XI

“Mi ne znamo, zbilja, otkud Setor teče:

nepoznat joj izvor i ušće neznano.

Možda ovde, od nas, u podzemlje ide,

da podzemnom svetu obezbedi vode;

a možda pod zemljom sebi krči pute,

hitajuć’ u neko od velikih mora.

Silna voda, silna! Ako ponornica igde i ikada,

nastade tolika, ne znamo o tome; ko zna,

neka javi.

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -

Tako, uistinu, i Ljubav postupa,

praveći budale od nas smrtnih često:

ne znamo otkuda,

i ne znamo kuda,

a kad se raširi, ne znamo ni broda!”

        (Stihovi Kaminuni Aćana)

Kaminunci pripovedaju, a sve upravo tako sam našla i u hronikama, da su oni nekada imali naročite zgrade, opremljene svim potrepštinama, u kojima su njihove glumačke družine izvodile drame velikih književnika  starih dana. Ima glumačkih družina i kod nas u Ciboli, no one na kolima idu, putuju od mesta do mesta, pa, gde dobiju dozvolu da nešto prikazuju, zaustave kola, naprave pozornicu, i igraju. Ponekad ih viženiji ljudi pozovu na svoja imanja, i tu ih goste dok glumci izvode svoje igre. Ali, preci Kaminunaca imali su zgrade sa smeštajem za glumce u svim većim gradovima svog Carstva dana i noći. U moćnoj Ksirandi, “majci gradova”, njihovoj prestonici (iako nisu imali kralja, nego izborne knezove, najlepši grad vekovima su zvali “prestonicom”), beše jedna takva zgrada veća od mnogih hramova i državnih načelstava. Po noći bejaše tako osvetljena, da su putnici prema njoj određivali pravac svog puta, dovoljno velika da hiljadu ljudi gleda predstavu, a glumci imađahu na raspolaganju zavese koje padaju ili se dižu kad je potrebno, vatromete, plamen koji ne nanosi opekotine, boje kojima bi svoju kožu obojili u crnu ili belu, mladom licu dali izgled starog, ili već šta bi uloga zahtevala. Glumica koja je izigravala Dastali mogla je, kažu, a i zapisano je, za jedno izvođenje da zaradi dovoljno novca da bi se tim novcem kupila manja kuća. I svi su mogli da plate ulaz, da uđu i gledaju predstavu, čak i siromašni ribar ili seljak, jer Kaminunci nisu imali robove, i sva je prilika da su i kućnu poslugu u ta vremena držali sasvim druga~ije nego što je držimo mi u Ciboli. Pravu zagonetku i danas predstavljaju boje koje su koristili u predstavama, u koje su dodavali prah srebra ili zlata. Sva uputstva da takve boje pripreme sačuvali su i do dana današnjih. Koriste ih i sada, retko, doduše: obično ih uzmu deca, pa se namažu po licu, i to je više jedna prilika za smeh i zabavu nego neki običaj ili obred. Dezira, igrajući Dastali, u brašno kojim posipa kosu doda malo te boje sa srebrnim prahom, jednostavno zato da bi brašno duže ostalo na kosi, da se ne bi razletelo pri svakom pokretu. Takva boja može da se skine samo dobrim pranjem, u vrućoj vodi, a ako se ne skine, onda se topi od telesne topline i sva se razmaže po licu ili rukama.

Na tu boju naročito moram da obratim pažnju, nikad se ne zna kad će zatrebati.

I ja sam gledala kaminunske predstave, o, da; i plakala ili se smejala, kako kad, zavisi šta su odlučili da prikazuju. Nisam učestvovala, iako su me zvali više puta, ili bi me umiljato umolili da pročitam deo govora neke od ličnosti iz drame. Dastali je, sumnje nema, njihova omiljena junakinja, premda je ta i takva žena daleko od onog što bi moj narod smatrao junakinjom. Prvo, Dastali se nikad nije udavala, a rodila je sedmoricu sinova! Drugo, ogromno bogatstvo je stekla kao profesionalna bludnica. Treće, ona se šminka, oblači u vez i zlato, iako je, u trenutku kad drama započinje, već starija žena, koja ima unučad.

