XII

“To je Smrt, lovče:

s tobom u lov polazi.

Pokraj tebe hoda, trči ili puzi;

tiho gazi,

i, za razliku od tebe, zna 

ko je ovog puta lovac, a ko lovina!”

(lovačka pesma Đargam naroda)

Prvi put sam, priznajem, prošao ispod Karakadž prolaza kad je zaleđen. Obično ga tada ne koristimo uopšte. Ali, izbora nije bilo, granice na našoj zemlji još su stajale, nevidljive u ledenom vazduhu, a sasvim dovoljno čvrste za svakog ko bi im prišao, i tako će da stoje dok ih proleće ne ukloni. Zato se moralo slabo korišćenim drugim putem – kroz podzemlje.  Dugim prolazom ispod zemlje, velikim graditeljskim delom starih naroda koji su nekad živeli u našim krajevima, desetinama hvati ispod puta kojim se obično ide, jahali smo bezmalo čitavu noć. Od polaska iz Zajednice do prolaza, trebao nam je ceo dan. Hrane smo imali, ali, Faranri uopšte nije jeo. Popio je samo, kad smo prvi put zastali u podzemlju, malo vode. Nosili smo buktinje, tunel se nije račvao niti ikuda skretao, i u zoru smo bili u Spoljašnjem svetu, izvan granica Lakče Kaminuni. Odmah sam primetio da sneg kopni, ali vetar briše mnogo jače nego između granica moje zemlje, planinama zaštićene; sad su i Loćan i Aranće bile za nama, a pred nama se prostirala slabo naseljeno područje daleko od civilizovanih zemalja, brdovito, šumovito, i veoma hladno. Navalio sam da se obučemo što toplije. Poslušao me je bez pogovora,

-Već za koji dan, kako odmičemo odavde, biće toplije – govorio sam ubedljivo, ali, moj saputnik nije pokazivao da bi voleo da razgovara. Ćutao sam i ja, i samo mislio u sebi: kako je to - želeti da nekoga ubiješ? Šta je to u Faranrijevoj duši, kakva zbrka i jad? Kako je to ubiti čoveka, i to iz osvete? Naše priče ne kazuju dovoljno o tome, a nikad nisam imao mnogo želje da od Đargamaca i ostalih naroda naučim bilo šta o ubijanju ljudi. Ko bi rekao da bi takvo znanje moglo da zatreba! Ja sam nekoliko puta u životu “zabrljao”, to jest, bio blizu mogućnosti da nekoga ozbiljno povredim, ali, ubijao nisam nikoga osim životinja u lovu. Jednom se desilo da smo, posle seče drva, u prvu jesen, noćili u šumi, nas mnogo. Bila je u grupi i Senaja, Senorova žena. Ona, naša babica, nije nikako uspevala da i sama zatrudni. Valjda njih dvoje nisu stizali da se posvete jedno drugom od svojih obaveza, ko zna. Tada sam imao petnaest zima, sećam se dobro, i već sam, nekoliko meseci ranije, imao prvo iskustvo kao klanjač, kad je moja drugarica Umejina rodila prvo dete. Senaja me je zvala da držim Umejinu za ruku, da joj govorim ohrabrujuće reči i da molim njeno dete da iziđe. Sve sam uradio, i posle plakao kao kiša, smožden i jadan kao zgažena voćka, jer sam prvi put  izbliza video kako izgleda “ono” kod žene, i to još kod žene koja rađa. Senaja mi je tad prišla, polako se prikrala velikoj klupi u senkama drveća iza  naše Zajedničke kuće, gde sam se sklupčao, kako bih dao oduška svojim osećanjima. Neko vreme je samo sedela iza mene, ćuteći, dok su moje suze polako presušivale; onda se nagnula prema meni, tako da je vrhovima grudi dodirnula moja leđa, potapšala me po ramenu, i rekla da sam se “odlično pokazao”. Tako sam se zaljubio u udatu ženu, deset zima stariju od mene. Od tog časa, ja nisam mislio ni na šta drugo, nego na Senaju, smeđih kosa, lakih koraka, ozbiljnu ženu visokih jagodica, najlepšu od svih u mojim očima i mojoj dečačkoj zasanjanoj duši. I te noći, dok smo noćili u šumi, ona je tiho ustala, značajno se protegnula da je svi vide, i polako odšetala dalje od grupe, u mrak izvan domašaja svetlosti logorske vatre. Senor, njen muž, nasmejao se tom njenom postupku, i krenuo da ustane, da bi pošao za njom – kad sam ga ja zgrabio za vrat, ne mareći što nas svi gledaju:

“Senore, moje je pravo, moja noć”, rekao sam preteći, i mislim da bih ga zadavio da se usprotivio – njega, odraslog muškarca, dvostruko jačeg i težeg od mene. Bio sam spreman da napadnem i povredim, jer to jeste bilo moje pravo, da steknem svoje prvo iskustvo sa ženom.

