XIII

“Dosta tih priča o nesrećnoj ljubavi,

i dajte na sto još vina!

Ljubav je radost, a ne bol, 

i to je sva istina!

Noć je duga, život je san,

i niko nek’ ne bude sam!” 

 (kaminunska narodna pesma, peva se prilikom gozbi i ostalih pijanki)

“Srce je lutalica,

pod nebom luda ptica:

visoko leti i pravu ljubav traži.

A po zemlji – igre i laži,

i pokušaji da život prođe sa manje bola”.

 (stihovi Kaminuni Aćana)

Aćan je tog dana bio nekako sav bled, a preko levog oka imao je neku ogrebotinu, kao da se borio sa tigrovima, ili ga je negde usput ošinula grana koju nije dobro video. Sedeo je kod mene u sobi, pošto je još s vrata tražio da mu odmah skuvam “fi”, nešto ga glava boli, i sav je sanjiv, tako se pravdao. Pitao je gde su mi deca, dva puta, jer prvi put nije ni zapamtio moj odgovor, da su izišla napolje na sneg. “Ah, dobro, dobro”, rekao je izvinjavajući se, kad sam odgovorila po drugi put.

-Previše pića sinoć? – pitala sam sa svim razumevanjem za koje sam uopšte bila sposobna tih dana; imala sam svojih briga, put u Lam bio je među njima, a sve što se desilo s Faranrijem nije mi išlo iz misli.

-Previše, razume se. Kao i uvek – uzvratio je, sa zahvalnošću prihvatajući šolju sa vrelom tečnošću. Utonuo je u ćutanje, tako rasejan da uopšte nije čuo kad sam ga pitala da li želi malo meda. “Fi” je više gorkast nego sladak, i ko želi može da doda med u piće. Nelna koja vodi brigu o košnicama redovno me je snabdevala medom, naročito od kad je primetila koliko moja deca vole medenjake.

-No, šta si ono rekao? – podstakla sam svog brata po pismenosti.

-Ništa – prenuo se on. – Slušaj, Gindži, da ne oklevamo, ne snalazim se najbolje u igrama koje igrate vi iz Cibole. Je li kod vas običaj da odbijanjem mučite one koji vas vole?

Kao da me je ubo nožem; pomislila sam da me pita za Faranrija. U zlo doba setila sam se da i on ima svoju ljubavnu priču, i to sa osobom iz stranog naroda.

-Ne baš. . . ne znam. U svakom slučaju, smatra se za učtivo da žena ne odgovori odmah na muškarčevo navaljivanje – rekoh prvo što mi je palo na pamet.

-Učtivo? Surovo, bolje kaži! Šta, u stvari, vi žene iz Cibole očekujete od svojih ljubavnika? Šta zahtevate?

-Zahtevamo? Očekujemo? – samo što nisam skočila uvis. – Kakvo zahtevanje i očekivanje, kakvi ljubavnici? Pristojna Cibolanka nema nikakvog ljubavnika!

-Dobro, dobro – razmahnuo je on rukama, izgleda uplašen načinom na koji mi se glas pojačao do urlika. – Ali, imali ste takvih slučajeva u svojoj istoriji? Opisano je to u delima vaših pisaca, zar ne? Tako si mi pričala. Dakle, recimo da ima.

-Dobro. Recimo – saglasila sam se nerado.

-Šta bi – recimo – ona tražila od svog čoveka?

-Ništa – uzvratih odlučno. - Žena ne zahteva. Ona se pokorava.

-A šta muškarac treba da radi da bi ugodio ženi?

Tu me je zaista bacio u brigu i duboko razmišljanje. Stvarno, šta bih ja tražila – kad bih mogla i smela da tražim?

-Na primer. . . da je ne tuče – počela sam oklevajući.

-Naravno – strasno je zaklimao Aćan. – Nema tuče. Jasno.

-I da ne viče na nju. To bi bilo lepo.

-Jao, Gindži, zašto me i ti mučiš? Pa, ja ne bih udario ni životinju! Zašto mi jasno i glasno ne kažeš šta volite – pri telesnom sjedinjavanju? Kakav je vaš običaj? Da li muškarac treba da bude nežan ili grub, šta da radi, kako da radi? Poludeo sam od neizvesnosti!

Neko vreme sam blenula u njega. Jedva sam ponovo progovorila.

-Ne razumem šta me pitaš. Mu{karac čini ono što želi. 

