviše srećan što mu čujem glas, da bih sada tražio objašnjenje zašto me je toliko dugo mučio ćutanjem.

-Ne biva lakše. Samo se osećam još odvratnije što svoj bol nisam mogao da zadržim za sebe. Kao da to pričanje i poveravanje nečemu služi – možeš misliti – odbrusio mi je glatko.

-Pa, da, svi smo različiti. . . – pokušao sam da nastavim razgovor, a on je opet zaćutao, pa sam se i ja uzdržao od daljeg navaljivanja.

Kako se nismo nigde zadržavali, niti logorovali, nego smo gonili konje kao najveće neprijatelje, u Lakču smo stigli brže nego prilikom našeg prvog putovanja u Cibolu. Svečanog dočeka nije bilo, sve je prošlo kao da smo se vratili s branja pečuraka ili seče drva, a i Faranri je samo otišao kući, uz jedva promrmljan pozdrav.

Smožden i umoran, mnogo kasnije sam izveštavao Veće odraslih o celom putu, ne izostavivši ni jedan deo priče, odgovorivši na svako pitanje koje mi je postavljeno. A pitali su uvaženi saplemenici mnogo toga, naročito sam morao da ponavljam događaj kad smo posetili Kruna. To kako je Faranri odlučio da ostavi u životu čoveka koji je ubio našu Gindži izgleda je na sve ostavilo jak utisak. Što se mene tiče, bio sam prazan kao šuplja cepanica, i samo sam želeo da se ispitivanje što brže završi. Faranri nije došao na sastanak Veća odraslih, iako je taj skup bio upriličen upravo u našu čast, a isto tako se nije pojavljivao ni na sastancima koji su usledili, jer su članovi Veća smatrali da ceo događaj treba dobro pretresti i o svakoj sitnici dati svoj sud. Šta, pa samo o poseti Ravanalu i Ajaniji sam morao da pričam najmanje deset puta, i njenoj porodici, i drugaricama, i svima koji su hteli da čuju, tako da mi se činilo da ću glas da izgubim od tolikog govorenja. Bolno mi je nedostajala moja drugarica, moja draga Gindži, koja je umela da nađe prave reči i održi govor, naizgled bez ikakvog napora. Da li je moguće da sebe – tako pametnu, tako načitanu, rečitu i dobrostivu – toliko nije cenila, da je samu sebe u početku boravka među nama zvala “Gejlenova”, kao da je ona neka stvar, neko vlasništvo tog Gejlena? Jedva su je naše žene odvikle od tog običaja, govoreći joj “Ti si Kaminuni Gindžana, naša si, i svoja si”. Uzalud, sad to vidim: ko od mladih godina sebe ne poštuje, posle mu mogu svi ljudi govoriti da je najbolji, najpametniji, i da je voljen, ništa to ne vredi, ako osoba nije dobila ljubavi i poštovanja tamo gde joj je to bilo potrebno. Navikla se među nama da sama o sebi govori s poštovanjem, ili barem bez prekora, ali, sada uviđam, to je radila jedino da nama ugodi, a ne zato što je ozbiljno poverovala u sve lepe reči koje smo joj upućivali, i to me je dodatno rastuživalo posle svega. Faranri, Faranri joj nije dao da poveruje u svoje vrednosti, on ju je podsećao na zakone Cibole, po kojima je ona žena nevredna da živi! Mogao sam tada da ga zamrzim, da mi nije bilo i njega žao, jer, morao sam da izvestim i o njegovoj ulozi u svemu što se dogodilo. Uvaženi saplemenici su se saglasili da je priča koju sam ispričao vredna da se stavi u stihove ili da se od nje napravi drama, jedino što ja, onako smožden, jednostavno nisam bio za taj posao. Laknulo bi mi kad bi me pustili da spavam, i spavao sam kao jazavac danima i noćima, dok se telo mučno oporavljalo od napora.

Proleće je uveliko osvojilo naš svet; jabuke i kajsije su cvetale, prve jagode crvenele su iz trave, a ja sam hodao po naselju i oko njega kao pijanac koji se oporavlja od mamurluka ili težak bolesnik koji se jednog dana probudio i u čudu primetio da ga više ništa ne boli. Jedino mi je u duši, tu, negde, ispod srca, ostala neka čudna praznina, jer na pitanja koja sam ja želeo da postavim nije bilo nikakvog odgovora. Nisam se radovao proleću. Ono je došlo, i otići će, i ničega nije bilo što bi moglo me uteši posle tvog odlaska, Gindžano, mila.