“Oh. . . pa dobro”, samo je odgovorio Senor iznenađeno, i ja sam pošao za Senajom. Tamo u mraku naučio sam sve što je potrebno da pravi muškarac zna. I ujutro, pošto smo zaspali dalje od grupe, došli su svi da nas razbude. Glasno se smejući, pitali su Senaju kakav sam bio. Pohvalno se izrazila o meni – i poljubila me u oba obraza pred svima. Uši su mi gorele od stida. Ona je ubrzo pokazala znake svoje prve trudnoće, tako da je Senaj, najstariji Senorov sin, u stvari moj sin. Ima šarene oči na mene, a sam Senor kaže da ima i moju narav. Senaja je posle rodila Senoru još petoricu sinova pre nego što je otišla precima.

Drugi put, bilo je to u sred leta. Otišao sam na Setor reku da se okupam na mom omiljenom mestu, kad je iz vode blizu obale, nekoliko koraka od mene, odjednom izronila iz talasa moja najbolja drugarica Umejina, potpuno gola i mokra. Sad mogu sasvim lepo da opišem taj prizor njenog tela koje ponosno izlazi iz reke, tek osunčanog kao zreli plod, sa grudima koje se zibaju pod obiljem riđe kose iz koje se cedi voda, osmehom od uha do uha i sjajnim zubima iza rumenih usta. Onda sam mogao samo da skočim na nju, i oborim je u pesak na obali. Žena se tako zaprepastila, da je jedva uspela da mi razgrne odeću, toliko da bih mogao da uđem u nju. Oh, tada sam još umeo da budem brz kao zec, bio sam mlad momčić.

“Šta radite vas dvoje u vodi?”, dopro je do mene glas Aja, Umejininog muža, koji se odjednom stvorio svega nekoliko koraka dalje, i gledao nas začuđeno. Ustao sam sa žene brzinom munje, čini mi se sada – i stao prema Aju potegavši nož uperen u njegove grudi. Umejina je požurila da se obuče navrat – nanos (tu negde bila je hrpica njene odeće koju nisam primetio), sve se spoticala preko peska, a Aj, onako crn i bradat, zacenio se od smeha, gledajući čas mene, čas nož u mojoj ruci.

“Ti, ludi derane!”, rekao mi je pokroviteljski, i potapšao me po glavi, razbarušivši mi malo kosu, i otišao, smejući se još uvek, a Umejina za njim, oblačeći se u trku. Ostao sam onako mokar i neuređene odeće, držeći još uvek onaj nož u ruci ispruženoj pred sobom, kao za odbranu ili napad. Šta mi je tada bilo u glavi, da potegnem oružje na svog saplemenika i prijatelja, ni danas mi nije jasno. Mladost, nagon, opijenost ženskim telom, sve bi to moglo da bude neki razlog, iako ne bi bilo nikakvo opravdanje; a Faranri je išao da ubije s namerom i hladne glave, pošto se osveta u njemu već zaledila i učinila ga oružjem sudbine. No, pre svega, a naročito pre puštanja oružja sudbine u dejstvo, valjalo je utvrditi šta se zapravo desilo i ko je kriv, ako je uopšte neko kriv. Putovali smo retkom šumom, nelepim i negostoljubivim krajem, preko zemlje Đargama, a dovoljno daleko od njihovih naselja, pa domovinom Planinskog vuka, nizale su se za nama šume, potoci i prave reke, onakve kakve su u ovim krajevima, brze, ali, nikako ne duboke niti opasne, ništa osim debla drveta nije potrebno da bi ih premostilo, a konj ih pregazi bez napora, tek skvasivši se do trbuha. Mi jahači prekrstili bismo u takvim prilikama noge u sedlu, i čizme su nam obično ostajale suve. Nismo žurili. Site negovane životinje radovale su se izlasku iz štala. Tih dana našeg puta, ništa osobito se nije događalo, osim što bi se moj saputnik svako malo otresao na mene neljubaznim rečima. Zato sam i ja pazio da ne govorim mnogo. Faranri je jahao malo nagnut napred u sedlu, gledajući napeto u daljinu.

-Nas neko prati – rekao sam odjednom.

-Šta? – namrgodio se on.

-Lepo čujem topot još kopita za nama – nisam odustajao ja. U tom trenutku nije bilo ni daška vetra već neko vreme, i sasvim dobro sam mogao da razaznam zvuke.

-Idi, budalo, kud sam te i poveo! Priviđa ti se nešto u šumi! – razljutio se Gospodar dugmadi. – Kreni lepo nazad, da vidiš ko nas to prati i zašto! Hajde, hajde!

-Ali, čujem da krckaju suve grane, baš kao da konj prolazi. . .

-Krcka tebi u glavi, nisi se otreznio od prošle pijanke! Šuma je puna zvukova. . . toliko valjda znaš. Išao si u lov, mislim.

-Da, jesam, samo, ovo nije bio zvuk od divlje životinje, nego baš od konjskih kopita. Jedan konj, možda i dva. . .

-Da li stanovnici ovog kraja koriste konje? – uzdahnuo je on.

-Ne, Planinski vuci ne jašu. Ali, Đargamci imaju konje.

