X

“Ne bojte mi se, kćeri i sinovi,

jer je Ljubav – Bog, i njeno je srce

otporno na sve noževe koje imate,

i vi, i prijatelji, i neprijatelji vaši,

i samo na jednu njenu reč

sve vode ovog sveta teku

u dobrom pravcu!”

(kaminunska narodna pesma)

Pre nego što je trebalo da pođem u Lam, dok su pripreme još bile u toku, pozvana sam na jednu svadbu, pravu kaminunsku svadbu. Moj zemljak Ravanal ženi se Ajanijom, ćerkom Nelne i Dalanaja, a ja ću, pre putovanja, videti kako Kaminunci prave veselje, i sve običaje koji pripadaju u takvu priliku. Žene su s mnogo volje pripremale gozbu u Zajedničkoj kući, a muškarci su spremili vino i rakiju. Pristali su i da peru čaše pre i posle slavlja, jer to u Lakči Kaminuni nije ženski posao, nego posuđe pere ko god mu se zatekne u blizini. Ispečeni su na velikim ražnjevima u Zajedničkoj kući divlji veprovi i prasići sa mnogo začina i mirisnih sosova; divlje plovke napunjene su nakiselim jabukama pre nego što su smeštene u pećnice; pripremljena je jaretina u mleku i biberu, i srnetina koja odležava u slanoj vodi sa rakijom, uljem i voćem dve noći pre nego što će se peći, i pačetina sa limunom, i pastrmke sa orasima i kiselim mlekom, i jaka čorba od ogrozli koja će u zoru poslužiti da se rastera mamurluk od celonoćne pijanke. Kaminunke su ispekle velike hlebove i slane kolače, suvo i sveže voće raspoređeno je u zdele, sve je spremno za početak. Svi smo se marljivo oribali, doterali i ukrasili, stojimo u hodniku Zajedničke kuće i čekamo veliki trenutak. Sa sprata se jasno čuje vesela pesma, koju žene pevaju kad presvlače devojku u nevestinsko ruho:

“To nam nosi, pa se ponosi,

to ti darujemo, jer te volimo!

To je nama Setor voda dala,

i učila nas da se pazimo!

Skidaj plavo, oblači crveno,

to ti darujemo, jer te volimo!

Plave trake sve izbledele,

a crvene Suncem vezene!”

Pesma je u čast kaminunskog običaja, da samo stasale devojke nose plave trake vezane oko rukava košulje, na nadlakticama; kad se devojka uda, plave trake zameni crvenima. Uopšte uzevši, u Kaminunu samo devojke oblače odeću  plave boje, što je drugačije od običaja, na primer, Lam - plemena, gde svi, kako mi je Aćan pričao, imaju na odeći i među nakitom plavi tirkiz. Denra s ponosom nosi svoje plave trake i oglavlje, jer se nikada nije udavala, iako ima veliku decu, i to joj niko ne zamera, niti je nešto ponižavajuće za ženu ako se nije udala, ili ako se udavala više puta. Sve mi se vrti u glavi zbog tih kaminunskih običaja oko udaje i braka, jer je u mojoj zemlji sve drugačije. 

“Plava košulja sva iskrzana,

a crvena nova, svečana!

Plave čakšire sve si izderala,

nove crvene danas obukla!

To nam nosi, pa se ponosi,

i Setor vodu ne zaboravi!”

Žene pevaju, kikot se čuje, jer je sav njihov običaj veseo, niko ne tuguje; a kako Kaminunci cene novu i lepu odeću, nema sumnje da su Ajaniju najpre svukle do gola, pa je sad oblače kao malo dete. 

Muzika se menja: citre i lutnje započinju melodiju sporiju od onih koje Kaminunci obično sviraju, a svi prisutni zauzimaju stav mirno. Trenutak iščekivanja. . .i evo neveste. Pojavila se na vrhu stepenica. Stajala je tamo gore, gledajući prema nama, osmehujući se tek krajem usana. Iza nje načetile se njene drugarice, zajapurene i nasmejane, koje su je obukle u jednoj od soba na spratu, i njena majka i starije rođake. Po prvi put sam videla svadbenu odeću Kaminunki – blistavu pod svetlošću buktinja sa zaslonima od izbrušenog stakla. Ajanija je bila odevena u košulju, čakšire i čizme, što Kaminunke i inače nose, samo ne ovako raskošno. Košulja širokih rukava, prihvaćenih na nadlakticama crvenim trakama vezanim u velike mašne, bila je iste boje i od iste materije kao i ostala odeća. Ali ta boja. . . kako da opišem odelo od tkanine koju mi u Ciboli zovemo “moar”, i koja ima tu osobinu da se na svetlosti presijava u drugu boju: ako je ljubičasta, onda odseva narandžasto, a ako je plava, onda se po njoj pojavljuju žuti bleskovi, kao odsjaji sunca. Ajanijina odeća bila je crvena, crveno je bilo i ukrašeno oglavlje nad njenim smeđim kosama, i pri svakom koraku to crvenilo menjalo se u najjaču zelenu boju, kao listovi sleza ili oraha.

Silazila je Ajanija ponosno kao kraljica, a Ravanalu se opustila donja vilica. Gledao je u svoju voljenu s obožavanjem. Kad je nevesta sišla sa stepenica i zakoračila po podu velike sobe, polako i odmereno je prišla – Aćanu, i malo se naklonila pred njim. Aćan je uzvratio gest, s osmehom od uha od uha, a poklonio se mnogo dublje, i ispravio, oči su mu bile suzne od dubokog značaja trenutka. Prihvatio je Ajaniju desnom rukom oko struka, levom se podbočio, ona je samo vrhove prstiju desne šake položila na njegovo rame, i njih dvoje su zaplesali, polaganu svečanu igru, malim koracima ukrug. Odjeknula je pesma iz svih grla – na melodiju koju smo do tada slušali: 

“Tako crvena, kao krv,

tako zelena, kao munja,

i još beli konji da stignu kroz noć,

pa neka započne slavlje!”

Beše mi jasno da se ti stihovi odnose na svadbenu košulju; samo Kaminunci mogu da kažu da je nešto “zeleno kao munja”, kad je munja - bela! Ali, neka im bude. . . Slušala sam s pažnjom, i nehotice sam počela da pevušim sa ostalima, iako nisam znala reči. Kaminunci su pevali iz punih grla:

“Tako crvena, kao krv,

tako blistava, kao duga!

I još dobri gosti da stanu na prag,

i onaj ko ti je drag!

Tako crvena kao krv,

tako vesela kao reka,

I samo svirači da udese žice,

pa da letimo svi kao perje!

Tako crvena, kao krv,

tako zelena, kao munja!

I beli snegovi, da zaveju trag,

i noć je naša do zore!”

Aćan sa nevestom obilazi krug, kao da je vodi nekuda; počinjem da shvatam da je u pitanju neki obred, a ne samo ples radi zadovoljstva. Da, vodi je do njene majke, i, kao, predaje dalje. Sad majka odigra jedan krug sa Ajanijom; polako, nežno. Dve žene se gledaju s ljubavlju, smeše se jedna drugoj. Reči su suvišne, osim reči iz pesme. Oh, kako mi je srce puno tuge, kako mi suze naviru na oči, kad se setim da mene moja majka nije ispratila na venčanje, da je umrla odavno, pre nego što sam je zapamtila! A gle njih dve – kako se milo naginju jedna drugoj, pa kako Nelna predaje nevestu ocu, da i on odigra krug sa njom, pa braća njena, pa Dezira poglavarka, pa svi iz plemena igraju sa nevestom, opraštaju se od nje, svi, do najmanje dece. Noć odmiče u nadigravanju, čak sam i ja igrala sa Ajanijom, i za taj trenutak šapnula sam joj ponešto o običajima u Ciboli.

