VIII

“Lep si, lep si, moj dragi:

snaga je tvoja kao oluja;

oči su ti bistra voda,

obrvice – krila divlje ptice,

glas je tvoj kao glas lutnje,

koja odjekuje iz daljine.

Telo ti je dragoceno,

na moju meru stvoreno: 

ti si Sunce zore moje,

i život koji teče i klizi

kroz telo moje!”

(kaminunska ljubavna pesma)

Iz Gindžaninih beleški

Nedostaje mi ljubav mog Faranrija. Njegovi poljupci, spori, topli, koji se utiskuju u usne. Nedostaje mi kako zatvara oči dok ljubi. Miris njegovog tela, sasvim slab, jer se uvek uredno kupao i izbrijavao, ali neponovljiv, miris od koga bi mi klecnula kolena a stomak se stegao. Ujutro sledećeg dana, posle telesne ljubavi, osetila bih da mirišem potpuno isto kao Faranri. Njegova koža, glatka, svetla, prava kraljevska, čvrsta, gipka, bolno mi treba. Uvek sam mislila da svi muškarci iz viših cibolanskih slojeva imaju mlitave mišiće, od nerada, kao Gejlen. Faranri je nešto drugo: njegovo telo je kao gvožđe ispod svilene odeće. Pričao mi je da je mnogo voleo da jaše i da ide u lov, i ti napori su ga očvrsli toliko da je to na trenutke zastrašujuće. Kad bi me stegao u zagrljaj, mislila sam da mi kosti pucaju, i mnogo puta začudila sam se kako to da posle telesnog sjedinjavanja s njim nisam sva modra. A, umesto toga, prolepšavala sam se: koža glatka, obrazi rumeni, oči blistaju, pravo čudo. Osobito bi mi koža na butinama postala fina - ruža i mleko. Ponekad bih se zakikotala, bez obzira na predmet razgovora, kao da sam poludela - i uvek sam stavljala šaku preko usta, užasavajući se svoje novostečene smelosti. Oh, zašto niko, nikada, nigde nije napisao kako je to telesno sjedinjavanje dobra i pametna stvar? Kako prija, kako ublažava sve bolove i muke, i kako nedostaje, kad prestane? Tako sam bila ljuta od kad nemam sjedinjavanja s Faranrijem, kao da mi je – hrana pobegla iz tanjira! Tako nezadovoljna, tako sva zbunjena. Upravo tako: tek što sam htela da zagrizem, a ono. . . jelo pobeglo! I sad se duri negde, a durim se i ja! I tako će biti – dok se opet ne sjedinimo. Nema nam druge.

Ne, ne: ništa ne popravlja raspoloženje kao ti pokreti, razmišljam baš. Kakvo vino, kakva rakija, kakav “fi” i trave koje izazivaju snove u budnom stanju! Sve je to koješta, neubedljivo i slabo, bedna zamena za istinsko zadovoljstvo. Samo voljeno telo – pruža ono pravo osećanje. Kako je to različito od sjedinjavanja sa mojim venčanim mužem. Kad se setim, još uvek mi je muka. Brr, užas! Kad pomislim na Gejlena, na njegovu trbušinu, kožu punu ožiljaka od bubuljica, na njegov ružni glas i ružni postupak prema meni, onda mi Faranri, uz sve svoje mane, uz mogućnost da ostanemo razdvojeni zauvek – izgleda kao neko iskustvo za koje treba da budem zahvalna, kako god se okončalo. Dok sam bila s njim, bila sam u oblacima. Ponekad bih osetila da bih mogla da predem - kao mačke. Ovde, u Lakči Kaminuni, moji novi sunarodnici imaju mačke. Priznajem da me je od svih stvari upravo ta najviše začudila. Iz svoje nekadašnje države doneli su, tako tvrdi njihova legenda, mačku s mačićima, kao najveću dragocenost. Ova životinja, koju neki narodi smatraju svetom, u staroj domovini branila im je usev od miševa, a pošto i sada gaje proso, pšenicu i druge žitarice, odbrana od glodara veoma im je važna. Neobične su ove kaminunske mačke. Krupne su, velike, protegljaste kao da su divlje, malih ušiju, debelog gustog krzna, zlaćane ili tamnosive boje. U Ciboli, mačka je prezrena životinja, živi na đubrištima, kao pacov, s kojim ratuje, prenoseći zarazne bolesti isto kao i on. Cibolanske mačke su obično crne ili mrke, izbečenih očiju i velikih ušiju, olinjalog krzna, po pravilu šugave, mršave kao aveti, i tako ružne, da ih niko živi, ni poslednja sirotinja, ne bi držao u kući. Ma ni blizu kuće! Mnogo puta sam čula kako služavke i ostale prostakuše na sav glas viču na mačku, terajući je što dalje od kuhinje, kletvama i psovkama, a ponekad i gađajući je raznim predmetima. Mačke u Lakči su, međutim, prave lepotice, i žene ih puštaju u sobe, i hrane mlekom i ostacima od ručka. Muškarci ih nikad ne teraju i ne gađaju. Mačke, mislim. A ni žene, naravno. Ni slučajno. Nisam se čudila što Kaminunci imaju pse - svi narodi ih imaju. Ali, da ovde, u ovakvoj zabiti, neko drži mačke - e, to je ipak bilo novo za mene. Navodno su stare civilizacije poštovale mačku, kao člana porodice, sahrana mačke bila je tužan događaj, ali to je, uvek sam verovala, čista sklonost luksuzu u bogatim dr`avama. Kaminunci drže ovce, koze, krave, konje, čak sam videla i nekoliko magaraca u naselju, i nisam se čudila: sve su to korisne životinje, koje služe čoveku. Ma~ka je nešto drugo: nije tu zbog rada, nego zato što je mila i prijatna; ona je "ljubimica", kako kažu Kaminunci, koristeći istu reč kao za voljenu ženu, ljubavnicu.