-Pa, pogledaj, možda nas oni prate. . . some jedan. – Bilo je okrutno od njega da me samog šalje kod Đargamaca, znajući koliko zla sam pretrpeo od njih. Progutao sam grudvu koja mi se stvorila u grlu, i opet ćutao neko vreme. Nisam više pominjao pratioce, a on me je s vremena na vreme podrugljivo pitao da li još čujem da nas neko prati. Nisam čuo – jer se zvuk premestio, pa mi je izgledalo kao da neko jaše ispred nas, čak mi se na nekim prevojima i kosama učinilo da vidim jahače daleko ispred. On bi se zagnjurio u svoje mape i odbijao razgovor o tome. Vremenom sam i ja prestao da obraćam pažnju na zvuke; nije bilo nikakve vajde od toga, činilo mi se. Konji su istrajno koračali u pravcu koji je unapred odabrao Gospodar dugmadi. Zaista nisam mogao da se setim nijednog mesta kud smo prošli tokom  našeg prošlogodišnjeg putovanja, možda zato što je onda bilo toplije, i  proleće uveliko izmaklo. Sada je zima tek ustupala, ujedajući bez ikakvog znaka slabosti ili popuštanja.

-Faranri, je li tebi hladno? – pitao sam, tek da nešto pitam.

Samo mi je pružio čuturu:

-Nagni, da ti bude toplije. Odlična rakija.

-Ih, a pre si se ljutio kad popijem. . . – pokušao sam da ga podsetim.

-Samo ti pij, ne obraćaj pažnju na mene. Smišljaj stihove, radi šta znaš - odgovorio je. Mnogo dana sam proveo sa njim, u takvom raspoloženju. Nerado se sećam toga, iako znam da drugačije nije ni moglo da bude. Zaliha hrane koju smo poneli brzo se istopila, jer nije bila velika; onda sam dobio dozvolu da streljam ptice i sitniju divljač, i to sam činio kad god bismo ogladneli, jer on, kako izgleda, nije nameravao da upotrebljava svoje oružje, smrtonosnu napravu koju je nosio na jabučici sedla, ne sakrivenu već sasvim vidljivu i spremnu. Događalo se da sretnemo jelena ili antilopu, ali, on nije pokazivao nikakvu lovačku nameru.

-A i kuda bismo s tolikim mesom? – pitao je s razlogom. Zato smo se zadovoljavali skromnijim obrocima, obično od ulovljenih zečeva i fazana, jer pečuraka i jestivog zeleniša koji raste u šumama još nije bilo. Zauzvrat, bilo je suvih grana svuda, tako da smo vatru lako ložili i divljač bi se brzo ispekla. 

Kako su se dani nizali za nama, a odredište nam bivalo bliže, osetio se topao dah u vetru, i sve češće smo prolazili pored drveća koje počinje da olistava. Devetnaestog dana puta, na padini ozelelnog bregovlja već smo spazili prve voćke u cvatu, a kad smo prolazili kraj ruševina moćne Ksirande, ne dugo zatim, na tim hrpama starog kamenja videli su se prvi žuti cvetići na puzavicama koje su se upravo oporavljale od hladnoća. Zastao sam s poštovanjem, da pogledam ostatke grada iz koga nam se preci doseliše. Gospodar dugmadi nije se poveo za mojim primerom.

-“Ksiranda, visoka, bela,

srce si moje uzela. . . “, zapevao sam staru pesmu o našem Gradu lavova, prelepoj prestonici koja propade u užasnom ratu, u jednom od besmislenih sukoba kojih nam je puna istorija, i nestade u velikom požaru, o kome ni danas ne govorimo rado. Moj saputnik nije pokazao čak ni da me je čuo.

-Da sjašemo da malo razgledamo, Faranri? – pokušao sam da ga umilostivim.

-Idi pa razgledaj, baš me briga za te vaše kamenčuge – ukratko je presekao moje zanimanje za stare gradove. Sjahao sam, i zašao pod Lavlja vrata, ali, on je nastavio dalje bez osvrtanja, i nisam imao kud, nego ponovo na konja, pa za njim. Tako, ni uz sav trud koji sam posle ulagao da opišem naše putovanje, nisam mogao da se setim baš ničeg značajnog ili opominjućeg. Jednog dana videli smo izdaleka, na ostacima starog puta podno bregova, jedan karavan, od nekih dvadesetak konja i bar još toliko teglećih mazgi i kamila. Nismo mu se pridružili, nego smo ga pratili izvesno vreme, a posle ga prestigli, jer su išli sporije od nas noseći svoje tovare prema Ciboli i Karizmi, ko zna otkuda.

Jahali smo brže, a odmarali se manje nego kad smo putovali sa Gindžanom, i posle četrdeset dva dana cibolanska pogranična patrola bila je pred nama. Trojica ljudi na konjima, u istovetnim odelima od lake tkanine, sa uperenim kopljima, približavali su nam se putem.

Bejah spreman za njihov postupak namenjen strancima i došljacima, za pretres i ispitivanja, a umesto toga, zbi se nešto vrlo čudno: oni oboriše koplja, svi se, onako na konjima, prignuše napred u sedlima, i ne pomakoše se s mesta dok mi ne prođosmo pored njih. Faranri je samo ćutao i gonio konja sasvim laganim korakom.

Tek kad smo dobrano odmakli, osvrnuh se u sedlu, trudeći se da ne budem upadljiv, i tek onda usudih da pitam:

-Nisu nas ni pogledali. . . Kako je to moguće?

-Nosim odeću žalosti, budalo – otresao se Faranri na mene. – Niko ne zaustavlja čoveka koji je tako odeven. I daj ćuti bar malo, smetaš mi da mislim.