“Neslična ijednoj lepoti beše lepota Dastalina; sede već behu njene kose, do kolena duge, i oko očiju mreža bora bejaše – ali, u stasu beše ona krhka kao dvanaestogodišnje dete, korak joj bejaše lak, a oči, po kojima je i ime dobila (das, deas, znači biser na lakči jeziku, prim. prev.), sive kao biser, i tek iznutra sjajne sjajem hiljadu vatri, sa trepavicama kao krila lastavičija”, tako je neznani pisac prikazao Dastali. Meni je to bilo neshvatljivo, da neko staru ženu smatra i naziva lepom. Način na koji ona vodi kuću, veliko domaćinstvo, reči kojima se obraća snahama, i, naročito, sinovima, sve mi je to bilo potpuno nerazumljivo kad sam, kao devojka, čitala dramu. Ponešto mi je Trer objašnjavao, ali, na mnoga od mojih pitanja nije ni on znao odgovor, pa je slegao ramenima i govorio mi da su u Carstvu dana i noći bili jednostavno takvi običaji. Najviše me je užasavalo to što junakinja mojih dragih Kaminunaca ima ljubavni odnošaj sa čovekom koji je tek godinu ili dve stariji od njenog najstarijeg sina – a još je zaljubljen u nju do ušiju! Na stranu sad što su se žene u Carstvu udavale rano kao i u Ciboli, pa Dastali nije morala da bude baš toliko stara kako se meni kao devojci činilo, ali, tu dramu nikad nisam zavolela. Trer je smatrao da treba da je pročitam, jer spada u dela klasične književnosti Carstva dana i noći, i ja sam je pročitala, njemu za volju. Kaminunci izvode delove iz te prastare priče sa velikim žarom, uz izraze najvećeg poštovanja piscu, čije ime niko više nije zapamtio. Oblače se u odeću kakva se, kažu, nosila u Carstvu dana i noći, šminkaju se i mažu, igraju i pevaju, kako uloga nalaže. Nije u pitanju obred, kako sam ispočetka mislila, to kod njih nema veze sa verovanjem, religijom; oni veruju u Jedno – Sve, kako nazivaju najviše biće od koga sve potiče, ali tom istom rečju nazivaju i zametak u utrobi trudne žene, a takođe i muškarca i ženu koji su se telesno sjedinili! Vrlo zbunjujuće, nema šta, barem za mene. Takođe veruju da je dabar sveta životinja, a svete su im i još neke od divljih životinja, naročito vuk i lisica, a od domaćih konj. I u dušu kamena i drveta veruju, kao obožavaoci Zemlje, i u sedamdeset sedam vetrova koji duvaju nad svetom, u Sunce, Mesec i sve zvezde. Smatraju da svaki čovek ima svoju zvezdu na nebu i svoj kamen na Zemlji. Kad se nova duša rodi, nova zvezda se na nebu pojavi i nov kamen izraste negde na svetu. Po mišljenju mojih sunarodnika, kamen raste i umire, kao i čovek, a čovek, iako ne najbolji od svih živih stvorova, nekako je najmiliji božanskim silama koje su stvorile život. O tome sam čitala u hronikama velikog vezira od Karizme, da postoji u dalekim planinama narod koji život smatra kao svetinju, i da se ti ljudi ne ubijaju između sebe, ali, nisam tom delu hronike pridavala važnost, misleći da je u pitanju obična bajka, čisto preterivanje, kakvim smo mi ljudi skloni da obdarimo strance i sve one koji nam nisu bliski, pripisujući im osobine i običaje koje uopšte nemaju. Takvi narodi ne postoje, verovala sam tada.

“Od žene smo rođeni, život ljudski je svetinja. Ako znate da je nekoga rodio otac, javite, da znamo, jer mi nismo čuli”, govori Denra  stihove, i svi prisutni u velikoj sobi mrmljaju ponavljajući za njom. “Od žene smo svi, nije važno ko je od kuda došao, kom vetru se molio, kako je odeću zakopčao, kakve su mu oči, kakvi su mu običaji. Sve je slobodno, osim zlo da se čini”.

“A ako bi neko ipak zlo učinio, ako bi ubio?”, izazivam ja.