-Moraš se obrijati dole, znaš - kažem joj tiho.

-Stvarno? Zar baš moram? – pita ona takođe šapatom, primećujem da me sluša sa zanimanjem.

-Da, to je običaj: nisi više dete, nego prava žena, gotovo je s dlakama – objašnjavam.

-Baš si prava drugarica što si mi to rekla – namigne mi nevesta. – Faranri ništa nije hteo da mi kaže, znaš, ništa važno, samo neke gluposti, kako da hodam, kako da se pokrijem, kako da poštujem muževljeve roditelje, koješta, pa njegovi roditelji nisu živi. A ovako važnu pojedinost, vidiš, prećutao mi je.

Da li je moguće da se toliko raduje što odlazi iz svoje domovine? Ona beži, to razumem: beži od Dedžanora, od ko zna čega ili koga iz svoje prošlosti; ja, da znam za ovakvu zemlju i narod, bežala bih ovamo, a ne u Cibolu! 

-A da li moram baš sve da obrijem? – nastavlja da me začikuje. Do čega je njoj u ovakvom trenutku!

-Da, sve – izgovaram, i brže je vodim do sledećeg igrača, Aja, ako se dobro sećam, ne gledam više bistro, jer mi je palo na pamet kako sam nesrećna bila u svom braku, kako sam se uzalud doterivala za ~oveka koji me nije voleo – kao ni ja njega, uostalom. Uvek sam se, naravno, uredno izbrijavala, i kad sam uhapšena, a i kasnije, u Lakči, najstrašnije mi je palo što ne mogu da se obrijem, sva sam sebi izgledala tako nečista, kao pas, zarasla u čekinje. Međutim, u parnom kupatilu – obaveznom delu svake kaminunske kuće – imala sam priliku da vidim kako Kaminunke, od devojčica do sedih starica, ponosito šetaju sve svoje dlake. Ni na pamet im ne pada da uklone ni one ispod pazuha, ili, recimo sa nausnice. Umejina ima po nogama, na koži beloj kao cvet trešnje, sitne ali veoma vidljive niti, bakreno riđe kao što joj je i kosa. Na zadnjem delu butina, te dlake su joj jače, a ona ni ne pomišlja da bi trebalo da ih obrije ili počupa.

“Rđavom i dlake smetaju”, odgovara poslovicom na moje zgražanje, “ a pravom ne smeta ni kad treba da se probija kroz ćebe!”

Progutala sam oštru primedbu, Umejina nema stida, pa dakle nema ni načina da je nagovorim na bilo šta.

“Ali, lepše je. . . “, pokušavam izokola.

“Ma, i dlake su lepe!” – uzvraća ona samozadovoljno. Da, baš, lepe su dlakave ženske nožurine. Koje Umejina, uostalom, diže kad god joj se pruži prilika. A prilika, koliko hoćeš, za onu koja je uvek spremna za ljubavne igre sa muškarcima. Fuj, kakva gadura – kod nas u Ciboli već bi je spalili, obesili ili udavili u moru. Moji sunarodnici takvu ženu ne bi trpeli me|u živima. S takvom nijedna čestita Cibolanka ne bi ni na vratima zastala da priča. A ovde, moram da budem učtiva prema njoj, i da slušam kad sasvim otvoreno i bezobrazno priča o muškarcima, pa čak i da joj se milo smeškam, da ne ispadnem nevaspitana. Uh, glupi običaj! Još kad počne da opisuje kako se Faranri ponašao u nekim trenucima što su ih, kao, njih dvoje nekada proveli, muka me hvata. So u žive rane – to je za mene Umejina i razgovor sa njom. Mislim da taj bol neće proći nikada: bol što nisam mogla da za sebe zadržim čoveka kojeg sam želela, jednog jedinog. Samo sam htela da me voli, samo malo, samo da me voli. Svakako ima svoju zakonitu venčanu ženu; svakako je imao i ima posla i sa drugim ženama. Zar sam mogla nešto od toga da menjam, da sprečim, da zahtevam? Zar je mene neko nešto pitao, tada, ili bilo kada? Kako malo žena traži, i kako ni to malo ne može da dobije! Nije ni čudo što nas muškarci toliko preziru, i što svi književnici i zakonodavci s toliko podsmeha pišu o ženskoj slabosti, kad mi uopšte ni na koji način nismo opasne za njih. Mogu da nam učine šta god hoće, i da im bude svejedno, zar je nekog briga za ženin stid, očaj, ili bolove? Umrla bih od tuge, kao u doba kad mi je Gejlen uzeo decu: ni tada ne bih mogla ništa da uradim, da mi nisu pomogli Kaminunci; da li bi isto uradili, kad bi znali kako me je Faranri ponizio? I da li bi uopšte shvatili, zašto toliko patim, i čime me je Faranri povredio? Oni se od prekinute veze oporavljaju . . . lako, i muškarac i žena se malo ljute, malo piju u društvu, pa onda, idemo dalje, svako nađe nekoga, ili ne nađe nikoga, živi se, radi i zabavlja, niko ne umire od tuge. 

U redu, dosta samosažaljenja: svadba je bila, pa je, dakle, trebalo veseliti se. Smejala sam se, i još se čudim kako mi se svi mišići oko vilica nisu zauvek ukočili od tog lažnog smejanja, baš sam pazila da niko ne primeti kako mi je teško. Dobro je što u tom veselju, u opštem žamoru i muzici, niko nije gledao pravo u mene, a Faranrija sam vi|ala izdaleka, pazeći dobro da se ne sudarimo u žaru igre. Bio je odeven u svečano cibolansko odelo, koje je doneo iz naše nekadašnje domovine jo{ u vreme kad je prognan, u blistavo belu košulju i čakšire i plašt od modrog somota, sve izvezeno zlatnim i srebrnim koncem i ukrašeno dugmadima od sedefa iz morskih školjki; divan je bio, tako sav doteran, izbrijan, namirisan, bez ijednog pogleda u mom pravcu, kao u doba kad sam stigla u Lakču, slaba posle bolesti, i kad je za mene i o meni imao samo reči prezira. Sad barem vidim da je prezir bio stvaran, kao što sam i slutila u to doba, a ljubav, u koju sam poverovala, samo moj glupi san. I kad je igrao sa Ajanijom, smešeći joj se umilno, a svi im pljeskali, počela sam neopazice da istresam u sebe sadržaj čaša koje su bile poređane na pladnjevima svuda okolo, na malim i velikim stolovima, na ispustima prozora, na policama i stolicama, svuda. Nikad kao tada nisam osetila kako je prijatan miris kaminunskih vina, žutih kao sunčeva svetlost ili tamnocrvenih kao rubin, i rakija od kajsije, jabuke, kupine, lekovitih trava i borovih iglica, bistrih kao voda, bez senke ikakve boje u svojoj jedinstvenoj prozračnosti. Svega nekoliko ispijenih čaša, i moj bol bio je manji. Čak sam u jednom trenutku, kad mi se pogled sreo s Faranrijevim, slegnula ramenima, i pokretima usana, bez izgovaranja na glas, oblikovala  cibolanske reči “koga je briga”. Video je! Skrenuo je pogled s nelagodnošću, što mi je u tom trenutku bilo drago. Još da sam se setila da počnem s jelom pre pića, gde bi mi bio kraj. Nego sam onih prvih nekoliko rakija istrusila na prazan stomak, od čega mi se ubrzo zavrtelo u glavi. Samo sam gledala okolo, i smejala se kao budala. Nekako upravo u tom času, stupi u krug od igrača Dezira, poglavarka Kaminunaca. Smešila se, ali oči joj behu ozbiljne.