-Ali, zar nisi uvek govorio da imaju naređenja da nikoga ne puste u državu a da ga ne propitaju?

-Jeste, tako sam govorio, ali, ova odeća žalosti je stariji običaj od grada i države Cibole. Nosim odeću žalosti, dakle, Cibolanac sam, i nisam stranac. A ti, pored osobe koja je u žalosti, nisi bitan uopšte.

-Drago mi je što to čujem.

-Šta si usitnio, poteraj tog konja. Nemamo ceo život na raspolaganju – nastavio je, uobičajeno ljubaznim glasom.

Maslinjaci, gajevi velikih smokava, manga i narandži više me nisu iznenađivali kao u doba kad sam ih video prvi put. Jahali smo kroz prijatan predeo, sasvim blago zatalasan, jer je Faranri na ovom putovanju izbegao Ivične planine. Prišli smo Ciboli iz drugog pravca nego prošli put: grad je odjednom izniknuo pred nama, sa svojim visokim tornjevima, zlatnim i plavim zastavama, sav blistav na Suncu. Krenuli smo iz leda i snega, a ovde su, činilo mi se, sva dobra božanstva koja paze na ljude izlila svoje blagoslove. Razmišljao sam kako ovi ljudi ne moraju da greju kuće tokom cele zime, kao mi, i kako mogu da nose laku odeću, kakvu kod nas oblačimo samo u leto. Svakako im po toplom vremenu treba i manje hrane nego nama – a upravo ovde hrana rodi u izobilju. More, čiji sam krajičak nazreo u daljini, bez sumnje daje obilje ribe i drugih blaga. Ovo je bogat kraj, neuporedivo bogatiji nego moja zemlja. A, međutim, ovde, u bogatoj zemlji, siromašnih i gladnih ima više nego sitih, objašnjavala mi je Gindžana, sestra moja po mastilu i hartiji i sklonosti za reči. Baš je ovaj svet nepravedan, i ako mogu da primetim, veoma čudno mesto.

-Faranri, hoće li ovde uskoro da bude kišno doba? – morao sam da pitam.

-Ne, prijatelju moj, kišno doba je prošlo, zato je sad upravo sve tako lepo nabujalo i sazrelo – odgovorio mi je, gledajući voćnjake sa čežnjom.

Nismo ušli u grad. Na jednom raskršću, s kojeg se sasvim dobro videla jedna od gradskih kapija, Faranri potera konja ulevo, širokim ravnim putem, dobro utabanim, bez sumnje, mnogim kolima i konjima koji se tuda kreću. Video sam nekoliko kola, tako velikih, i tako natovarenih senom ili buradima, da ne bi prošla nijednim putem u Lakči. Kola su vukla ogromne široke životinje, nisko oborenih glava sa velikim mrkim rogovima, kratke beličaste dlake i grdnih kopita. Gledao sam ih u čudu, jer su ova goveda bila bar pet puta teža od naših kravica, koje bez teškoća stupaju po strmim ispašama u mojoj domovini. Dok sam blenuo za jednim kolima, Gospodar dugmadi mi je pristojno izmakao, te sam opet morao da ga jurim.

-Zašto idemo ovuda, a ne prema gradu? – pitao sam kad sam ga dostigao.

-Nameravao sam da prvo posetimo Ravanala, a njegovo imanje je izvan grada.

-A ti baš znaš kuda treba da idemo?

-Jasno da znam koje je imanje Ravanala, sina Ramanorovog, i unuka Ramanajevog – rekao je samouvereno, i pogledao me s visine kao da sam dete koje pita neku glupost. – Moji preci su to imanje dodelili njegovim precima. A jedan baj od Cibole bolje bi uradio kad bi znao gde mu je šta u gradu i okolini, znaš.

-Dobro, ne moraš odmah da se duriš, kod nas je drugi red – povukao sam se.

-Oh, kad bi kod vas ikakvog reda i bilo – odbrusio mi je prezrivo.

-A kod vas, sa svim redom, tebe prognaše, a i sad bi te udavili kad bi te uhvatili – nisam mu ostao dužan.

-Oh, ćuti! – zarežao je, što mi je već bilo poznato.

-Pa, hoćemo li, sve po redu, lepo da ujašemo i pitamo domaćine za zdravlje? – nastavio sam istim tonom.

-Naravno da nećemo, mesečaru! Čekamo mrak!

S brežuljka, gde smo se ulogorili, kao na dlanu smo videli Ravanalovu kuću i okolne pomoćne zgrade, štale i obore, i vrt ispred kuće. Glavna zgrada beše od ostalih odvojena drvoredom čempresa i jednom ravnom površinom, na kojoj sam, čak i sa udaljenosti, mogao da prepoznam umetnički oblikovan šimšir i cvetne leje. Noć se prikradala polako, dok smo se izležavali u šumarku na Ravanalovom imanju. Kroz poluzatvorene kapke posmatrao sam, ležeći sa sedlom pod glavom, kako Sunce tone u zažareno more u daljini. Kako je trnula toplina dana, to su jači bivali mirisi bilja među kojim smo ležali. Lovor, limun, plemeniti začini i zimzeleno drveće otpuštali su u večernji povetarac mešavinu koja je omamljivala. Najzad je ovladala meka, somotska tama. Velike zvezde, kao zrna žutog grožđa, pojavile su se na svodu. Ćutali smo neko vreme, gledajući taj prizor, a onda je on ustao i rekao mi da treba da krenemo.