“Doživotno progonstvo za ubicu. Iako, tako nešto nismo imali odavno”, kaže Senor ozbiljno.

“A u ratu?”, opet ja pitam.

“Odavno nismo ratovali”, ubeđuje me on.

“Ali, bilo je sukoba sa drugim plemenima, onda kad bi oni nas napali” – podseća Aćan. “O, događalo se, itekako, naročito u vremenima posle velike seobe. Jedan takav sukob umalo da postane pravi rat, jer su nas napali Đargamci i narod Srebrne lisice. Kaminunci su se okupili da se brane; poboli su svoja koplja okićena belim perjem u sneg, jer sneg je bio tada, i samo stajali na granici svoje voljene zemlje. Zapevali su u ledenom danu, i glas njihov napravio je kao neki zaklon od providnog leda, kroz koji napadači nisu mogli da prođu. Nasrtali su na tu pregradu, udarali oružjem, a Kaminunci su samo stajali i gledali ih, a ovi im nisu ništa mogli! Ma ni da priđu! Od tada su nas ostavili na miru, barem tako naše legende kazuju. Ja mislim da su naši preci u stvari dobro isprašili napadače, pa su zato odustali.”

“Neće biti! Mi ne volimo da se tučemo”, kaže Ajarnor, ne naročito ubedljivo. Ispočetka sam se mnogo smejala tom kaminunskom običaju, da njima žene zabranjuju tuču, pa se muškarci sakrivaju da bi se  potukli među sobom, i još moraju da paze da žene to ne saznaju. Posle se pravdaju da su modrice oko očiju i ostale povrede zadobili udarivši se o granu ili nespretno se posluživši nečim od alata.

“Ti razumeš, draga Gindži, da mi smatramo kako sveto Sunce nebom ide da jednako sija svima narodima i sve ih voli. Onako i mi volimo ljude, nije važno ako su stranci iz daleka” – objašnjava mi Umejina.

“Da, vidim, i mene ste primili iako sam od druge krvi”- kažem.

“Šta znači, druge krvi? Ako si od drugog naroda, to ne znači da si druge krvi. Evo, Aćanija je dete iz Lam plemena, pa je ipak naša. Evo, Aćanov otac je iz  plemena Planinskog vuka, a Aćan je naš, da ne može biti više”, ubeđuje me ona.

“Zar je i Aćan mešane krvi?”, začudim se ja.

“Ali, šta znači, mešane krvi?”, Umejina u nedoumici trese svojim kovrdžama. “Krv je ljudska sva ista: crvena, lepljiva, miriše na so, i ostavlja mrlje po odeći ili posteljini! I meša se, da, meša se bez ikakvih teškoća sa krvlju druge osobe, i život se začinje, iako su majka i otac iz raznih naroda! Nama to nikada nije smetalo, ne znam kako je kod vas.”

“Kod nas”, počinjem s nelagodom, “nije tako. Stranac se prima kao trgovac ili kao gost, ako vlasti tako dozvole, i nema nikakvog drugog mešanja sa strancima”.

“Zar ni telesnog sjedinjavanja?”, ko o čemu, Umejina o tim stvarima.

“Ne znam. Čula sam, iako nisam videla, da u grad Cibolu dolazi mnogo ljudi iz stranih zemalja radi trgovine. Ali, ja sam samo mogla kroz prozore da vidim tržnicu, iz daleka, nikako da odem tamo i pogledam ljude iz tih stranih krajeva. Postoje kod nas. . . žene koje se telesno sjedinjuju sa raznim ljudima, za novac, one može biti primaju i strance, odakle da znam?”

“Pitaćemo mi Faranrija”, teši me ona, dodajući, slučajno ili s namerom, još jedno drvo na vatru moje ljubomore. Naravno, ko će bolje da objasni takve stvari nego Faranri, koji je imao harem sa gomilom žena, i još pride kao mladi baj odlazio prerušen u sumnjive četvrti, gde je plaćao usluge profesionalnih bludnica, a posle slao policiju da te iste bludnice pohapsi i smesti u zatvore. Pokušao je jednom da zadivi kaminunsko društvo pričom o takvim svojim podvizima, ali je ubrzo prestao, jer se suočio sa zgranutim ćutanjem slušalaca. Dok je u detalje opisivao kako je “isprobavao” mladu robinju, devojčicu od trinaest godina, neoprezno je prevideo poglede žena, koji su od zaprepašćenih postali. . . krajnje neodobravajući.