-Mačka se proteže, gleda okolo smaragdnim očima, hoda nečujno, u hodu se njiše, jede malo i bira samo najbolje: tako čini i postupa i osoba koja je voljena -  objašnjavao mi je Aćan. - Po tome vidiš da je osoba zadovoljna, draga Gindži, po takvom kretanju i držanju. Ko voli, taj ne mora mnogo da jede, ali uživa u hrani; ne spava mnogo, a odmori se brzo. Takva osoba živi u saglasnosti sa silama života. Oči su joj bistre; zdravlje joj je dobro. Rad joj ne pada teško, a lenjstvovanje joj je slatko. Samo ljubav čini da neko bude takav, upamti, draga Gindži.

-Zato si ti takav? Voliš da lenjstvuješ? - pitam pakosno.

-Ja volim da lenjstvujem, to je istina; a mogu i da radim bolje od većine, kad ja hoću - uzvraća on sasvim blago, ne prihvatajući moj izazivački stav. - To je ljubav, koja čini da mi Kaminunci budemo takvi: svako je voljen, i svako ima priliku da se odmara i uživa.

-Jeste li zato prestali da ratujete? - raspitujem se ja, kaminunska sklonost mirnom životu izgleda mi kao nešto veoma neobično u današnjem svetu, punom ratova.

-Nekada smo ratovali, to je istina; mnogo ljudi je poginulo, a svaki od naših vladara vodio je poneki rat. O, silni su ratovi vo|eni, i zemlje kojima hodamo krvlju su natopljene. Nebrojene bitke odjekivale su našom istorijom. Tako kažu stariji. A, vidiš, sada ni ne znamo gde se u svetu ratuje, barem dok je to sve daleko od nas. Ratovi više ne svraćaju ovamo, strme su im naše planine, čudni su im naši običaji. I, tako, vidiš, mirno živimo. Premda nam je, naravno, mnogo žao onih koji stradavaju u ratu.

Leži sasvim opušteno, na mom krevetu, dok se ja meškoljim u visokoj naslonjači. Žmirka zadovoljno i gleda u tavanicu: da, on je voljen. Upravo je takav, kako je sad opisao zadovoljnu osobu. U mojoj zemlji, muškarac ne dolazi ženi u sobu, osim ako je ta žena njegova bliska rođaka, ili supruga. Inače samo profesionalne bludnice primaju tuđe  muškarce u svoje odaje. U Lakči Kaminuni je drugačiji običaj, ovde se ljudi posećuju bez ikakvog straha da će im bilo ko to zameriti. Aćan je došao kod mene, i vlada se kao da je kod svoje kuće, dok ja propadam u crnu zemlju od sramote što tuđ čovek sedi kod mene.