Stigli smo do Ravanalove kuće pre ponoći. Bila je to kuća na jedan sprat, kakve sam viđao u Ciboli, dok su one oko nje bile prizemne. Sve zgrade su bile manje ili više osvetljene, jer je u ovom delu sveta takav običaj. Psi su lajali odnekud, ali, nismo se zaustavljali zbog toga. Uostalom, da nam je neki pas prišao, moj sadrug svakako ne bi oklevao da ga odmah ustreli.  Faranri je poneo konopac sa udicom na kraju, i tu udicu zabacio na visoki balkon s koga se prosipala svetlost po šumi i vrtu okolo. Trebalo je da se popnemo neopaženo. Nije išlo lako, odavno se nisam tako verao; ali, kad smo stigli gore, nisam oklevao da za njim uđem u cibolansko boravište. Ispod visokog svoda, vodio je put u odaje iza balkona. Svuda sam video mermer i zlato, u svetlosti cibolanskih svetiljki ispod mnogo zavesa od poluprovidnih tkanina, skupocenih bez sumnje, jer, tad sam to shvatio, naš bivši gost bio je bogat momak. Upravo on, Ravanal, onaj koga smo ispratili iz Zajednice sa jednom od naših devojaka, hodao je po dvorani, povremeno zastajući da nešto pomeri na velikom stolu zastrtim belim stolnjakom i natovarenim srebrnim posuđem sa voćem i drugom hranom. U jednom trenutku, učinilo mi se da je pogledao pravo prema nama. Da li da se sklonimo? Nagonski sam se pribio uz ogradu balkona. Za trenutak, ušao sam u dušu Ravanalu, što ne volim da činim, ali, nisam mogao drugačije: ništa nije opominjalo na opasnost. Ovaj čovek, u to sam mogao da se zakunem, bio je potpuno čistog srca.

Faranri istupi ne trudeći se više da hoda nečujno. Pratio sam ga u stopu.

-Dobrodošli, gosti – samo je rekao Ravanal, kad smo se pojavili pred njim. Nije bio uplašen niti zbunjen. – Dobrodošao, Aćane od Kaminuna, i Timure, Šen baju od Cibole.

-Ti znaš ko sam? Očekuješ me? – pitao je Faranri cibolanski.

-Ko ne bi znao Timura Šen baja, prozvanog Izuzetni. Moj dom je i Vaš, i sve moje Vaše je – rekao je Ravanal učtivo.

-Jesi li me tamo u Lakči poznao? – užižio je Faranri očima u njega.

-Tamo odista ne znadoh s kim govorim, inače bih s više poštovanja govorio. Ali, sada znam koga primam pod svoj krov – odgovorio je Ravanal, pogledavši nekuda iza sebe. Tamo se na vratima pojavila naša Ajanija, noseći veliki poslužavnik natrpan cibolanskim voćem.

-Dobrodošli, srodnici – rekla je, rumena od ponosa.

-Oh, sestrice, dođi da te vidim! – obradovao se Faranri, zagrlivši Ajaniju, i odmakavši je malo od sebe, da je pažljivije zagleda. U cibolanskoj nošnji, svoj od raskošnog muslina izvezenog zlatom, sa obiljem nakita na kosi, po rukama i oko vrata, naša saplemenica je izgledala divno. Dočekani kao rod rođeni, uz smejanje i poljupce, rado smo prionuli na posluženu hranu, naročito ja. Faranri je, umesto hrane, hteo odmah da razgovara, osim što je pio.

-Ravanale, ti znaš zašto smo ovde - rekao je ozbiljno.

-Mogao sam da pretpostavim da smrt Gildžan Gejleni, plemenite Geho, neće ostati neispitana. A naročito što je ovde neko ko ume da sluša vetar. – s ponosom je gledao Ajaniju. – Govorite slobodno, Ajanija mi je sve ispričala. Inače, ne bih znao. I, nisam vas očekivao, naročito ne večeras, ali, pošto ste ovde, tu sam da pružim svu pomoć koju mogu.

Bio je ovo potpuno iskren govor tog mladića koji nas je gledao velikim očima, otvoreno i bez straha.

-Reci nam, kako se dogodilo da pođeš u Zemlju dabrova. Ko je znao za tvoj put? – nastavio je Faranri da ispituje, njegov glas ponovo je poprimio razliveni raspevani naglasak Cibole, samo uz nešto zapovedničkog prizvuka – koji nikad nisam voleo kod njega.

-Odlučio sam čitajući neke od knjiga tvojih predaka, koje su poslate mom ocu pre nego što je umro. Tamo je bila legenda o zemlji gde žive ljudi poreklom od Carstva dana i noći, ljudi koji ne ubijaju, koji prihvataju strance i imaju mnogo čudnih običaja. Bio sam momak tada, i putovanja su me privlačila.

-Kako si odabrao pratioca?

-Ah, Kruna. Dobio sam ga od Gejlena Tanor baja.

-Dobio? Od Gejlena?