-Priđite vi koji se danas venčavate. . . – počela je ceremonijalnim rečima. Muzika umuknu u času, kao da je neko odjednom nekuda odneo instrumente. Svi koji su igrali stadoše u mestu kao ukopani, niko se više nije pomerao. Ajanija i Ravanal polako su prišli poglavarki, i duboko se poklonili pred njom.

-“Nije zakletva, rođeni moji, baš nije zakletva:

nema te reči koja je kadra da ljudsku ljubav zadrži. . . “, govorila je Dezira, njihov obred stupanja u bračnu zajednici upravo je počeo. Kaminunci su nekada, baš kao i svi ostali narodi, imali vrlo složen postupak, sa stavljanjem venaca na glave mladenaca, i vezivanjem njihovih ruku jednu uz drugu, što sve simbolizuje  vernost. Kod nas u Ciboli, na primer, kraj nevestinog vela biva privezan za muževljev pojas. Ništa od toga nisu zadržali moji sadašnji saplemenici: samo sastave  dlanove, uhvate se za ruke, a neka ugledna osoba očita im nekoliko starih stihova, i gotovo, venčani su, muž i žena.

-“Nema ovde zakletvi, deco Kaminuna:

nema te zakletve koja je sposobna da ljude zajedno stavi.

Obično se venčavaju uz velike reči,

uz obrede strašne, i pretnje velike:

kako će ostati zajedno, uvek i zauvek, i uprkos svemu;

a onda već sutra, i kraj svih zakletvi, zavidljiva sudbina

puteve im smrsi.

Nema, ne, nema zakletve, ljubav je voda:

Ko je taj ko je uspeo da vodu zaustavi?

To je kao da u dlanove pokušavaš da uhvatiš kišu,

A ona klizi niz prste, i žedan ostaje čovek!”

Dezira i svi ostali sklopili su dlanove baš kao ljudi koji pokušavaju da se napiju vode. Ne znam šta bih uradila, pa ponavljam isti gest.

-“Zato vam kažem: nije zakletva.

Kome je zajedno loše, taj neka slobodno ode.

Neka potraži bolje, niko da zameri neće.

A do tada, neka sudbina prosipa cveće

Pred vaše noge, i među zidovima vašega doma neka se legu

samo beli golubovi sreće!”

Dastali širi ruke nad glavama mladenaca, svi ponavljaju stih, glasovi ječe, mladi par se hvata u zagrljaj, počinje da pleše. Ovaj krug igraju samo oni. Malo zatim, pridružujemo se i mi ostali.

Posle ponoći, žene i muškarci su počeli da donose darove mladencima: pokrivače, stolnjake, bakarne i staklene sudove, krzna i nakit. Najlepša, i s najviše tapšanja dlanovima, beše dočekana posteljina, sva od meke crvene vune, prostirač, jastučnice i veliki pokrivači. Kaminunci u  navlake ušiju još i krzno i nepredenu očešljanu vunu, tako da su te sve stvari veoma tople.

-Vidiš, ova vuna za posteljinu obojena je travom vrtirep, znaš, onom koja je najjače zelene boje – a ima tu osobinu da vunu i lan oboji u najjaču crvenu boju, koja uopšte ne može da se ispere – tumači mi Aćan. On se odnekuda stvorio u mojoj blizini dok sam stajala u grupici žena, u pravi čas, kao i uvek.

-Znam kako bojite vunu tom travom – klimnula sam.

-A ta crvena posteljina je ostatak jednog našeg mnogo starijeg običaja – objašnjava mi Umejina. – Nekad smo na svadbi iznosili krvav prostirač pred sve okupljene, znaš.

-To su naši običaji, draga Gindži, mi veoma volimo ovakve proslave – nastavlja Denra očiju sjajnih od veselja. – Nemoj se samo, mila, preplašiti od ove priče o krvavom prostiraču.

-Znam i to, dakle, neću se uplašiti. To se kod nas i sada radi. Iznese se pred svatove prostirač sa tragovima krvi, da se vidi da je nevesta bila nevina – kažem, već zagrejana pićem. U prvi mah, ne primetim da se Aćanu opustila vilica, i da me sve žene gledaju užasnuto.

-O, bogovi! Ona misli. . .  – kaže Umejina, i poklapa usta šakom.

-Ne, ne, draga! Nije ta krv u pitanju! – hita Dezalaja vidarica da mi objasni, ne da mi da ostanem u pogrešnom uverenju.  – Kad se kolje prva životinja za svadbenu gozbu, onda oboje mladenaca umoče šake u tu krv,  otisnu trag svojih dlanova na belom prostiraču, da se vidi da su zajedno u tom poslu, kao i u svemu ostalom što sledi. Posle smo smatrali da je takav običaj suviše surov, pa smo belu posteljinu zamenili crvenom . . . Sačuvaj i sakloni, da neko proverava da li je nevesta ostavila svoju krv na prostiraču! Tako nešto nam zaista nikada nije palo na pamet! – kaže, i gleda me vrteći glavom.

-Ti si, izgleda, baš svašta preživela – pridružuje joj se Umejina. Ne znam šta da joj ka`em. Ogromna tuga me obuzima, pa samo gledam u čašu koju držim u ruci. Mislim da sam je stegla malo prejako, jer su me prsti zaboleli, i u tom trenutku samo sam osetila olakšanje što sam uzela čašu od keramike, a ne od stakla, jer, da je bila staklena, svakako bi se razbila. Nisam znala kuda ću s rukama, pa sam iskapila svu rakiju da prikrijem zbunjenost.

Denra mi je nežno oduzela praznu čašu. 

-Dosta rakije, draga Gindži, zaplešimo malo! – samo je rekao Aćan, i povukao me, vrlo pažljivo, ali bez mogućnosti da se izvučem, tako da sam se okrenula oko sebe u jednom polukoraku koji Kaminunci izvode u svom plesu. Nešto sam progunđala da ne umem da igram, moguće je da nisam bila dovoljno ubedljiva, jer smo se za tren oka našli me|u ostalim igračima. Moj pobratim je zaigrao oko mene, Igru krugova, koja je upravo bila na redu. Parovi koji su igrali oko nas, bleskovi buktinja koje su stajale na zidovima, tamni pravougaonici prozora, kroz koje se videla noć, sve se to smešalo pred mojim očima, s obzirom da sam već dovoljno popila. Samo po nekoj davnoj navici pazila sam  da ne pogrešim u koraku, jer je Igra krugova vrlo slična igrama obožavalaca Zemlje, kojima me je učila Amaru, nekada. Aćan igra kao vila, njegov osmeh cakli mi se pred licem kad se u igri približimo jedno drugom.

-Tako je, vrlo dobro – hrabri me. - Samo se opusti. Vidiš da znaš da igraš, a otkad te molim za ples.

-Zaboravila sam. Davno je to bilo kad sam igrala poslednji put.

-Da nije, možda, bilo pre tvoje udaje? – raspituje se on.

-Tako je. Kako znaš?

-Znam ja sve. Kod nas, kao što vidiš, svi igraju koji još mogu da se drže na nogama. Samo veselo! Naša Ajanija se udaje, i tako vidimo da je moguća ljubav između ljudi koji su iz različitih naroda. Šta ti misliš, hoće li oni biti srećni? – pitao je kao s nekom zebnjom.

-Zašto ne bi bili? “Kolike su vode, široke, duboke. . .” – počinjem da recitujem njegove stihove, upravo one u kojima se peva kako ljubav može da premosti sve razlike.