“Hoće li neko da ućutka ovog čoveka?”, odjednom se javio Santaj, drugi Senorov sin. On je tada bio momčić od svojih četrnaest godina, i bio je crven do ušiju kad je ustao da bi se obratio Faranriju – koji je ostao nem od čuda što se neko usuđuje da mu prekine reč, i to jedno dete, da čudo bude veće. Senor, Santajev otac, nije se mešao niti progovarao: s punom pažnjom, ali, bez ikakvog zvuka, gledao je obojicu.

“Kako te nije sramota, tebe, starijeg čoveka, da govoriš takve stvari? Zar nisi pomislio da je devojku možda boleo tvoj postupak?” – pitao je Santaj s potpuno iskrenom pretnjom, sevajući očima, njegov dečački glas, koji se upravo menjao u glas odraslog momka, bio je sav ustreptao, ali, to nikome nije bilo smešno. “Zar nisi pomislio na njen stid, njen strah, njen očaj?”

Faranri je stao otvorenih usta. Naravno da nije mislio; kod nas u Ciboli žena je nešto za zabavu muškarca, a ne neko o čijim osećanjima se vodi računa. Osim toga, on je mladu robinjicu pošteno platio njenom ocu ili vlasniku – pošteno prema našem cibolanskom shvatanju, razumljivo. To je pokušao da objasni, ali, Santaj, promukao od pravednog mladalačkog gneva, opet ga je prekinuo:

“Zar bi ti hteo da se neko tako ponaša prema tvojoj kćeri – neka mi ona oprosti što ovo pitam? Zar ta devojka, ta devojčica prema kojoj si tako odvratno postupio,  nije imala oca ili brata da te ubiju kao skota?”

“Kod nas je običaj. . . “ – počeo je Faranri, ali mu je govor još jednom presečen:

“Kod vas, kakav god bio običaj, više da ne čujemo ovakve gadosti, jesi li razumeo?” – Santaj je još uvek odašiljao ubilačke poglede prema Faranriju. Senaj, njegov najstariji brat, prišao mu je i stavio mu ruke na ramena, stojeći iza njega. Pomislila sam da hoće da ublaži dečakove reči, najzad, Faranri je Senajev pretpostavljeni, pa bi možda Senaj sada da se izvini. . . ali, ne, nisam dobro procenila: Senaj je stao na stranu svog brata, a ne svog pretpostavljenog – koga, inače, obožava.

“Ne molim te za oproštaj zbog reči mog mlađeg brata”, zvonko je odjeknuo njegov glas odraslog momka, stražara na Brani, i visoko uvaženog člana Zajednice. “Ovde se o ženama drugačije govori, ako si to do sada shvatio, a drugačije se i postupa”. Svi prisutni su zamrmljali u znak odobravanja. Faranri je kašljucnuo, pa promenio predmet razgovora. Skup je završen sasvim drugačijim raspoloženjem, uz šale i pesmu, ali, Faranri mi se posle u više navrata žalio na Kaminunce.

“Pravi divljaci”, govorio je nezadovoljno.