-Da. On sam mi je ponudio svog slugu kad sam mu, po običaju, prijavio da hoću da putujem – govorio je Ravanal bez oklevanja. –Kaži, gospodaru, da nisam neko zlo učinio time?

Faranri je bledeo pa crveneo: domaćinove reči izgleda su mu zadavale neizdržljive muke.

-Nisi, mladi moj prijatelju i srodniče. Mogu li kako da vidim tog tvog slugu, Kruna, kako li reče da se zove?

-Krunu sam dao slobodu, koju sam mu obećao zauzvrat što me je pratio na putu u nepoznatu zemlju. Zamolio je da se odseli iz mog domaćinstva, jer je, kako je sam rekao, sve slabijeg zdravlja. On i njegova žena borave u jednoj od zgrada sa mnogo stanova, kod vrtova Gospodara Cibole.

-A da li ti znaš koja je to zgrada?

-Peta istočno od vrtova, a stan je na poslednjem spratu, peti balkon sa strane prema vrtovima – glatko je odgovorio Ravanal i na ovo Faranrijevo pitanje.

-Znam gde je to – klimnuo je Faranri. – Reci mi šta stvarno znaš o pogibiji Gildžan iz klana Geho, iz loze starije od Cibole?

-Ne mnogo, to jest, ne više nego što sam znao dok sam bio kod vas – slegnuo je Ravanal ramenima. – Znam da Gildžan pođe na put po mirnom danu, i pogibe na planinskim kosama na granici Zemlje dabrova, to sam čuo od svojih ljubaznih domaćina. Znam i da je sahranjena u Zemlji dabrova, jer sam bio na sahrani. Tamo sam i čuo da je u pitanju žena iz plemenitog klana koji izumre s njom kao svojom poslednjom članicom. Dalje od toga ne znam, jer se nisam kretao njenim putevima.

-A da li je Krun, tvoj sluga, nekuda odlazio tih dana? U vreme njene pogibije?

-On je obično bivao negde u mojoj blizini, ali, nisam mnogo gledao na njega, to priznajem. Moje oči bile su uperene u sasvim drugom pravcu – pogled, koji je Ravanal uputio Ajaniji, i ona njemu, bio je jasan. Momak nije imao pojma gde je Krun tada bio, niti ga je to zanimalo. Imao je preča posla. Klimnuh sa odobravanjem, što nijedno od njih dvoje ne zapazi.

-Hoćeš li da kažeš da ne znaš da li je tvoj sluga napuštao Zajednicu ili nije?

-Ne znam, ne mogu da kažem – Ravanal je u neprilici raširio ruke.

-Brate, čemu ova igra? Ti poznaješ tog Kruna, samo se pretvaraš sve vreme, je li tako? – odjednom sam morao da pitam.

Faranri je usporeno disao, kao da trpi velik napor:

-Pogodio si, kao i obično, Aćane. A ti mi, Ravanale, oprosti ovo ispitivanje. Jeste, obojica ste sve vreme bili na pravom tragu. Krun je bio moj oružar, jedini čovek osim mene koji je umeo da rukuje mojim oružjem. Vrlo skup sluga, vrlo skupo sam ga platio. Kad sam proteran. . . pripao je novom gospodaru.

-I ti nas sve vreme zamajavaš? – podigao sam glas. – Znao si da je tvoj nekadašnji oružar, koji može da prepozna i tebe i Gindžanu, došao kod nas u Zajednicu, i nisi nikoga upozorio na opasnost?

-Šta da ti kažem, Aćane. . . kod nas je za gospodara sramota da pamti svoje sluge i obraća pažnju na njih.

Odmahnuo je rukom, nezadovoljnim gestom:

-Nisam tog bednika ni zagledao mnogo dok je bio u Zajednici. Poznao sam ga, ali, jednostavno – nisam mislio da može biti ikakve opasnosti od njega. Nisam verovao da će smeti – da će se usuditi, taj mali stari gmizavac! -  bilo šta da učini protiv mene. Ili protiv Gindžane. . . 

Glas mu je postao opako tih:

-Nisam bio nimalo blag gospodar. A sad mi je žao što sve svoje sluge nisam pobio pre nego što sam proteran!

-Faranri, to nema smisla. . . – počeo sam strogo, kad me Ravanal prekide, strasno i odano hvatajući Faranrijevu desnicu:

-Reci reč, gospodaru, baju od Cibole – i odane porodice će se okupiti! Dići ćemo se na ustanak! Gejlenu Tanor baju biće more preusko da njime pobegne u beli svet! Tvoje ime nije zaboravljeno, ono će biti zapamćeno dok Cibola stoji. Još ima onih koji veruju da nisi mrtav. . .

-Pogrešno, dragi moji – uzvrati Faranri, zagrlivši Ravanala. – Ne dižite ustanak, ne okupljajte odane, Timur Šen baj je mrtav čovek, i sahranjen u dalekim zemljama kuda je prognan. Ne, nema potrebe za svim tim. Moja kćer – moja Altan – ja nemam snage da je ponovo uvlačim u sve ovo.

Odmakao se od Ravanala i gledao ga pravo u oči:

-Rođače, tebe i tvoje potomke u ovom času imenujem zakonitim naslednicima prestola Cibole, ako ikada bude prilike za ustanak protiv uzurpatora. Setite me se, ako me se setite. Dignite se na ustanak, pobijte i proterajte koga hoćete. Ja hoću samo svoju osvetu – i neki grob da legnem u njega.