-Poštedi me tih gluposti koje sam, o sramote, sam smislio! Ozbiljno te pitam!

-Pravo da ti kažem, ja ne znam ni da li je moguća srećna ljubav izme|u ljudi iz istog naroda. 

-E, ta ti je dobra! I iz istog naroda, pa se ne razumeju! – zasmeje se on, smejem se i ja, plešemo sa ostalima, svako sa svojom tugom.  

Jela sam i pila, i igrala sa Kaminuncima, i pretvarala se da je sve u redu, i noć je prošla, a ujutro, dok su svi spavali kao bube, Ajarnor i ja seli smo na konje i krenuli. Ispraćaj beše skroman: Dezira i Denra. Vreća raži stavljena je na mog konja, raži koja podnosi zimu i vetar, a koja će biti darovana Lamijkama, da je odgaje u veselju na svojoj, kako sam čula, krševitoj vetrovitoj zemlji. 

Svet beše zaodenut u beli plašt, i sve što sam poznavala u Lakči Kaminuni bilo je sakriveno belilom koje je prosto bolo oči od časa svitanja. Nisam brinula, niti tugovala; bilo mi je svejedno. Putovaću; ako ništa drugo, barem ću putovati. Deca su mi zbrinuta. Lepo smo se pozdravili, i objasnili da idem na nekoliko dana, i da ću se vratiti, i, gle! Nisu patila što idem! Oboje su navikli na Šeju, Cejšu, na Cejšinu Ćaro, na svoje vršnjake i na odrasle Kaminunce, “samo ti idi, mame, mi ćemo biti dobri”! I, jasno, ići na spavanje tek za vreme treće noćne straže, pošto im neumorna Šeja ispriča najmanje desetak kaminunskih priča o životinjama. Sasvim su se navikla moja deca na kaminunski način života, sve ređe govore cibolanski, jedino ne propuštaju da me oslove po cibolanski, “mame”, majčica. Maženi su kao prinčevi gde god se pojave, sve odrasle žene i muškarci ih grle ili nose u naručju koliko požele. Ne mogu da se ljutim: tako se ovde vaspitavaju deca. Jer, ja sam sada “važna osoba”, kojoj druge žene čuvaju decu, a to je u Lakči Kaminuni počast koja se ne odbija, čuj, možeš misliti, ja, pa važna osoba! Ujak Trer bi bio ponosan: on je mene vaspitavao pričama o ženama koje su učinile velika dela, bile vladarke, pisale stihove, i već po nečemu se istakle među ženama i muškarcima svoga doba; on sam je takve priče najviše voleo, razumljivo, budući da je do kraja svojih dana bio obožavalac Zemlje, koja je žensko, i stoga joj je podjednako draga hrabrost žena i hrabrost muškaraca. ”Hrabrost, drago dete, mišiću moj, to je jedino što razlikuje čoveka od čoveka: ili imaš, ili nemaš“, ponovio bi ponekad. Nisam tada razumevala šta hoće da mi kaže: kakva bi mi hrabrost trebala u mom ušuškanom životu već pomalo prestarele devojke (u Ciboli, devojka je zrela za brak od 12 godina – primedba prevodioca), koja mirno živi na malom imanju i ima sve što joj je potrebno, pre svega mudrog i dobronamernog srodnika koji ju je primio posle smrti roditelja? Trer nije voleo nebeske bogove zaštitnike Carstva; govorio je da su oni “jedna novotarija” i “nasilje nad verom predaka”. Bio je načitan, mudar čovek, i nije čudo što je dobar deo života proveo na svom imanju, dovoljno daleko od Cibole, dovoljno tiho da se ne zameri ljudima od vlasti. Njegovi brodovi su plovili morem, njegovi robovi i sluge su obrađivale zemlju, i njegovi prihodi, iako ne preveliki, bili bi sasvim dovoljni za lep miran život. Amaru, moja dadilja, brinula se za domaćinstvo, kao neka vrsta starešine nad sveukupnom poslugom, i bila, kako sada shvatam, nevenčana supruga moga ujaka. Zapravo, on nije bio moj ujak, nego ujak moje majke, ali, ne previše star, i mislim da je mogao poživeti još neko vreme. Njegova nagla smrt  – samo je prebledeo i pao posle popodnevnog obroka – sve nas je ostavila u neverici i potpunoj ukočenosti od bola. Tada sam mislila da mi se u životu ništa gore ne može dogoditi. Dadilja Amaru mi je pričala da su tako otišli i moji roditelji, majka, pa otac. Za majku se još i moglo reći da je umrla od babinje groznice, posle porođaja; ali, Naren, moj otac, bio je zdrav zdravcit čovek, nikakva bolest nije se ni slutila, a pao je kao pokošen pošto je nadušak popio čašu vode vrativši se iz lova. U moja sećanja iz tog doba se potpuno urezala Amaru, bleda kao krpa, kako krši ruke posle ujakove smrti, i ponavlja “isto, isto kao Naren, al’ isto kao on”, da li je moguće da je bio otrovan, i on, obojica, mnogi koji nisu bili po volji novom gospodaru? Bilo je takvih priča, slušala sam ih od žena u haremu kod Gejlena.

I, eto, ja sam se izvukla iz tih paučina od intriga, mržnje, potpuno nerazumljivih nerazjašnjenih smrti, pohlepe i otimačine; živa, zdrava, dovoljno daleko od svega toga, treba da zahvalim Majci Zemlji na milosti, umesto što padam u očajanje. Odista, zar sam mogla da sanjam da ću živeti ovako – u slobodnoj zemlji, među slobodnim ljudima, sa svojom decom, bez ikoga da me kinji, da mi nešto zabranjuje ili nešto od mene zahteva, a što i sama ne bih volela da učinim? Da ću živeti s narodom koji me ceni jer sam to što sam i takva kakva sam? Ne, ne; ne znam ni koliko sam srećna, dobro bi bilo da počnem da cenim to što me je snašlo, da gledam da bolje upoznam moje domaćine, umesto što se kidam zbog Faranrija. To je, vidim, završena  priča, a kako ništa ne mogu da učinim, mogla bih da se probudim i počnem da radim korisnije stvari.

Gotovo je sa zabludama. Kad se vratim s ovog putovanja u Lam zemlju, okrećem novi list.

“Ah, šarene magle ljubavi potajne!

I zbrkani snovi kratkotrajnog sjaja!

Sve zabune, sumnje, uzdasi, predasi,

sve – nevredno jednog stvarnog zagrljaja!

Kad šarene magle sa koraka spadnu,

i pokažu stvarnost silniju od snova,

pouzdana mera tada ljubav meri,

odbaciv’ odeću brže od okova!

Kad telesna žudnja, volja za životom,

u drhtavo klupko ujedini dvoje,

ko stiže da pita: da li je to ljubav? –

jedino je jasno: da, ljubav to je!”

(kaminunska ljubavna pesma)

“Božanstvenu Dastali”, našu omiljenu junakinju, igrala je te večeri Dezira. Stupila je me|u nas, na krzna i ćilime u velikoj sobi, bosa, jer, tako uloga zahteva, kose obilno naprašene brašnom, a prigrnuta velikom maramom sa resama od vune. Dugu haljinu, u kojoj se pojavila, jamačno je pozajmila od Nuri, s obzirom da takvu odeću naše žene ne nose. Trenutak tišine, u iščekivanju, a onda, bujica, dobro nam poznatih reči:

-“Uh! Kako je hladno pred zoru! I kako strašno kad cele noći ne možeš da spavaš!”