-Ama, kako, ono što želi? Samo kako on hoće?

Potvrdila sam, a on se još više uznemirio:

-I samo tako? Ni ne pita ženu šta bi htela?

-Naravno. Nije ženino da uživa, nego da ugodi mužu – rekla sam nepokolebljivo.

-A zašto sam onda ja ovako izgreban? – ljutito je pokazao na povrede po svom licu. – Pokoravanje i ugađanje, nije nego! Ja je ljubim, a ona se otima kao da hoću da je povredim!

-Pristojna žena se brani. A osim toga, ti joj i nisi muž  – nastavih zadovoljno.

On se ushodao po sobi:

-Ništa ja tu ne razumem, ništa! Malo me zove sebi, pa me onda otera! Kaže, idi kući, dosta si sedeo! Malo me pusti da je mazim i ljubim, pa me onda prekine i kaže da “nije raspoložena”, ili da je “boli glava”, dosta mi je svega toga! Naše žene ne rade takve stvari!

-E, kad hoćeš tuđe – slegnuh ja ramenima. “I za tebe isto važi, glupačo”, dodadoh u sebi.

-Šta znači “tuđe”? Svako je svoj, nije nečiji! Kad kažemo “moje dete” ili “moja majka” to ne znači vlasništvo, kao kad kažemo “moj opasač” ili “moj konj”! Žena ne pripada muškarcu, niti muškarac ženi, nego oboje pripadaju Ljubavi, Onoj koja nas sve može da promeni za tren!

Nisam razumela zašto se Aćan ljuti; ali, da se ljuti, i da je veoma zbunjen, to se videlo.

-Pre svega, lepo sedi i smiri se; uznemirava me kad tako hodaš okolo – upozorila sam ga. – A kao drugo, naša shvatanja su drugačija. Mi smatramo da žena pripada mužu, i mnoge od Cibolanki pre su izabrale smrt nego gubitak časti, to da znaš. – Bila sam vrlo ponosna na sebe što sam tako dobro sročila objašnjenje. Aćan me je gledao u nedoumici, ali, seo je, kao što sam mu rekla.

-A da li barem volite “igru bumbara”? – pitao je pun nade.

Oklevala sam s odgovorom, jer nisam znala sve prelive prefinjenosti kaminunskog načina izražavanja. “Igra krugova” je, na primer, ime jednog plesa, koji se igra na okupljanjima, a u kome muškarac i žena kruže jedno oko drugog, otmenim brzim koracima; ali, “igra krugova’ je takođe naziv za jedan kaminunski običaj, u kome se žena mazi, ljubi i miluje sa većim brojem svojih saplemenika! Takođe, za telesno sjedinjavanje imaju izraz “malo leto”, jer, kažu, kad se to radi, onda zima bar za kratko vreme podseća na leto. Sve mi je to brzo proletelo kroz glavu, stoga sam odlučila da budem oprezna, i prvo sam pitala o čemu se tu radi.

Kad mi je Aćan opisao “igru bumbara”, bila sam vrlo srećna što sedim na stolici, jer, da sam stajala, pala bih na pod! Igra se sastoji u tome da muškarac usnama i jezikom oponaša bumbara, koji roni me|u laticama cveta u potrazi za medom. Samo u ovom slu~aju “bumbar” klizi po ženinoj goloj koži, ne prezajući od zalaženja u njene tajne predele između nogu. Zijala sam u Aćana tako da je i njemu postalo jasno da meni ništa nije jasno.

-Nije valjda toliko zlo? – pitao je sa zebnjom. – Ti me ne razumeš? Ne znaš za takvu igru?

-U `ivotu nisam čula za nešto tako suludo – rekla sam, kad mi se vratio glas.

-E, svašta – moj pobratim me je gledao sumnjičavo, kao da mi ne veruje. – Zar je moguće da ni za to ne znate?

-A vi znate?!

-Svakako, to se radi. Mislim, ovaj, ne rade svi, i ne rade uvek. . . ali, zabavimo se i na taj način, ponekad, naročito zimi, kad se ima vremena.

Gledao me je potpuno bistro, kao čovek uveren u ispravnost onoga što govori. Ja pomislih da je vreme da nađem neki izgovor kako bih ga ispratila iz svoje kuće, ali, ne mogoh da se setim ničeg dovoljno ubedljivog.