“Ah, pusti to, Faranri, druga zemlja, drugi običaji”, odgovarala sam bezbrižno, nisam u to doba ni pomislila koliko se Faranri u stvari ne slaže sa kaminunskim običajima i shvatanjima, nego ih samo podnosi, zato što nema drugog izbora. Teške reči i kletve izgovarao je Faranri, sve ono čega sam se uvek bojala kod Gejlena. Kod nas u Ciboli ljudi – sa nelagodnošću priznajem – srazmerno lako daju jeziku na volju, te se očas posla omakne ružna psovka ili nezgrapna upadica. Proklinjanje svih sila nebeskih, psovanje sve rodbine do devetog kolena, majki i dece u njihovim utrobama, ništa od toga nije strano cibolanskom jeziku. Kaminunci ne psuju. Ili, barem ne koriste psovke na kakve sam navikla i koje bih mogla da razumem. Umeju da kunu, kad su jako ljuti, i te kletve su vrlo slikovite, ali, ne padaju lako sa jezika, i ne koriste se često. U njihovom narečju kao da nema pravih uvreda. Najstrašnije što umeju da kažu, to je reći muškarcu da je “budala” ili “mesečar”(što bi značilo “ludak”), a ženi da “melje kao vodenica”, ako suviše priča, ili bilo kome da je “netaktičan”, ako se nije dobro izrazio ili postupio. Nema ismejavanja telesnih nedostataka, starosti, niko se ne ruga razvedenoj ženi, ni onom ko ne vidi. . . Astan prvosveštenik je slep. Pričala mi je Denra da su njemu još kao detetu ukazivali posebnu pažnju, razapinjući konopce u visini njegovih ruku kuda god bi se kretao, kako bi se snašao u svetu u kome je čulo vida toliko potrebno, kako su svi članovi Plemena prilazili slepom dečaku i dozvoljavali mu da im dodirne lica, govorili mu, ponavljajući svoja imena  koliko god puta da je bilo potrebno, dok ih nije sve upoznao i sve glasove zapamtio tako da ih prepoznaje bez ikakvog oklevanja. Danas je Astan uvažen član Zajednice, posvećen u lečenje kao vidarica Dezalaja, a u ljudske duše i mnogo bolje. Astan izvanredno svira citru, lutnju i bubnjeve, poučava decu muzici i starim predanjima, a žene mu se umiljavaju u tolikoj meri da mi je to ponekad čak neugodno, tvrdeći da on, pošto ne vidi ovaj naš svet, ima sasvim drugačiji dodir nego videći muškarci! Odvratno! Ali, ne za ovaj narod u kome sada živim, tako da dobro pazim da ne lupim nešto “netaktično”, kako oni kažu. Astanu su – prema opštem uverenju – otvoreni vidici sveta duhova i vetrova koji paze na drumove, kuda mi obični ljudi imamo pristup samo u retkim trenucima kad nas obuzmu vizije i u snovima. U mojoj zemlji, ne smem ni da mislim, ni da pred Kaminuncima spomenem, šta bi bilo s detetom koje ima neki telesni nedostatak. Ako ga otac baš i ne bi odmah ubio, život mu u svakom slučaju ne bi bio veseo. Imale su neke od uglednih cibolanskih porodica članove koje nisu pokazivali ni svim ukućanima, a kamoli gostima. Tja, ni  sa mnom Gejlenova majka i otac nisu bili previše zadovoljni, iako su sva moja čula zdrava, a svi delovi tela na broju. Nisam bila “ono pravo” za njihovu kuću, iako su sa mnom preuzeli i celo Trerovo imanje, što nije bilo malo. Naročito su postali nezadovoljni  kad je Gejlen napredovao i postao baj od Cibole, što zaista ne bih očekivala, nije mi izgledao naročito sposoban ni za šta. Tek tada nisam bila dovoljno dobra, nego je postalo potrebno da se Gejlen smesta ženi novom glavnom suprugom, daljom rođakom carske porodice. Pitam se ponekad, kako bi izgledao moj život i život moje dece, da je zaista doveo tu ženu, i da sam dočekala njen dolazak? Da li bih morala da budem njena služavka? Da li bi moja deca izgubila položaj prvorođenih naslednika, koje čak i zakon Cibole pošteđuje? Ali, nije imao strpljenja: hteo je da me se reši odmah, i odmah sam optužena za preljubu, i uhapšena. Kako sam ga samo mrzela dok sam bila odvojena od dece! Sad mu sve opraštam, neka ide s milim Bogom i srećan mu put, u carsku porodicu, ili u neku baru, potpuno mi je svejedno. Da takav čovek uspe da zbaci Faranrija, Timura Šen baja, izgledalo mi je neshvatljivo, jer, Šen baja su zvali Veliki i Izuzetni, čak i ja, žena zatvorena u kući, mogla sam da čujem priče o njegovim delima. U doba dok je Faranri bio baj, nisam ga upoznala. A kako bih i mogla, kad cela porodica nije bila “dovoljno otmena” da Gejlen ode na prijem kod baja, a ja kod njegove žene na čaj i kolače. Takva prilika se nikad nije ukazala. Mora biti da je Gejlen vrlo pažljivo delao da zbaci Šen baja. I kakva igra sudbine je to bila. da tog čoveka upoznam, o, itekako upoznam, u Lakči, danima puta daleko od zemlje u kojoj sam rođena i zavolim ga više od rođenih roditelja, koje jedva pamtim, naročito majku. Ili, moj brat, da tako kažem, Aćan. On ima moći koje nema niko u Plemenu, nisam nikad čula ni u mom narodu da je neko sposoban za ono što Aćan može, niti sam o takvim osobama ikada čitala u ozbiljnim knjigama. Samo u bajkama spomenuti su ljudi koji nekom silom u njima mogu da nateraju drugog da učini sve što traže od njih.