Dezira polako obilazi krug među nama, kao zaneta u misli, glumeći Dastali koja jutro dočekuje budna:

-“Kao da se i sama krv u žilama zaustavlja u ovaj hladni čas pre svitanja! I kao da više nikada neće krenuti svojim putem! Prokletstvo je ovo nespavanje, o, bogovi! Od kada se to odrekoh sna, i noć zamenih za svetlost dnevnu?. . . “- zastane Dezira, namršti se, jače se uvije u maramu – svi pratimo šaku koja grčevitim pokretom gnječi rese:

-“Odavno, o, tako odavno. . . Sećam se da dete bejah. . . Kuća bogata, grad, dalek, tako dalek. Nisam spavala. . . od kada je otac rekao da se udajem, i za koga, i koliko je dao za mene. . . “

Tajac u gledalištu. Neko se nakašljao, i pritisnuo usta šakom.

Dezira čini pokret kao da će da klekne:

-“U najvećoj skrušenosti, oborene glave, slušala sam oca. Rekoh da ću se u svemu pokoriti. Te noći po prvi put nisam zaspala. . . “

Uspravlja se odjednom, odlučnim gestom, glas joj se menja:

-“. . . jer sam pobegla od kuće!”

Naša Dezira kao da je sasvim zaboravila uvodnu žalopojku o nesanici, jer sad joj glas zvoni, dočaravajući nam ženu koja je u drevna vremena pre seobe imala hrabrosti da se suprotstavi:

-“ O, samo nekoliko stvari u zavežljaju! I samo korak preko praga, da se nikad više ne vratim! Veliki grad, mnogo veći od onog gde sam živela, čekao me je. Mlada i vitka sam bila, brzo sam postala ljubavnica bogatog oženjenog čoveka, pa drugog. . . I trećeg. Jedan je vrlo bogat bio, i sve imanje mi ostavio posle smrti. Pričali su da sam ga otrovala. Ali, ko da sluša ogovaranja. . . “

Zabaci kosu, prelazi na čuveni odlomak:

-“Sedam sinova imam, sedam sinova! I kuću sa sedam mermernih stubova! Njive, i štale, i konje skupocene, i pse, da mi kuću brane od prosjaka, lopova, i poreznika, samo sna nemam, sna nemam!. . . “

Posle uvodne scene, svi pljeskamo dlanovima, ulaze u krug i drugi učesnici, oni koji izigravaju Dastaline sinove i snahe i druge junake, igraju predstavu koju svi znamo napamet, i izvodimo kraće ili duže delove, zavisi kakve smo volje te večeri. Ovog puta, na redu je bio odlomak kad Dastali saznaje za pogibiju najmla|eg sina. Bile su to lažne vesti; ali, do kraja drame Dastali to ne zna, i njen očajni krik, njen bol koji preti ludilom, Dezira predstavlja tako da nam se svima koža ježi:

-“Sine! Sine moj! Deco, milija od Sunca, draža od života! Deco, jedina prava ljubavi!. . . “

Posle je, svedoči pisac drame, Dastali pokvarila običaje o žalosti: nije dozvolila sinovima da zakucaju drvene kapke na prozorima, niti snahama da odseku kosu, a ona sama ubrzo je počela da se, po svojoj navici, šminka, i oblači u tkanine vezene srebrom i zlatom. Sumnje nema da su joj njeni sugrađani veoma zamerali zbog toga, samo niko nije smeo da joj to kaže u oči, osim najmlađe snahe, koju je Dastali izgleda najviše volela, jer je bila siroče. Ketki, najmlađu snahu, igra moja sestrica Aćanija.

-“Ti srca nemaš, srca nemaš!” – govori Aćanija, to jest Ketki, Deziri, to jest Dastali. –“Mrtav ti je sin, a ti živa si! U grobu sin ti trune, a ti oči šminkaš! Da nećeš i da se udaješ, ti, stara žena? Od čega ti je duša – od kamena?”

Dezira duboko uzdiše (svi slušamo pažljivo), da bi odgovorila rečima koje najdublje izražavaju naše shvatanje žalosti:

-“Mrtav je moj sin, i ja sam mrtva s njim. Moje srce leži u grobu njegovom. A moje telo – ne, ono nije mrtvo. Neće pomoći mom sinu ako neoprana i u staroj odeći iziđem pred ljude. Ko su ti ljudi, uopšte? Bog mi je svedok da sam Džaja volela više od svih vas. Ali, živi živima, a mrtvi svojim putem, i nikakva žalost još nikog nije vratila s puteva smrti. . . skinite te žalobne haljine, očešljajte se i umijte, neka život odjekne u ovoj kući, gde žive dece ima. . . “

U toku Dezirinog odgovora neko je izišao iz kruga gledalaca, otvorio vrata i tiho ih za sobom zatvorio. Pored Nuri je ostalo prazno mesto. Njoj je to bilo neprijatno, sva se promenila u licu, zato smo se svi pravili da ništa nismo primetili. Ne može svako da odgleda najtužnije odlomke bez uznemirenja. Šeja, moja majka, u svoje vreme je igrala ulogu Dastali, i igrala ju je veoma dobro, pošto onako sitna, a rano osedela, sasvim i telesno odgovara. Nije morala da baca brašno na kosu da bi izgledala seda kao Dastali. Bila je u stanju moja mati da do savršenstva uvežbava svaku reč, svaki pokret neobične žene u čiji život bi se ubacila – do onog dana kad je u naselje stigla vest da sam ubijen. Tada se zatvorila u kuću i nije viđala ni Denora. Žene su mi posle šapatom pričale da tih užasnih dana nije menjala ni odeću na sebi, da se nije prala niti češljala, optužujući sebe da je, izigravajući majku kojoj gine sin, uvračala pogibiju rođenog deteta! Kad sam se, mnogo dana docnije, dovukao do naselja, prebijen, ali živ, najpre niko nije smeo to ni da joj kaže, iz straha da će od tako promenljivih vesti da pomeri pameću. Jedva su je izmamili iz kuće da bi “pomagala u lečenju jednog teško povređenog čoveka”. Onako zabradatelog i izmršavelog, najpre me nije prepoznala, gledala me je kao stranca, i tek pri našem drugom susretu počela je da plače i dodirnula me je po licu. Nije verovala da sam se vratio! Prijateljice i rođake su danima pazile na nas oboje. Od tada, Šeja nije htela ne da igra u predstavi, nego ni da čuje za nju. Događalo se da najverniji gledaoci krenu da je ubeđuju kako bi mogla ponovo da zagrne maramu i bude Dastali, jer, eto, ja sam živ, a i Džaj, Dastalin sin, do kraja drame se vraća kući iz zarobljeništva, dakle, svi su živi i zdravi. Odgovarala je vrlo jetko:

-“Daleko Dastali lepa kuća! Njoj gine jedan sin od sedmorice, a ja imam samo ovog!”

Pošto sva zbivanja u drami i oko nje znam sasvim dobro, i ja sam ustao sa koža na podu, na kojima svi sedimo gledajući predstavu, tiho se izvukao iz velike sobe u Zajedničkoj kući, i krenuo za onim koji je prvi izišao. Gospodara dugmadi sam našao u jednoj od ostava, baš je probao da li vino još ima isti ukus koji je imalo i juče.

-E, našli ste šta ćete da izigravate! – rekao mi je umesto pozdrava.

-Dobro veče, Faranri. Je l’ valja to vino? – uzvratio sam neuznemireno.

-Sve neka tuga. . . – nastavio je da gunđa.

-Tuga, nego kako; tuga je život naš. Hoćeš li da krenemo u Cibolu? Tvoj sam čovek; ako mi ne pođemo, ne znam ko će.