-Mislim da sam razumeo. Vama je to na neki način odvratno, i zato me je tvoja sunarodnica ovako izgrebla kad sam pokušao – rekao je bespomoćno.

-Pa, svakako. . . dobro si prošao.

-A zašto je potrebna tako žestoka odbrana? – zavrteo je Aćan glavom. – Da li možda smatrate da ukus ženinog tela nije dovoljno dobar?

Počeo je tiho da se smeje mom zaleđenom licu; dobro raspoloženje mu se vraćalo. Mogla sam samo da užasnuto ćutim, zamišljajući to o čemu je Aćan govorio.

-Samo bez brige, mila prijateljice: kad se redovno peremo, svi smo mi sasvim dovoljno ukusni.

-Šta ti pričaš!

-Proveri, ako mi ne veruješ - slegnuo je ramenima, na licu mu je bio opušten izraz. – Probaj, što pre, svakako. Eto, baš sam i Nuri rekao “da znaš kako ti je ukusna, ne bi je dala meni, ni da probam, sama bi je pojela”.

-Ih, zloćo! Dobro da te nije izbola nečim, za takve reči! Ne bih tako nešto uradila, da znam da mi je od smrti lek!

-Šteta, draga moja, što si tako nepoverljiva – obratio mi se kao s nekim sažaljenjem, a to mi nikako nije prijalo, i osetila sam poriv da se posvađam. Zavidela sam Nuri na pažnji koju joj Aćan ukazuje, i još preko svega tvrdi da i drugi Kaminunci tako postupaju sa ženama. Stvar između ženskih nogu oni zovu “vrata života” i “zvezdica”, i raznim drugim imenima, jedno lepše i milije od drugog, sve cvetići i kolačići. U mom jeziku ime za “to” je reč koja se koristi kao psovka. A vidi ti njih – stalno neka umiljavanja i izrazi nežnosti. Poželeh da plačem.

-Ne budi tužna, Gindži – reče on brzo. – Ljubav dolazi po sve nas, i kad Ona dođe, mnogo toga rastera i iz duše ukloni. Nemoj toliko brinuti, i oprosti mi ako su ti moje reči izazvale gađenje. Razgovaraj o tome sa našim ženama, one će sve da ti kažu.

Naravno. Puna kola priče. Od njihovih razgovora o telesnim sjedinjavanjima – sa svim pojedinostima i podrobnim opisima mal’tene svakog pokreta – nekad me je hvatao užas, a ponešto od tog osećanja ostalo je i posle iskustva sa Faranrijem. Dopustila sam da me Aćan ubedi da odem na jedno poselo gde je, očekivano, i on bio gost, i s puno pažnje slušao moje izlaganje o običajima žena u Ciboli. Denra i Umejina su me naročito zamolile da izveštavam o tome, laskajući mi da zanimljivo pričam, da sam veoma rečita, i da im je takav predmet razgovora izuzetno drag u dugim večerima zime.

“Znaš, zima je tako duga, a dobro je saznati ponešto o običajima dalekih naroda”, objasnila mi je poglavica Dezira.

U redu; pristala sam da pričam. Prve reči, po svom običaju, jedva izgovorim. Onda mi glas poteče jasnije i sna`nije, s obzirom da govorim o stvarima koje dobro znam. Govorila sam o tome kako se kod nas dočekuju ženska deca, što su Kaminunke propratile ozbiljnim izrazima punim žaljenja nad teškim životom Cibolanki. Videh kako Denra brzo i snažno grli svoju kćer Lati, kao da želi da je zaštiti od slične sudbine, i kako se velika devojčica smeši i kao mače privija uz svoju majku. Opisivala sam našu odeću, naša venčanja, pokretima im pokazala kako treba da hoda, sedi i govori jedna pristojna Cibolanka, što je nasmejalo sve, a smejala sam se i ja, srećna što sam pobegla iz jedne takve priče i od takvih običaja. Najviše smeha izazvalo je kad sam objašnjavala da mi u Ciboli uništavamo dlake po svojim telima.

-Ju! Kako? Zar baš sve? - žagore Kaminunke, a Nuri mi povlađuje, i ona se smeje mimo svog uobičajenog ponašanja.

-Sve osim kose, obrva i trepavica – kažem odlučno.