-Da, draga prijateljice – progovara, kao da mi je čuo misli. – Ljubav je ta koja obuzima naše vreme umesto ikakvih snoviđenja o bivšim i sadašnjim ratovima. A svi u svetu koji neće da ratuju, mogu da odbegnu – pravo ovamo, kod nas. Znaš - zaverenički namigne – uvek smo takve primali i sakrivali. Cela istina. Gost je uvek dobrodošao, a još ako neće da ratuje – naš je čovek. 

-Tako ste i mene sakrili. . .

-Upravo tako. Iako ti nisi ratovala, he, he, osim, možda, sa cibolanskim moralnim shvatanjima.

-Nisam bila kriva za ono za šta sam optužena!

Razliveni pogled mog pobratima odmah postaje sasvim pribran i pažljiv. Aćan se okrenuo i gleda me pronicljivo: 

-A ti još misliš o tome? Ostavi se cibolanskih zakona i moralnih shvatanja, ovde ne mogu da ti naškode. Mnogo si se povukla u samoću ovih dana, da znaš. Izlazi iz kuće, ne možeš stalno sedeti sa decom. Dođi večeras na poselo kod Dezire, govorićemo stihove.

Nisam mu rekla da tih dana treba da pođem u Lam zemlju. Po dogovoru s poglavarkom Dezirom, to je trebalo da bude “tajna”. Kaminunske tajne su lepe: prvo malo skrivaš nešto, onda kažeš svima, i svi se obraduju, niko se ne ljuti. Presvlačim se u “sobi za oblačenje”, kakvu imaju sve kuće u Lakči, pa i moja. Oblačim košulju belu kao jabuka kad joj se oljušti kora, iskićenu po rukavima i okovratniku poludragim kamenjem i vezom koju sam dobila od Cejše kad sam došla u Lakču, i čakšire ljubičaste kao cvet jorgovana, i crne čizme sa utisnutim ljubičastim kamenovima, istim kao oni na košulji, pletem kosu labavo kao Kaminunke, uokvirujem oči crnim i ljubičastim prahom, sitno samlevenim antimonom, ogrćem se velikim medvedovim krznom, i idem sa Aćanom kod Dezire. Hitamo po snegu; suze mi lete niz lice, malo od hladnoće, malo kad se setim Faranrija. Moja deca su opet kod Šeje, to već ne moram ni da pišem.

Kod Dezire, puna soba gostiju; vino i peciva, slana i slatka, Dezirini sinovi i njihovi vršnjaci sviraju lutnje i male bubnjeve, vatra u velikom ognjištu gori do tavanice. Faranri (to odmah zapažam) nije tu. Taman da se malo opustim. Pesma se ori, lepa brza muzika. Zatim, pljeskanje dlanovima: počinju igre rečima. Učestvuju svi, od male dece što još zapleću jezikom do njihovih baka i dedova. Omladina prednjači, ali se ne nameće, obično se momci i devojke prvi javljaju da bi govorili. Slušam stihove mojih novih sunarodnika, i bar malo zaboravljam na  svoje jade. Kaminunci veoma poštuju reči, i u stanju su da sate provedu raspravljajući koji je izraz prikladan za koju priliku, jer smatraju da je Reč - odnosno, zvuk – ona sila što je pokrenula život. Prema njihovoj legendi, u početku sveta beše samo mrak, koji se u sebi okretao, tako da se zgusnuo; od onog što se zgusnulo, postala je zemlja (zato je crna!), a od onog što je ostalo retko, nezgusnuto – postali su crni kišni oblaci. Prvi grom i prvi šumor kiše – zvuci, dakle – pokrenuli su prvi život na svetu. Od tada, veruju Kaminunci, zvukovi su se množili i postajali sve lepši, a “Jedno – Sve” (kako oni zovu vrhovno više biće) darovalo je nekim stvorovima čaroliju glasa: pticama poj, tigru urlik, a ljudima muzičke instrumente i govor koji može da se slaže u slike i stihove. Za moje sunarodnike uživanje u lepom govorenju je omiljena zabava u dugim noćima. Sedimo na podu, na krznima i kožama, neki od gostiju i na malim stolicama. Ja sam se smestila na pod, na krzno, upravo kad je mlada Ajanija ustala da recituje. Govorila je Aćanove stihove:

“Ljubavi moja, prijatelju pravi,

još od kad te ugledah iznad voda vremena,

odavno već

činiš moja jutra vrednim buđenja,

ublažavaš bolove i rane koje pamtim odnekud.