Pogledao me je krvavim očima:

-Možemo da pođemo; kad god hoćeš, svejedno je. Ne želim da ostajem ovde.

Tuga za umrlom osobom, prikazana samo u predstavi, delovala je jako na njega, ali ne dovoljno da bi se otvorio. Priznajem, to smo radili namerno, da bi se isplakao i sebi olakšao. Nije vredelo. Tih dana, bio je zaista nepodnošljiv; na stražare na Brani viknuo je nekoliko puta, tako da mu je Dezira rekla da ne dolazi na posao dok ne dođe sebi. Vrhunac se desio jednog prepodneva na sred naselja. Prolazili smo putem prema Zajedničkoj kući, a on sve vreme gunđao “Mrzim sve ovo, hladnoća me ubija, kad će već jednom prestati da bude ovako hladno. . . “, i tako dalje, kad mu se Cejša milo obratila:

“Ti si tako jak, Faranri. Hoćeš li mi pomoći da donesem. . . “

“Šic!” – namrgodio se on, pre nego što je žena uspela da završi pitanje. – Šta sam ja, tegleća stoka? Zovi tvoje obožavaoce, da ti nose to što ti treba!”

“Vino. . . mislila sam, da donesemo vino. . . “ – zamucala je Cejša, vrteći glavom, užasnuta ovolikom neučtivošću. On je samo nešto progunđao, i okrenuo se da pođe. Ovo već nije moglo da se trpi.

“Stani!” – obratio sam mu se strogo.

“Odoh!” – uzvratio je nepomirljivo.

Nisam voleo što ovo moram da radim, ali, nije mi ostavio izbora.

“Stani”, ponovio sam, ovog puta bez reči, silom koju imam da uđem u tuđi um. Pokušao je da nastavi svojim putem, ali, nije mogao ni da se makne u tom pravcu. Opirao se svim silama, u jednom trenutku izgledao je kao čovek koga vihor nosi, pa ipak je morao da se okrene prema meni i vrati se odakle je krenuo. Gledao me je očima punim mržnje, a i svi koji su se zatekli blizu zurili su u nas napeto.

“Sad, kad si lepo stao, možeš li, isto tako lepo i učtivo kao malopre, da nam objasniš koji ti je bes i šta se to s tobom dešava”, nastavio sam običnim glasom, oslobodivši ga veza svoje duše. Odgovor je odmah stigao:

“Ne znam! Ne mogu više ovako!”

“Pa šta hoćeš da činiš?”, pitao sam.

“Hoću da se osvetim!”

“Kome?”

“Gindžaninom ubici! I to ću da učinim, šta god vi rekli!”

Ispružio je ruku pred sebe, s dlanom okrenutim nagore:

“Tako mi Onoga, što se prvo diglo, i tako me sutra ne videlo!”

Zgranut šapat ispratio je njegove reči. Zaklinjao se u Sunce – jer ono se prvo na svetu diglo iznad voda beskraja – a to je velika zakletva, ko se krivo zakune, sutrašnje jutro ne dočeka živ. Mi tako verujemo, zato se u Sunce ne kunemo, a i on je znao, i zakletvu je izgovorio na glas, pred ljudima. Sad se više nije moglo nazad.

“Polako”, rekao sam, pokušavajući da istovremeno mislim brzo. “Ne prenagljuj, molim te. Svi znamo da ne voliš Cejšu: uvek si govorio da je napadna i preslobodna, iako mi ne razumemo šta time hoćeš da kažeš. A sada, kad je Gindži mrtva, samo otvoreno pokazuješ koga ne voliš. Je li tako?”

“Pa ne moraš da me voliš, Faranri”, progovorila je Cejša kad se pribrala. “Ja tebe ne mrzim, iako ponekad pomislim da si nemoguće nevaspitan”. Njemu su planuli obrazi, jače nego kad sam ga zadržao, i videlo se da mu je neprijatno.

“Hoću da se osvetim”, ponovio je umesto da se, na primer, izvini Cejši.

“Ali, šta time dobijaš, Faranri?” pokušao je Senor obazrivo.

“On još pita šta dobijam!”, razmahnuo je Faranri rukama oko sebe. “Još pita! To dobijam, da ćete prestati da me sumnjičite! A mene, mene sumnjičite, vidim ja to, vidim kako se sve šunjate iza mojih leđa! Mislite da sam ja, je li tako?”

Okrenuo se, tako da je gledao u oči jednom po jednom od prisutnih, i izgledao je očajan i gnevan u isto vreme. Neki su uzmakli za korak– uzmakao bih i ja, jer strašan je bio naš saplemenik u tom času.

“Mislite da sam ja, znam to. . . Zato idem!”, i udaljio se brzo. Išao sam za njim do njegove kuće, i ušao sam za njim. Nuri je poskočila kad ga je videla i ispustila vez. Ja sam stajao iza njega, i očima joj dao znak da se ne plaši, da sam i ja tu. Bilo me je malo sramota, jer se pre neke večeri moj najbolji prijatelj spotakao preko mojih čizama koje sam ostavio pred vratima njegove spavaće sobe, i uopšte ih nije primetio, toliko se bio napio. Samo, ni ja nisam mogao nazad, jer te čizme su bile tu mnogo puta, a to što ih on nijednom nije primetio, već nije bila moja briga.

-Dobro veče, Faranri. O, zdravo da si, uvaženi Aćane, i ti si tu. Da li su gospoda za neko piće? Vino, rakija, ili da skuvam “fi”, može li večera. . . – počela je Nuri sa izrazima cibolanskog gostoprimstva. Faranri je samo zapovednički odmahnuo rukom:

-Daj! Daj sve! Večeru, vino, rakiju, samo izostavi glupavi “fi”, to je žensko piće, i voće. Postavljaj, nema ti ovde posluge.

Nuri se užurbala oko stola, za čas su tu bile čaše, vino, rakija (dve vrste, to sam naročito zapazio), suvo meso, hleb, ražani i pšenični, bokal vode, sir, kiselo povrće i pečurke u presolcu. Ona je stajala pored stola, opet jedan od cibolanskih običaja, dok smo mi počeli sa jelom i pićem. Da Kaminunka tako stoji iznad mene dok jedem, umesto da i ona jede i pije sa mnom, pomislio bih da hoće da me otruje ili da mi je zavračala nešto u jelo. U stvari, kod nas žena prva sipa sebi hranu u tanjir, i velika kutlača, kojom se sipaju čorbasta jela, prvo ide “na maminu stranu”, to jest, prema najstarijoj ženi u porodici. Nuri me je gledala ispitivački, izgleda mi je davala neki znak očima i pokretom glave. I ja sam ubrzo primetio nešto: da rakiju meni i Fararniju sipa iz dve različite boce. On nije video ništa, pio je bez oklevanja.

-Jesam li im rekao. . . baš sam im rekao – ovo je, kako mi se činilo, bilo upućeno meni. Govorio je, kao sam za sebe.

-Neće se oni šunjati iza mene. Ako me sumnjiče, neka mi kažu u lice – mrmljao je i dalje.

-Niko te ne sumnjiči, čoveče – trudio sam se ja da ublažim mučan utisak malopređašnjeg zbivanja. – Znamo mi svi da ti nisi kriv. . .

-E, jeste! Kriv je! – uzviknula je Nuri, poslednja osoba od koje bih to očekivao. Umalo ne prosuh rakiju. Jezik mi se zavezao od čuda, nisam mogao da progovorim.

-Nuri! Šta ti govoriš? – zaprepastio se i Faranri, i ustao od stola, ne mareći što pri tom ruši i ponešto od postavljenog jela.