-O, Faranri. . . – zaplakala se i Ajanija, i ona mu se bacila u naručje, i ridala, a njegove oči bile su i dalje suve i hladne. Kao da ga reči koje je čuo nisu dotakle.

-Naći ću Kruna. Odmah idem do njega. Hvala ti, Ravanale, što si me uputio – izjavio je.

-A, izvini, Faranri, kome ti u stvari hoćeš da se svetiš, pre nego što stigneš u grob gde ćeš da legneš? Tom sluzi, koji je bio samo bedni izvršilac, nečije oruđe, ili Gejlenu? – nisam mogao da ne pitam.

-Osveta Timura Šen baja Gejlenu daje preveliku važnost uzurpatoru. Osim toga, prilikom takvog podviga pravi baj može stradati. Ne. Gejlen je od ovog časa briga moja i mojih potomaka – rekao je Ravanal. Te cibolanske običaje nikad neću razumeti. – On neće spavati mirno.

-A Krun je moja briga. Ruku koju sam hranio mogu i da odsečem. Uz mene je naučio veštinu koja ga je učinila najskupljim slugom u Gejlenovom dvoru. To što Gejlen poklanja Kruna Ravanalu, i to baš u času kad ovaj prijavljuje da kreće na put, veoma mi je sumnjivo, premda sam i ja pravio neke pretpostavke za svoj račun. U svakom slučaju, idem da se vidim s njim. Hvala ti, Ravanale.

-Ne možete samo tako otići – usprotivila se Ajanija. – Barem prenoćite i okrepite se.

-Svakako da ćemo da se okrepimo – bio sam nepokolebljiv.

-Hajde, gospodaru, uskoro će zora, ne vredi da po danu izvršavate svoj naum, kakav god bio. Možete biti i uhapšeni, ako po danu budete išli po Ciboli. Zašto ne ostanete ovde, tiho, neko vreme?

Faranri nas je pogledao sve troje. Polako se osmehnuo Ravanalu:

-Od ovog časa i ti si na drugoj strani, znaš li to?

Ravanal je samo klimnuo.

-I moji roditelji su bili. Sad ih nema više. Ali, ja ne žalim.

Njih dvojica su se zagrlila, dok ih je Ajanija ganuto posmatrala. Uh, da povratiš od značaja i dirljivosti trenutka! Mrgodno sam ih gledao, ne razumevajući veze koje su ih spajale.

-I ovo da znaš, srodniče: deca Gindžanina živa su, dakle, plemeniti klan Geho nije izumro. To neka znaju Odani, ali, neka ništa o tome ne izlazi izvan tog kruga pre nego što uzurpator bude uklonjen – upozorio je Faranri.

-Pazićemo na tu tajnu, gospodaru. Drago mi je da krv klana Geho ostaje da živi, iako toliko daleko od rodne grude – uzvratio je Ravanal.

Ceo razgovor mi nikako nije bio jasan, pa sam samo nezadovoljno vrteo glavom, ne postižući da to bude primećeno Jedino što mi se dopalo u tom času bilo je ostajanje u Ravanalovoj kući dok se ne ispavamo i uljudimo. Uz mnoge velike reči, uz zakletve s obe strane, i pozdrave upućene Ajanijinoj porodici, rastali smo se sutra posle ručka, kad smo se po najvećoj žezi, pored straža koje su nas jedva gledale, prikrali bliže našem – ili bolje da kažem, Faranrijevom cilju.

-Razumeš li, osveta Gejlenu pripada Ravanalu, jer je njemu Gejlen učinio veće zlo nego meni: mene je proterao, a njemu ubio roditelje – objašnjavao mi je, iako ga nisam ništa pitao.

-Oh, a Gindžana?

-Drugo je to. . . Gindžana je bila Gejlenova zakonita žena, razumeš. Ja tu nemam nikakvih prava. Da Gejlen sveti Gindžaninu smrt, to bi bilo u redu; ali, ako muž traži ženinu smrt, mi ostali nemamo nikakvog udela u osveti za nju.

-Čoveče, ti si prognan i na smrt osuđen ako te ikad neko vidi u Ciboli, tako je po zakonu o kome pričaš! A spreman si da poštuješ i dalje zakon zemlje koja te je osudila? Sve ti oduzela? Odobravaš ako je Gejlen naručio Gindžaninu smrt? Ili je možda Krun imao nešto protiv nje, pa ju je ubio onako za svoj račun?

-To ne znam. To ćemo videti. U svakom slučaju, sa Krunom, a ne sa Gejlenom. Jer, ako na bilo koji način ja naškodim Gejlenu, i sazna se da sam to ja učinio, i sazna se za narod koji mi je pružio utočište, eto vama sutra cibolanske vojske pred kućama. Daleko ste od nas, ali, ne toliko da plaćenici ne bi mogli da vas nađu. Ne, prijatelju moj: ja moram da držim ruke dalje od Gejlena, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog Gindžanine dece. Njima sam još najgore naškodio, iako to nisam nameravao. Gejlen mora ostati – barem još neko vreme, dok ga neko od meni odanih ne smakne, ili se narod ne digne na ustanak. A, s druge strane, on mora biti ubeđen da su ne samo Gindžana i deca nego i ja i moja porodica – mrtvi.