-To je mnogo! – dobacuju žene. – Mnogo posla za ženu! I kako to radite? Brijete? Kao Faranri što se brije? – Faranri je zaista uvek uredno izbrijan, za razliku od kaminunskih muškaraca, koji puštaju brade i brkove. Jedna od omiljenih šala među Kaminuncima, u obliku pitalice, glasila je: “Šta bi uradio Faranri kad bi ujutro ustao i ustanovio da je zemljotres odneo naše planine?” Odgovor je glasio: “najpre bi se obrijao”, i to je bila sušta istina, Faranri ujutro ne bi iz kuće izašao a da se nije obrijao, i namirisao plemenitim mahovinama i travama. To me malo ućutka; brzo se oporavljam i odgovaram.

-Da, postoje britve kojima žene uklanjaju dlake, naročito ispod pazuha. Za one dlake po nogama i drugim stvarima imamo vreli vosak.

-Kako, vosak? Šta radite s njim? – zanimaju se žene. Zatražih da mi donesu voska, i doneše ga drage volje. Oči im sijaju od veselja što vide nešto novo, njima nepoznato. Istopih vosak u posudi, i pozvah prisutne da se podvrgnu obredu uklanjanja dlaka. Aćan se javio kao dobrovoljac. Nuri je bila tu, i on je goreo od želje da pokaže kako prihvata i razume cibolanske običaje. Pokušah da mu objasnim da dlake na taj način skidaju žene, a ne muškarci, ali, on ostade pri svome; nije bilo druge, nego pristadoh da pokažem običaj na njemu. Izuo je jednu čzmu i zavrnuo nogavicu čkšra, tako da sam mogla da razmažm rastopljeni vosak po dlakama na potkolenici. Kad sam otkinula traku voska, Aćnov krik zaledio mi je krv u žlama.

-Zašo vrišiš pobratime? Kakva si ti čstita Cibolanka, sram te bilo? – ukorih ga, uz provalu smeha svih prisutnih. – Kako bi se ti porodio, kad ovo malo voska ne možeš da otrpiš?

-Vi niste kako treba! – jaukao je Aćan.– Pogledaj, ostao sam bez kože na nozi!

-Ne laži, koža ti je sasvim u redu – rekoh ubedljivo, tako da je i on morao da pregleda svoju nogu, i prizna da nema nikakve povrede, da mu je koža potpuno čitava, i sasvim glatka na mestu gde je vosak bio.

-Pravo čudo. . . a mislio sam da imam opekotine - čudio se, prelazeći prstima po koži, što su odmah uradile i sve prisutne žene, prišavši da pregledaju i poglade mesto na kome sam izvršila opit.

-Verujte mi, znam šta radim – nastavih samouvereno.

-Verujemo ti, a verujemo i onom Aćanovom kriku; što se mene tiče, dlake mogu sasvim lepo da ostanu gde su bile – kikotala se poglavica Dezira.

-Ovo ti je bilo baš dobro, Gindži – šapnuo mi je Aćan posle, kad je stiglo posluženje, i svi navalili na sušeno meso divljih svinja i kiselo povrće uz vruću pogaču.

-Zaista? Dopalo ti se?

-Da. Sad razumem da ste vi u stanju da trpite bol da biste dokazale svoju vrednost. Kao što čine i muškarci iz vašeg naroda. Mi ne volimo bol, i gledamo da ga izbegnemo kad god je moguće. Vrlo jaka sredstva protiv bola umeju da smešaju naši vidari i sveštenici.

Smeši mi se:

-Ja sam u `ivotu podneo mnogo bola, mnogo jačeg od onog voska. Ali, smatram da je to bila moja loša sreća, tada, a ne dokaz moje vrednosti.

-Aćane. . . –  vidim da je već počeo da baca poglede prema Nuri, tako da će verovatno ubrzo otići bliže njoj, zato koristim priliku da pitam. – A kako gledate na opraštanje? Ko treba da pređe preko svađe i teških reči? Žena, ili muškarac?

On mene sad pogleda pažljivije:

-Uopšte nije važno ko će prvi. Reči su ili most ili ponor izme|u ljudi, to upamti, draga moja Gindži. Svakako treba naći most, i onda preći preko tog mosta.

-Kod nas su se žene ubijale kad ih muškarac uvredi – kažem jadno.

-A kod nas nisu. Da ti na um ne padne – glatko me prekida, da bi mi dodao čašu sa vinom. Brzo izgovaram stihove iz bajke o gospi Sili O:

-“Žena sam,

i to žena čestita, da znaš,

i samo jednu vrlinu imam:

da ne opraštam.