“Vidiš, ovaj ovde Aćan, on ima dve duše, kako i njegovo ime kazuje”, objašnjava mi Denra (“ah ćo” znači “duša”, “an” – dvojka, broj dva na lakči jeziku – prim. prev.). “Jednu običnu, kakva je u svima nama; i drugu, koja je u stanju da šeta okolo i ulazi u druge duše – eto, takav ti je on!”

Aćan bi u takvim trenucima strasno poricao svaku reč, izmahujući oko sebe obema rukama, kao da se brani od nevidljivog napadača:

“Nikako, nikako takvih reči! Nije duša od   mesa, pa da može da uđe u drugu osobu! Nema govora o tome! No, zaista, samo bi mi to još trebalo – da svojom dušom rovarim po tuđim dušama! Ne, i ne!”

“Imaš sasvim dosta takvih iskustava u telesnom obliku, zar ne?”, pitao bi obično neko od muškaraca, uz neizbežno cerekanje svih prisutnih.

“Ovaj. . . imam, da, naravno”, zbunio bi se Aćan, i svim silama nastojao da promeni predmet razgovora, sa nelagodnošću gledajući prema meni. Izgleda ga je zbog nečega bio veoma stid. Uvek sam se pitala, da li je to možda zbog Nuri? Zato što sam shvatila ono što su svi u Plemenu znali – da su njih dvoje ljubavnici? Jedino mi, povodom “te činjenice”, nije bio jasan Faranri: da li zaista ne zna da mu najbolji drug “delje” zakonitu venčanu – ili zna, a pravi se da ne zna? Kaminunci za telesno sjedinjavanje upotrebljavaju i mnoge slikovite izraze, “deljati” je uobičajena reč, pošto oni kao narod rado obrađuju drvo. Ili kažu za muškarca ili ženu da su “otišli u lov na pastrmke”, što u stvari znači: otišli da se malo telesno sjedinjavaju negde u šumi pored reke. Neko bi u društvu pitao “gde je Aćan”, a neko drugi odmah odgovorio “lovi pastrmke”, i svi bi se smejali šali, iako su je čuli mnogo puta.