Odavno već

život svoj delim na samo dva razdoblja:

na vreme od pre nego što te sretoh

i na vreme od kada te upoznah,

i prijatelja niti rodbine više nemam

da mi znači više nego susret sa tobom. . .”

Tu se zbila neobična stvar: Ravanal, onaj visoki Cibolanin, odjednom je prekinuo Ajanijino recitovanje, glasno se rušeći na pod, i kleknuvši ispred stolice u koju se zavalila Dezira:

-Ja ne mogu ovo više da izdržim, poglavarko Dezira! Dajte mi gospu Ajaniju za suprugu!

Zgranuta tišina propratila je njegove reči: da neko prekine ženu kad govori stihove, nikako nije običaj u Kaminunaca. Oh, u redu, događa se da Faranri napravi takav prekršaj, nije da se ne dešava, on uopšte ne razume kaminunsku učtivost; a ovaj mladi stranac, baš je naleteo kad ne treba! Poglavarka ga je pažljivo posmatrala:

-Ti bi se ženio jednom devojkom iz Lakče Kaminuni?

-Da, poglavarko: moje srce je pred tvojim nogama!

-A zašto ne prosiš devojku od njene porodice, ili nju samu ne pitaš? –  Dezira se zabavljala, to je bilo jasno, i zato je govorila polako, dobijajući u vremenu. Ajanijini roditelji i njena tri mlađa brata prišli su malo bliže, za svaki slučaj.

Ravanal se zbunio, ali nije popuštao:

-Ti si vladarka ovog naroda, zato tebe pitam.

-Mi nemamo vladara, mladi naš odnedavno saplemeniče. Devojka sama stoji i sama za sebe govori. – Dezira je pokretom ruke pozvala Ajaniju da joj priđe, ali ona se samo ukipila, sva crvena kao bulka, na mestu na kome je stajala i raširenim očima gledala čas Ravanala, čas nas ostale.

Ravanal je nastavio, skromno, ali bez straha:

-I ja sam stojim, za sebe govorim: zovem se Ravanal, sin Ramanorov, posedujem kuće, sluge i kmetove, i mnogo zemlje u zaleđu cibolanskom, voćnjake i njive; i vidite me, evo, kakav sam. Posrednika nemam, roditelji su mi umrli, ne poznajem vas dobro, niti vi mene, ali iskren sam, i iskreno želim da budem muž gospi Ajaniji, ako me ona hoće.

Nije zamuckivao, niti oklevao u govoru: koliko god da je znao lakči jezik, sad je to znanje koristio punim plućima, gledajući Ajaniju s iščekivanjem.

-Kaminunci, srodnici, šta da kažemo? Čestit momak, od nedavno naš saplemenik, želi da se oženi našom Ajanijom. Hoćemo li odgovoriti? – nastavila je Dezira, udobno se zavalivši u stolicu.

-Nego da šta ćemo, nego odgovoriti! – ustala je Umejina odlučno. – Nije nas znao, nije nas video, a pristupio mi je kao sin, i ja sam ga usvojila. Njegova molba zaslužuje da se razmotri.

-I ja bih rekao – umešao se Astan. - Pronašao nas je ovaj čovek preko visokih planina, došao nam je preko bespuća. Sumnje nema, duhovi su hteli da nam stigne, vetrovi su ga nama doduvali. Obratio nam se našim jezikom, uputio nam reči poštovanja, pa šta još hoćemo?

-Treba da znaš, mladi čoveče, da su žene Kaminunke same od sebe gospodarice. Ne znam kako je kod vas u Ciboli, ali, Ajanija, naša saplemenica, naše dete, može biti tvoja jedino ako poštuješ naše običaje. . . – govorila je Dezira.

-Gospa Ajanija imaće punu slobodu kod mene! – požurio je Ravanal zapaljivo. – Ona će moći da obavlja svoje. . . obrede. . . u mom domu!

Zemljo Cibolo, čuješ li ti ovo? Jedan Cibolanin govori kako će svojoj ženi, strankinji, dozvoliti da zadrži svoju veru? Ah, temelji mog rodnog grada moraju se zaljuljati, tamo u daljini, na ovakve reči! Ali, umesto da budem užasnuta, srce mi je poskočilo od ponosa, što je moj sunarodnik ovakvu izjavu dao, i suze su mi se skupile u uglovima očiju. To beše ljubav – onakva, kao u pesmama, što sve granice može da premosti.