-Baš ti hvala šo si mi tako lepo objasnio – uzvratio sam, ne bez ponešto zlobe.

-Šta misliš, ako se živi vratimo, da li bi mi Veće starica dozvolilo da uzmem kod sebe Gindžaninu decu i da ih ja odgajam? – pitao je odjednom.

Ostadoh otvorenih usta.

-Pitaj, u svakom slučaju – uzvratih brzo. Sad sam ga gledao malo drugačije, i nije mi bilo najjasnije ono što vidim.

Veče smo dočekali u vrtovima Cibole, velikim parkovima koje su posadili i ogradili još preci Timura Šen baja. Preko dana tu boravi mnogo ljudi, tražeći spas od žege u hladovini velikog drveća. Ima tu stabala iz raznih zemalja, govorio mi je posle Faranri; čak sam prepoznao velike omorike i borove kakvi rastu u mojoj zemlji. Posetioci, osobito siromašniji, tu rasprostru asure, donesu hranu, i borave u vrtovima do sunčevog zalaska, tek tada idu kućama. Svojim očima sam video kako sve otpatke od hrane brižno kupe i nose sa sobom, da ni mrvicom ne ukaljaju mirisnu meku travu na kojoj su sedeli. Naš Gospodar dugmadi je odabrao ovo mesto iz dva razloga: prvo, zato što svi, od sirotinje do vlasti, gledaju vrtove kao neku svetinju, i u njima nema straže; drugo, blizu su velike zgrade – pokazao mi ih je, uzdizale su se kao planine svuda okolo, nadvišavajući drveće – u kojima ima mnogo stanova, a u jednom od njih živi Krun. Meni nije bilo čudno da u jednoj velikoj zgradi živi više porodica (to je i kod nas običaj), nego mi je za čudo što te porodice uopšte nisu ni u kakvom srodstvu među sobom.  . 

-I kako možeš da nađeš Kruna među toliko ljudi? – jedino sam mogao da zapitam, kad mi je Faranri rekao koliko obično stanovnika ima u svakoj od tih zgradetina.

-Lepo. Peta zgrada istočno od vrtova, peti balkon na najvišem spratu sa strane prema vrtovima – slegnuo je ramenima on.

Morali smo da sačekamo potpun mrak. Svi posetioci odavno su otišli iz vrtova. Još smo samo nas dvojica bili tu, pored jednog vodoskoka čiste vode, iz kojeg smo povremeno pili. Konji su pasli travu uz jedno drvo na samoj ivici vrta, i nisu izgledali zabrinuto. Za dana, razgledao sam zgradu u kojoj je trebalo da tražimo Kruna, ali, kako se smrklo. nisam bio uveren da ćemo je naći. Na mnogim prozorima pojavila su se svetla. Neometani, pošli smo na poslednji deo našeg poduhvata – ako sve bude u redu. Mrak nam je bio dobar zaklon. Ulicom smo sreli malo ljudi, i, kad poslednji prolaznik ode, imali smo pred sobom slobodan put. U Ciboli je na snazi policijski čas, građani paze da se ne zateknu van svojih domova kad se sasvim smrkne, a ko boravi negde napolju posle ponoći, može da bude i kažnjen, tako su mi ranije objašnjavali naši usvojeni Cibolani. Gledao sam kako se Faranri šunja uz zid zgrade koju je označio kao Krunovo boravište. Vetar se digao, grane velikog drveća u obližnjim vrtovima su zašuštale, dovoljno glasno da se šumovi koje mi pravimo manje čuju i primete. Iz zgrade sa mnogo stanova čuli su se glasovi, ljudi su razgovarali uz otvorene prozore, sa jednog od balkona odjeknula je i malo pijana pesma, jer Cibolani, osobito siromašniji, ne idu u krčme, nego se napijaju kod kuće. Smatrao sam da bi trebalo da sačekamo, da ponoć prođe i sve se utiša, ali, Faranri nije hteo da sluša. Njemu se nekuda žurilo. Opet je moj sadrug zabacio tanani konopac sa udicom, i on se, uz vrlo tih fijuk i sasvim slabašno grebanje, zaustavio na odabranom balkonu. Popeli smo se najtiše što smo mogli. Kroz zastore na prozoru video sam Kruna, sedeo je okrenut nam leđima, pa se polako osvrnuo u našem pravcu. Pored njega je stajala žena, verovatno njegova, sredovečna kao i on; samo, njegovo lice bilo je mnogo više izborano nego što sam ga zapamtio, čak toliko da sam i u nepouzdanoj svetlosti cibolanskih svetiljki mogao to da primetim.

-Idi u kuhinju – odjednom je Krun rekao ženi. Ona je nešto pitala, vrlo tiho, a on je ponovio svoju zapovest. Otišla je, prethodno bacivši nekoliko zabrinutih pogleda preko ramena. On je ostao sam. Bio je to pravi trenutak. Srce mi je tuklo u grudima. Jedino je Faranri pored mene bio miran kao mačka i napet isto toliko. Mogao sam da čujem vrlo uzdržano škrgutanje njegovih zuba.