Povredi me, i biću kao osino gnezdo,

za moj gnev

biće tesan svet,

a prema mojoj mržnji

i Pakao smešan. . .”

-To su lepi stihovi, kao stihovi – odgovara mi Aćan sanjalački. – Samo, nije lepo ono što kazuju. Mnogo bola je u duši te tvoje čestite žene iz pesme. Čestitost ne znači uvek i bol, Gindži. Nema potrebe da čestiti pate više od onih koji nisu čestiti. Okani se takvih priča, molim te: one čine da budeš stalno neraspoložena i da svaku svoju reč i misao meriš da li su dovoljno dobre. Popij nešto, budi bolje volje, ostalo je u budućnosti, a ona je iza planine, to znaš.

Nedaleko od mene, tiho razgovaraju Cejša i Senor. Dvoje divnih, vrednih ljudi, on udovac, koji sam odgaja šestoricu sinova, ona, razvedena, s ženskim detetom, lepotica kojoj se svi dive, dok sve vreme krije u sebi neku tugu. Znaju se ceo život, rade zajedno kao prvi pomoćnici poglavice Dezire godinama, a tek tu nedavno su počeli drugačije da posmatraju jedno drugo. Sećam se kako se Cejša bez najave rasplakala jednom, u svojoj kući, gde sam joj došla u posetu, uspred opuštenog razgovora o nebitnim stvarima. Gledala sam se kako se ta žena, jaka kao zemlja i lepa kao munja u leto, razbija u paramparčad pred mojim očima, daveći se u snažnim jecajima.

-Poznajem ga od kad sam bila devojčica, a on velik momak. . . Jao, šta da radim, Gindži?

-Uzmi ga – rekla sam, trudeći se da govorim kao Kaminunka. – Najbolji čovek te hoće, pa šta bi više htela?

-Ali, on me nikad ništa ne pita. . . A ja ne znam šta da mu kažem! – plače kao kiša i krši ruke kao uspaničena šiparica, ona, žena kojoj se muškarci stalno udvaraju. Osim u poslednje vreme. Ostavljajući prostor Senoru, svi udvarači su nestali, izgubili se nekuda. Sećam se, takođe, kad smo išli “u drva” prve jeseni posle mog dolaska u Zemlju oštrih zuba; mnogo nas stiglo je u šumu, u dvoredu, kako Kaminunci obično idu na posao, dan je bio sunčan i topao, sekire i testere glodale su drvo pokrenute ornim mnogim rukama, a pesma se orila, jedna od onih koje se pevaju u ovakvim prilikama:

“Pozdravljena budi, ti, Loćan – planino,

ti, koja o sebi misli{ najlepše!

Da li je to zato što si nam visoka,

il’ što je po tebi šuma najgušća?”

U pitanju je šala, naravno; Loćan – planina je potpuno gola, kao da je neko sprao svu zemlju s nje, kao kad se skine meso i ostanu gole kosti. Blista nadaleko, a na ovoj strani prema Lakči Kaminuni na njenim strminama ne raste ništa, ni travka, kao da se ni trun zemlje nije zadržao na njoj. Spoljašnje kose su još strmije, premda se po njima ipak može videti poneka biljka. Pesma se nastavlja, odjekuje u vedrom jutru:

“Usred šume guste omorika raste,

visinom je šumu svu nadvisila!

Kad u šumu pođem, sekiru ponesem:

najbolje ću drvo da oborim sam.

Drvo da oborim, kolevku da pravim,

kaminunska deca spavaće u njoj.”

Stihovi pravim rečima izražavaju kaminunsko shvatanje života u zajednici:

“Da! Al’ drva dobra, traže mnogo posla,

sam im čovek ništa strašno ne može!

Hoću l’ odustati, ili se predati,

ili da moj narod zovem u pomoć?

Moj narod će doći, pa će mi pomoći,

najbolja će drva pasti pred nama!

Jedni drugim sreća, jedni drugim spas:

svakako bi bilo, da nam nije nas!”

Poslednji stih ponavlja se više puta, dok drvoseče ne zaviču “Laaaaaak - čiiiii!”, dajući tako svima do znanja da se sklanjaju, jer drveta padaju. Kaminunci poštuju šumu, i seku samo drveće odabrano za seču, inače pokupe suve grane, i to je za potpalu. Parovi su se prihvatili velikih testera, i njima, uz ritmičnu pesmu, presecaju velike balvane. Cejša i Senor uzeli su  jednu od testera. Nju, onako uvek doteranu, sa svakom vlasi na svom mestu, u večito u skupocenim tkaninama, lakše bih zamislila na prestolu nego na njivi ili bilo kojem teškom poslu, ali, ni ona se ne otima, nego, nasmejana, radi svoj deo.