-Još nije gospa Ajanija u tvome domu – nastavila je Dezira da muči prosioca. – A nije zgoreg i da znaš, da ona odista jeste jedna od plemenitog roda – izborni knezovi Carstva dana i noći njeni su preci. Njena je loza starija od države tvoje.

Ravanal je uputio pogled pun divljenja i strahopoštovanja Ajaniji, koja je i dalje stajala, onako, kako je prekinuta usred recitacije. Da se ne bih zakikotala, pokrila sam usta šakom: svi Kaminunci, koliko god ih ima, a ima ih najmanje četiri hiljade duša, kažu za sebe da su potomci izbornih knezova Carstva dana i noći, i sasvim ozbiljno u to veruju, da ih niko razuverio ne bi. A ovaj zbunjeni momak sad je gledao Ajaniju kao  kraljicu, i možda u svojoj glavi pokušavao da se sabere, kako to, da je divljakinja sa planine, odrpanica u čakširama, sad odjednom plemenitija od cele Cibole. Njegovo plemenito poreklo i celo imanje sad mu, jamačno, više nisu izgledali kao dovoljno velik ulog. Promeškoljio se nelagodno, i zatreptao, tako da mi ga je skoro bilo žao.

-Ali, loza je loza, a grozdovi su grozdovi, i potomstvo je plemenito vino – prekinula je Dezira staru kaminunsku šalu. – Dakle, ono što je danas, to je važno, a danas ste ovde vas dvoje. I, zato, s pravom koje imam kao poglavarka ovog naroda, što slobodu, i svoju i tuđu, ceni iznad svega, pitam tebe, Ajanija, hoćeš li našeg do juče gosta, od nedavno saplemenika, da bude tvoj?

Kaminunci su čekali u svečanoj tišini: ovo je bio čas sudbine. Kod njih, objašnjavale su mi žene, čitav postupak ne teče ovako formalno, momak i devojka se dogovore, bez mnogo mešanja ili prisustva starijih, da počnu da žive zajedno, kao što se sami dogovaraju i da se “viđaju” i zajedno pojavljuju na poselima, ili da se telesno sjedine. A sad je dvoje odlučivalo o budućnosti pred mnogo očiju koje su ih posmatrale. Ajanija se pokrenula s mesta na kome je stajala i prišla i stala ispred Ravanala.

-Ja ću poći s ovim čovekom kuda bude išao iz Lakče Kaminuni, ili u njoj ostao – izgovorila je. 

Glasno pljeskanje i radosni krici propratili su njene reči: Kaminunci su uživali, i to su otvoreno iskazivali. Dezira podiže ruku:

-Proslavićemo srećni trenutak kako dolikuje, a ti, Ravanale, videćeš kakvi su običaji u nas.

-Ovako dobro poselo odavno nismo imali, ni kad bi neko odglumio ceo  događaj – rekla je posle Cejša, i svi su se saglasili da su Aćanovi stihovi pogodni i za nove generacije ljubavnika, te da ih zato treba učiti i recitovati u svakoj prilici.

-Aaa, vidim ja, putovaćemo mi u Cibolu ponovo! I češće, mnogo češće, nego do sada! – obradovao se Faranri, preko svih mojih očekivanja, kad su mu saopštene nove vesti. Ajanija  je ubrzo došla da mu kaže kako je odlučila da se uda za Ravanala, a on joj nije  dao ni da prozbori, odmah ju je stegao u zagrljaj:

-Sestrice, sestrice. . . nerođena kao i rođena, radujem se! Biće on dobar muž, dobar Kaminunac, nego kako! Ako ne bude – zna se, he, he, dolazim ja, i davim ga na licu mesta! Ima da ga nema! 

Grlio ju je, i podigao, i tako vitlao oko sebe, i neko vreme njih dvoje vrištali su od smeha, da su im suze pošle. Oh, kako sam joj zavidela, što je on grli! Srce u meni kidalo se od bola!