-Jesi, kriv si, Faranri! – ustremila se Nuri na njega, hrabro kao najbolji borac. –Znao si kakva je nepravda Gindžani učinjena! Znao si da vas je oboje unesrećio isti čovek! A ti, umesto da joj budeš saveznik, sve vreme si je ogovarao, život joj zagorčao!

-Ti nisi čitava! – derao se Faranri. – Ja, baj od Cibole, da budem saveznik ženi koja je osuđena za preljubu!

-Da, Faranri, ženi osuđenoj nepravedno kao i ti što si bio osuđen! Ostavljaj taj nož i sedaj za sto! Mogao si da joj pomogneš, nemoj da se bečiš, mogao si, a nisi hteo!

-Jedna . . . jedna pristojna cibolanska žena da ovako govori svom mužu . . .pred gostima. . . - zamucao je Faranri, bio je pobeđen, to se videlo.

-Crkni! Ko si ti da govoriš šta radi jedna pristojna supruga? I ako smesta ne sedneš, dobićeš oštar predmet u svoja pijana creva! – isprsila se Nuri odlučno. – Mogao si da uzmeš Gindži, za drugu suprugu, da sirota Cibolanka ne živi sama u tuđoj zemlji. Zar bi ona nešto smetala nama, u ovolikoj kući, ili njena deca? Zar nismo mogli da budemo svi lepo na okupu? Znao si koliko pati što je razvedena.

Govorila je cibolanski, ali razumeo sam svaku reč.

-Evo, tu je Aćan, naš prijatelj iz drugog naroda, on neka presudi da li govorim istinu – umešala je Nuri i mene u ovu bračnu scenu. 

-Ne mora Aćan ništa da kaže. Znao sam. . . za Gindži – potvrdio je Faranri očajno, i sad su mu u očima bile suze, baš kao i Nuri.

-A ti, ti si je pustio da umre, da umre na putu, da je ubije ko zna ko i ko zna zašto, umesto da si je zaštitio. Sedi za taj sto, i stidi se.

Nuri je završila svoj, shvatio sam, pripremljeni govor, i sad se opustila čekajući. Faranri je zagnjurio lice u šake. Ovo je bio jedan čas istine.

Polako sam pošao prema izlaznim vratima, ne želeći da prisustvujem raspletu, Nuri za mnom, kao prateći me.

-Ja, ovaj, idem – rekao sam, pravdajući se.

-Ti, ovaj, ostaješ - poklopila me je Nuri nepokolebljivo, i ugurala me u gostinsku sobu. Tu sam sedeo, u mraku, na pomoćnom ležaju s krznima, među škrinjama s odećom, dok su njeni koraci u malim nanulama sa oštrim potpeticama odzvanjali niz hodnik. Ta soba u koju me je Nuri smestila ima, inače, jedan zid zajednički sa spavaćom sobom njih dvoje, i nedugo posle čuo sam njega kako teško ulazi u tu prostoriju i glasno se spušta na postelju, dok ona zatvara vrata. Niko nije progovarao.

-Nuri. . . – odjednom se on javio. Glas mu je bio kao i korak, težak, pijan, ali sad već lišen ikakvog gneva.

-Nuri. . . – počeo je ponovo, kao da traži reči. Nije mu pomogla, nije ništa pitala niti davala ikakvog drugog glasa od sebe.

-Oprosti mi, Nuri – najzad je rekao. – Ružno sam se poneo . . . prema tebi i prema Gindžani.

U tišini sam čuo svoje srce kako udara: tup, tup.

-Opraštam ti – odjednom je rekla Nuri, smireno i trezno, onako kako ona obično govori. Opet su ćutali, neko vreme, koje je samo meni izgledalo bestraga dugo, a onda se čuo jedinstven savršeno prepoznatljiv zvuk koji nagoveštava da se dvoje ljudi telesno sjedinjavaju. Bes mi je liznuo uz obraze: zašto li me je ovamo dovela, da slušam njihovu bračnu igru – kad mi u tom trenutku mala šaka slete na rame. Čuh disanje: Nuri je stajala preda mnom. Zvuk koji me je izbezumio svejedno se nastavio. Čekaj malo, da li je to jedna Nuri sa mnom u sobi, a druga sa Faranrijem?

-Kako to da si ovde? – pitao sam glupo.

-Jedna Kaminunka je tražila od mene krčag i prostirku – objasnila mi je Nuri ne zbunjujući se. – A on, stalno pijan, nikako ništa da preduzme kod nje. I šta da radim: napila sam ga, a nju pustila u sobu. Ne zna, jadničak, ni sa kim je sada u krevetu.

Po glasu sam mogao da osetim kako uzdržava smeh. Nagnula se da me poljubi. Naravno da mi nije ni na pamet palo da pitam koja li je ta  što traži krčag i prostirku – uopšte me nije bilo briga! Te noći, dok je neka druga žena bila s Faranrijem u postelji, moja ljubav mi je priredila uživanje od koga zadrhtim kad god se setim. Bila je Jedno – Sve sa mnom, igrala se sa mnom, prihvatala sve kaminunske ljubavne šale i pošalice, i odgovorala na njih kao da čitavog života nije ni radila te stvari na neki drugi način. Bio sam tako ponosan na sebe zbog toga, da sam sutra smogao snage da tražim prijem kod Dezire, ne bih li izmolio da blagoslovi polazak nas dvojice u Cibolu.

-Blagoslovi su vaši. . . sad samo da odaberemo pravi dan – uzdahnula je Dezira, i odmahnula glavom prema Senoru i Cejši.

-Hoćemo li već noćas tražiti pravi čas, šta vi mislite?

-Večeras počinjemo – klimnuo je Senor. Da se ohrabrim, požurio sam kući. S vrata, koja sam otvorio bez kucanja, odmah sam se razvikao koliko me grlo nosi:

-Vas dvoje, sram da vas bude! U tim godinama, a zaskakujete se kao deca! A ti, Denore, napastvuješ moju mamu! Odvratni ste s tim ljubavnim igrama!

- A ko tebi brani! – zaprepašteno je uzvratila Šeja, brzo uređujući odeću. Denor se, posle prvog čuda, nasmejao: setio se da sam ovu šalu izvodio kao dečak, tako što bih im se prikrao dok su u zagrljaju, i odjednom povikao, kako bih prekinuo njihove nežnosti, na koje sam bio silno ljubomoran, jer Denor nije moj pravi otac. Tada, naravno, nisam znao da ovo dvoje nastavlja svoje ljubavne igre čim ja zaspim ili kao dečarac nekuda odlutam, i  da im moje male pakosti, na koje sam bio silno ponosan, uopšte ne smetaju. Šeja je neko vreme gunđala, ljuteći se što ne prihvatam Denora kao njenog “vaha mete”(dragog, prim. prev.), ali, Denor mi nikada nije uputio ni reč zamerke. Pošto smo se sve troje malo smejali mom podsećanju na detinjstvo, saopštio sam im da treba da krenem, opet na dalek put, i to uskoro, kako izgleda. Saslušali su me, i ponovili blagoslove – da se vratim bolje nego što sam krenuo, i da će misliti na mene.

Poštovana Baka, kad smo joj saopštili novosti, briznula je u plač:

-Ponekad pomislim, da te strance ne bi uopšte trebalo primati u Pleme!

-Zašto, Bako? – trgla se Šeja, misleći da joj starica zamera to što je imala vezu sa strancem, čovekom iz drugog plemena.