-Ko zajedno testeriše drvo, mogao bi zajedno i nešto drugo da radi – dobacuje Aćan. Senor crveni: čovek, preko koga je prešlo četrdeset zima, zbunio se kao dečačić. Cejša ne crveni, ali, obara glavu i ćuti. Ona obično na takve primedbe odgovara šaljivo ili nadmoćno, dostojanstvena, visoka, najlepša žena koju sam upoznala. I kad bi je neko zadirkivao zbog njenih bivših ljubavnika (a imala ih je), samo bi rekla “to je bilo, pa prošlo”. Međutim, u ovom trenutku ostala je bez reči. Sećam se toga dok ih gledam kako razgovaraju, u blagoj svetlosti plamena s ognjišta. Naginju se jedno drugom, još jedna reč, i mi ostali nećemo postojati za njih. Osećam neki čudan ubod u srcu dok pratim ovu scenu: da, evo, smeše se, pometeni pred snagom osećanja, kao sasvim mlade osobe kad se prvi put zaljube, još malo, još samo jedan udisaj vazduha, i od njihovog prijateljstva, kaljenog mnogim zimama, neće ostati ništa. Mi u Ciboli kažemo, da ne vredi zbog ljubavi žrtvovati prijateljstvo i čast. “O, ne, nego baš obratno: ne propuštaj ljubav zbog te priče o prijateljstvu i časti”, objasnio mi je Aćan jednom prilikom, pamtim dobro.

A bez teškoća prizivam i sećanje na druge stvari. Na vreme koje sam provela na našem prvom putešestviju u Cibolu. Išli smo u troje, Aćan, Faranri i ja. I da nije bilo Faranrija, zlo bi bilo za nas dvoje, jer on je znao puteve, i kuda treba ići a da se ne naiđe na opasnu prepreku, brzu reku ili svirepe narode. On je išao da lovi da bi Aćan mogao da ostane sa mnom, da ne budem sama u divljim šumama. On je štedeo vodu da bi bilo za nas dvoje. Da, on je moju decu izveo iz Cibole, da nije bilo njega, mi to ne bismo uspeli. On je znao straže; on je znao tajni jezik vojske i policije; on je znao ćak i u kojoj sobi Gejlenove palate su zatvorena moja deca, jer je upravo ta soba nekad bila njegova: plava soba za naslednike baja od grada, sa ćilimima iz Persije, zavesama od muslina iz zemlje Sind i šarenim staklom iz Karizme. Hteo je samo da se osveti Gejlenu, znam to sada; ali, u toj osveti, pomogao je meni, da ponovo budem sa svojom decom. Ne mogu da ga krivim: on je učinio mnogo za mene. On je umeo i da obije vrata iza kojih su mi bila deca. Bezbedno ih je izveo iz utvrđenog grada, putevima samo njemu znanim, životom svojim i velikom zakletvom se založivši da ću dobiti svoje potomke. Malo stvari sa celog tog poduhvata pamtim, a da on nije bio u središtu zbivanja, ne samo u mom zbrkanom duhu, nego u punom sjaju stvarnosti. Iako me je tada velika tuga obuzimala, nisam bila ni luda ni pijana, pa da ne primetim koliko je on činio za mene i tada, i pre, i kasnije. Moja deca su ga zavolela kao rodbinu, i radovala se kad bi došao u moju kuću, što nije bivalo često, jer smo se obično viđali na Brani, a ne kod mene. Voleh ga, ljubih ga, i ne zamrzeh ga; zar takvog čoveka da izgubim, samo zato što mi moje cibolansko shvatanje časti govori, danju i noću, da treba da se klonim od njega? I još više: da se ubijem zato što sam ostavljena! Samo zbog nekoliko neugodnih reči, koje mi je rekao kad nije znao za pristojnost, jer je bio suviše ljut? Samo zbog zla koje nije uspeo da mi nanese, jer nije ni mogao? Čemu bes i gnev, kad sutra ni kostiju ni mesa od svih nas neće biti? Moja odluka je tog trenutka bila doneta.