Čitavih dugih dana, domunđavali su se njih dvoje, on joj je objašnjavao sve o cibolanskim običajima, i kako neće moći da ide nikud sama, bez muža ili služavki, i kako da stoji, hoda, govori, a ona je pažljivo slušala, klimala glavom, i postavljala mnogo pitanja, rešena da zauvek promeni način života, i, kako izgleda, potpuno uverena da će joj uz tog čoveka biti sasvim dobro. Kad se obratila i meni, radi razgovora o životu žene u Ciboli, Faranri samo što je nije odvukao u drugu prostoriju! A ja, ja sam mogla da joj ispričam mnogo više, toliko važnijih i značajnijih stvari – najzad, ja sam žena Cibolanka, i znam sve o tamošnjem životu. Kako sam bila ponižena, kako sam se osećala odbačena, tako izostavljena, tako nevažna!  Razgovarao je Faranri i sa nevestinim roditeljima i braćom, uveravajući ih da za njihovu princezu nema nikakve opasnosti, da će ona u stranoj zemlji biti uvažena i imati punu slobodu. Mislim da ni sam nije verovao u to svoje bajanje, samo, eto, bilo mu je stalo da putuje u Cibolu, te nije birao načina, nego je obećao Ajanijinoj porodici da će ih on sve voditi u pohode novom zetu. Nisam htela da se mešam, iako sam u sebi pucala od besa, što on tako bezočno i nekažnjeno laže, kad dobro zna kakve su formalnosti prilikom ulaska u našu  nekadašnju domovinu, i da nema mnogo mogućnosti da stranci vršljaju tako po državi i dolaze u posete kad i kome hoće. Češća putovanja u Cibolu, nije nego!

Svima, svima, posvetio je tih dana više pažnje i uvažavanja nego što je meni pružao, topio se od ljubaznosti i lepog razgovora, čavrljao je i sa ženama i sa muškarcima upravo na onaj način koji je najviše osuđivao i ismejavao kod Kaminunaca. Jedino ja nisam mogla da učestvujem, pošto se pravio da me ne vidi, pa sam već bila navikla da izbegavam njegovo društvo. Samo nisam mogla da prestanem da idem na Branu, jednostavno zato što sam preuzela na sebe taj veliki posao, da prevedem one njihove kuke i kvake – slova, zapravo, u besu pišem, zato mi je ovako ružan način izražavanja. Koliko god da sam zazirala od putovanja u Lam, dobro će mi doći, da odem, da ne budem tu neko vreme, da ne gledam svog – mogu već da kažem – bivšeg dragog, kako se glupira, a i sve svoje slušaoce, srećne zbog promene u njegovom ponašanju, bezobrazno ismejava. I, uostalom, jesam li ja poludela? Zar je sva moralnost, kojoj sam podučavana kao Cibolanka, izvetrila nekud iz mene? Ko sam ja, da se ljutim što me je odbacio ljubavnik – tuđ muž`, oženjen čovek? Mogu da budem srećna što ne može da me sramoti ili povredi, ovde, daleko od Cibole, i da se lepo pokrijem ušima. A kad se vratim iz Lam zemlje, nekako ću već zalečiti svoj život. Jednom sam se već podigla sa dna – pa ću i sada.

O, teški i predugi bili su mi ti dani dok sam se pakovala, pripremala, govorila sa svima o predstojećem putu; ponekad sam noću plakala u jastuk, i tada su se moja deca zavlačila u moj krevet i moj zagrljaj, meko kao mačići su me mazili i tešili, uveravajući me da ću se brzo vratiti i da ćemo opet biti zajedno. Stid me hvata kad se setim kako sam nekad, sama u Lakči, tužila za svojom decom, a sad, kad su mi deca ovde, sa mnom, ja jaučem za Faranrijem. Ujedala sam se za usta da predupredim plakanje; pila sam “fi” da bih bila bolje volje, ili barem da bih se pravila da sam bolje volje. Krila sam se od ljudi, i išla sam među ljude, osećajući kao da sam sama samcita na svetu, znajući da od moje ljubavi nije ostalo ništa. Kad me ne bi niko video, i kad bi deca otišla u snegove sa svojim drugovima, i ja sam odlazila u duga pešačenja, da nikoga ne vidim, da na miru razmislim, a od razmišljanja nikakve pomoći nije bilo. Da sam tada mogla samo još jednom da porazgovaram sa Faranrijem, samo još jednom, da mu kažem. . . Šta da mu kažem? Da ga volim, da mi treba? Da mi je teško što smo prekinuli? A koga je za to bilo briga, tada, ili bilo kada?

Ne, vrlo nerado se sećam tog vremena; zaklapam, evo, svesku sa listovima na kojima sam pisala. Kad prođe mnogo dana, možda ću naći hrabrosti da je otvorim, pogledam. Posle ću sve da uništim, sve svoje smešne beleške. Posle.