-Zato, što nam toliko bola nanose kad odu! – odgovorila je Baka, brišući suze. Nije joj zameriti: za svog dugog života videla je mnogo ljudskog bola. Toliko je stara, da su svi već zaboravili kad je rođena i odrasla. – Zato, što sam Gindžanu zavolela, i nedostaje mi! A Faranrija, njega žalim još više nego nju koja je otišla – jer živ čovek toliko pati. . .

Upotrebio sam svu svoju rečitost da utešim Baku, omiljenu ličnost u našoj Zajednici; njen životni put zaista je bio neobičan: posle odlaska svog druga, mog pradede, i ona je odlučila da ode precima; ali, ne dade joj se da tako i bude. U šumi, kuda je otišla da bi se bacila s neke stene u provaliju, napao ju je medved. Branila se bacivši nož - sve žene iz moje porodice su dobre u toj igri – i ubila je zver na mestu. Tu joj je bilo žao da propadne toliko meso i krzno, pa je otišla do najbližeg gonga, da odande obavesti Zajednicu o lovini. Nije se nadala onom što ju je snašlo: svi odrasli muškarci odazvali su se njenom pozivu, dojurili u šumu, medveda preuzeli, a Baku vratili kući, unucima! Tada joj je poglavica – u ono doba bio je to Denor – uz sve poštovanje zabranio da napušta Zajednicu radi odlaska Precima. Sveštenici su rekli da je njen životni kamen drugačiji, i da ona mora da čeka Glasnika Smrti među svojima, a ne sama u šumi. Bilo je to veoma neobično za sve u Plemenu, i dogodilo se da su poneke od starijih žena odlučile da slede Bakinu sudbinu, to jest, da ne idu u šumu, nego da čekaju da ih smrtni čas zadesi u Lakči, mežu najbližima. Baka je, u svakom slu~aju, dobrog zdravlja, sa svim svojim zubima u glavi, kreće se lako, kao mali sivi duh za kojim leprša duga seda kosa, obavlja sve svoje poslove, i predsedava Većem starijih žena, koje odlučuje o važnim stvarima. . . Nego, ni to nam nije prošlo bez nevolja sa Đargamcima. Nekako su saznali za taj događaj, i odmah spevali podrugljivu pesmu, u kojoj su opisali kako zli Kaminunci teraju bespomoćnu i slabašnu staricu samu u šumu, da tamo umre, a ona goloruka ubija ogromnog medveda, i još ponizno zove mlađe saplemenike, da preuzmu ulovljenu životinju. Pesma je bila grozna - Đargamci su očajno loši kao pesnici, kao što su očajno loši i u svemu drugom – ali se brzo pročula, postala poznata me|u svih dvanaest plemena, i ne jednom smo imali priliku da je čujemo, što nam ni u kom slučaju nije bilo drago. Beležim ovu napomenu samo da bi Bakino oklevanje u pogledu stranaca bilo jasnije, a ne da bih je predstavio kao osobu koja mrzi strance, jer ona to svakako nije. 

Veće odraslih zasedalo je iste noći, bez oklevanja. Stari obred, odavno neizveden, sada nam je bio jedini putokaz. Sedeli smo i ćutali, a vatra u ognjištu gorela visoko. Sva srca tukla su u istom ritmu, uskladili smo disanje; niko nije progovarao dok Cejša nije polako ustala sa svog mesta. Videlo se na njoj da je plakala, i suze su treperile i u njenom glasu kad je otpočela prizivanje:

-“Dublja od noći, brža od strele,

Glasnija od gromova, silnija od bogova, čuj me!”

Ćutimo; samo mladi članovi Zajednice, nevidljivi iza zaklona od izrezbarenih dasaka, počinju polako da udaraju u male bubnjeve. A kako zvuk bubnja postaje jači, onako i mi počinjemo da tiho ponavljamo Cejšine reči:

“Jer ti si Ljubav, stara nebrojeno mnogo godina,

Ti si vladarka, naslednica prestola,

Ti, očišćena od zla, putuješ kroz vreme,

i bezgranične prostore tvoje

i kucaš na svaka vrata,

od drveta ili od zlata,

sa vencem u kosi, bosonoga, svetla,

i odevena u lan!”

Cejša se u ritmu bubnjanja okreće oko sebe – u tom trenutku, i ona izgleda kao neko biće iz starih pesama, s crnom kosom uzvitlanom oko njenog tela, ponavlja reči mnogo puta, ruke slede kretanje kose, oči su joj zatvorene. Kako se stih bliži kraju, onako i njen glas i  naši glasovi postaju jači, dok ne dosegnu vrisak:

“Glasnija od gromova, silnija od bogova,

lepša od snova, draža od života, usliši nas!” 

Ponavljali smo reči za Cejšom, da bismo sami sebe ohrabrili. Vetar se podigao odnekud, u zatvorenoj prostoriji, i ugasio vatru. Bubnjevi su umuknuli. Nisam bio po prvi put u ovakvim prilikama, pa ipak mi se podigla svaka dlaka na leđima, a nešto slično doga|alo se i sa ostalima. Mrak je za trenutak bio potpun, dok Senor nije ponovo uždio plamen na ognjištu. Još neko vreme smo ćutali, gledajući u svoje dlanove na ploči stola. Nismo nikada izgubili veru u Ljubav, onu koja je stvorila svet, i koja je namenjena da nasledi drevni presto naše nekadašnje države. Mi je još uvek čekamo, posle svih iskušenja kroz koja smo prošli.

-Bogovi su govorili, Ljubav je govorila, i vetrovi su rekli šta su imali – ustao je od stola Astan prvosveštenik, koji je za promenu bio prisutan ovom sastanku, jer ovde se nije tražila razumna odluka, nego pomoć od sila koje s razumom malo veze imaju.– Svi rekoše šta imadoše, i ja kažem: njih dvojica mogu da krenu. Već sutra ujutro, ili bilo kojeg od narednih dana, kad budu spremni. Mogu odmah.

-Budite pametni samo, tamo, kad stignete – upozorila je Dezira. – Nema ubijanja, osim ako baš ne bude moglo da se izbegne. Nećemo vas mnogo pratiti. Nećemo svima govoriti ni kuda ste otišli, ni zašto.

Ustali smo, i spremili se da se razilazimo.

-Pozdravite se samo sa najbližima, i krenite – rečeno nam je na kraju skupa. 

I evo mene, opet, ponovo, na putu. Sneg se još beli svuda; dah se ledi na mraznom vazduhu jutra, a ja jašem sav neispavan na Senorovom konju, prateći jednog mrkog i neraspoloženog čoveka koji jaše divnog arapskog konja. Žalost prava, tu nežnu životinju uopšte izvesti iz štale po ovakvoj zimi, ali, bogovi su rekli da krenemo, i mi krećemo. Bez ispraćaja; bez gongova, bez pesme i pozdrava, polazimo opet u Cibolu, zemlju daleku, ovog puta sa vrlo zlom namerom; ovog puta ne spasavamo dvoje dece, da bismo ih doveli u Lakču, da budu s majkom, nego tražimo čoveka koji nam je ubio drugaricu. I, koliko poznajem Faranrija, ako takvog nađemo, neće biti dobro. Šta mi je ovo trebalo, i zašto se uvek baš ja uvaljujem u ovakve poduhvate? Astan prvosveštenik bi rekao da mi je “takva zvezda”, ili je možda kamen mog rođenja navikao da se kotrlja, pa ne može da se skrasi na jednom mestu. Jaka uteha.

Samo Dezira i Senor ostali su da gledaju za nama. Podignuta ruka, pozdrav u tišini, u lednom danu koji se tek otvara, i okrenuše se, odoše. 

Samo zima ostaje da bdi nad nama, nad dve tamne tačke u ledu i snegu.