“Lovio pastrmke, ulovio – štuku! Tako mi izgleda, gle kako je sav ubledeo”, smejao se Faranri u jednoj prilici, i ja sam se zasmejala, pa zakašljala, jer umalo nisam na glas izgovorila ime ulovljene “ribe”. U Aćanovu odbranu mogu da zapišem da ne koristi svoje čudnovate moći da bi neku od žena naterao da pristane na telesno sjedinjavanje, to nikako: on se umiljava ženama kao i svi drugi muškarci ovde u Lakči. Niti mu ikada pada na pamet da nekoga na nešto primora. Šeja mi je pri~ala da je njen sin, još kao dečačić, uspevao da svojim dečjim umom prisili odrasle da ga poslušaju, iako to uopšte nisu nameravali, i da je tako nekoliko puta vraćao svog oca u Lakču. Čovek je bio iz plemena Planinskog vuka, i živeo je sa Šejom iako nije usvojen, nije zvanično primljen u Narod oštrih zuba. Kaminunci nisu protiv toga; njihova zajednica nije suviše brojna, a mnogi članovi Plemena međusobno su bliski rođaci, tako da je telesna veza zabranjena, i zato uopšte ne zameraju kad neko dovede osobu iz drugog naroda da s njom živi. Elem, taj Aćanov otac (Šeja nikada nije izgovarala njegovo ime, primetila sam) poželeo je da ode, da se vrati svom narodu. Onda bi Aćan, tada još petogodišnji dečak, nekako postizao da ga vrati. Jednostavno bi stajao i gledao u svog oca, a njemu bi sami koraci krenuli nazad, prema kući; Šeja je to primetila, i zabranila svom sinu da prati oca kad sledeći put nekuda krene. Posle je Aćan na sličan način nastojao da otera Denora, u to doba poglavicu Plemena, kad je počeo da dolazi kod Šeje (kod ovog dela priče Šeja bi se veselo zakikotala, zaklanjajući usta rukavom, kao devojčica). Tu je već morao da se umeša Astan prvosveštenik, zahtevajući da dečak prođe kroz obuku namenjenu onima koji su drugačiji od ostalih. Kaminunci jako dobro znaju ko je drugačiji od ostalih, samo takve ljude ne izdvajaju, nego nastoje da razviju njihove najbolje osobine – isto što rade i sa svom svojom decom. Aćan ima zaduženja u kojima može da pokaže svoje sposobnosti, a da to nikome ne naškodi: jer, on ume da pogodi, bez greške, kad je neko tužan, kad gnevan, a kad obuzet mislima o nekom zlu, i da odmah deluje, bilo tako što će ostale obavestiti o stanju u duši osobe koju posmatra, ili njoj samoj reći šta je i kako je s njom. Zato je bio “zadužen” da pazi na mene kad sam došla u Pleme. Sećam se načina na koji mi se obraćao, potpuno saosećajući sa mojim jadima i strahovima, kao da je negde unutra u mojoj duši, tako da sve razume. Tek posle sam saznala da je on u to vreme i zaista bio u mojoj duši, pateći iste jade i strahove kroz koje sam ja prolazila. Nije nikakvo čudo što je tako sav mršav kao pastrmka – tuđe tuge sprečavaju ga da se ugoji, iako jede za dva čoveka!

‘Zašto i ti ne jedeš, Gindžano?”, pitao bi me, usta punih slanog kolača sa sirom i začinima. “Pogledaj kakva divna hrana; zar te muče ljubavni jadi?”

“Naravno, muče me ljubavni jadi”, odgovarala bih, upinjući se da budem šaljiva.

“E, ne valja ti to, ko je još mogao da bude srećan kad je gladan?”, nastavlja naš pesnik da žvaće uz neizbežno mumlanje, kojim pokazuje da je jelo dobro i da mu veoma prija. Žene zadovoljno žagore. Muškarac koji ne može da pojede – i nije neko pravo muško, po njihovom mišljenju. Nego ima da jede, i, svakako, da hvali jelo i onu koja ga je pripremila. “Izeš te ljubavne jade: treba uživati, i biti zadovoljan. Hrana je jedna od pravih ljubavi, koje nikad ne iznevere nas prave ljude”, kaže poučno Aćan. Kaminunci veselo klimaju i odobravaju. On da mi kaže! A njegova ljubav, prema udatoj ženi, iz drugog naroda, zbog koje pravi neviđene gluposti, i neprestano dovodi sam sebe u opasnost! Tek, malo po malo, pa mu se omakne da naglas zapevuši “Za kolena tvoja bela, za svilene tvoje grudi. . . “, što svi znaju da je spevao u Nurinu čast! A ona, divim joj se! Ni u Aćanovom prisustvu, ni kad on nije tu, nijednog trenutka ne gubi prisebnost, i uopšte ne uzima učešća u razgovorima o ljubavi, nego se odlično pravi da nije čula šta se priča. Meni se čini da se moje srce vidi na mom licu, da je svima jasno i vidljivo koliko patim, koliko samu sebe jedem, umesto da navalim na kolače sa sirom!

Drago mi je što je to vreme za mnom. I ta patnja je prošla, kao i tolike druge. Novo proleće, i novo leto, čekalo je; jedino ja ne znam šta sam čekala.