VII

“Tebe prizivam, vetre, ljubavniče,

oduvaj tugu iz moje duše. . . ”

(iz “Kaminunskih pesama vetra”)

Čitam, evo, Gindžanine beleške, i gorke suze ronim. Kao lopov sam se uvukao u njenu kuću, provlačeći se pored Šeje i žena koje pospremaju i brinu o dvoje male dece. Jasno, znao sam gde moja prijateljica drži. . . gde je držala beleške - u pisaćem stolu. Najpre sam srušio neke njene sitnice “za ulepšavanje”, malu četku za kosu, mirišljavu mast kojom se koža neguje po hladnoći, crni tuš za trepavice. Duboko su me i silno dirnule te stvarčice, jer sam se setio koliko je Gindžana smatrala sebe nelepom i nedovoljno. . . kako je ono govorila? “Ženstvenom”, tako je! Iza tih malih uspomena, našao sam kožne korice, i u njima hartiju. Niko me nije video kad sam to uzeo i strpao pod košulju. Čitam, i svet mi se ruši. Da sam znao, da sam samo znao! Ali, nije govorila, nije se poverila, ni rečju nije pokazala koliko pati, koliko ju je povredio onaj mesečar, što sada jauče za njom. A dok je bila živa, poigravao se njenim osećanjima, pokazivao joj kako može bez nje, kako mu i nije naročito važna. Nije hteo ni za ruku da je drži kad neko vidi. I na kraju, toliko da je uvredi! U smrt je pošla verujući da nije dovoljno dobra, da je niko ne voli. Ne, nema opravdanja za Faranrija. Sad se kaje, naravno, ali kasno. Gadi mi se koliko se sav raspekmezio, i mrzim to što moram da pazim na njega. Uglavnom je pijan ovih dana, na Branu nije dolazio, a nije mnogo boravio ni kod kuće. Ide, tako, po šumi, ili odlazi u posete kod poznanika, i nigde se ne zadržava dugo, samo dohvati plašt, pa ode. Usred razgovora ustaje od stola, ostavlja nepopijenu rakiju, poluprazne čaše, a to su sve sama zla znamenja. Svi smo već pomalo u zaveri, svi se domunđavamo iza njegovih leđa, i uvek je neko uz njega. Bojimo se da ne kidiše sebi - samoubistva u Zajednici još nismo imali. Pričao mi je Astan prvosveštenik, da je čuo od svog učitelja za jedan takav slučaj. Kaže, bila je to jedna žena - iz Đargam naroda, štaviše. Došla je, nenajavljena i sama, jednog leta. Biće da je zbog nečega proterana iz svog plemena, ne znam, ni Astan nije znao da mi kaže, jer, dok je boravila u Zajednici niko to nije uspeo da izvuče iz nje. Imala je po sebi tragove udaraca, i s početka je samo ćutala. Onda se, kako je izgledalo, oporavila, pričala je i šalila se. Privila se naročito uz Astanovog učitelja, koji je tada bio mlad lekar, gledala ga je kako radi, raspitivala se koja je trava dobra za šta, zadobijajući tako njegovo poverenje. Želeći da se pohvali svojim znanjem, mladić je nepromišljeno odao kako se spravlja otrov. Pravi, smrtonosan, ubojit kao onaj koji Đargamci koriste za ubijanje svojih žrtava. Prvi trenutak lekareve nepažnje žena je iskoristila da se otruje.

"Ne bi poverovao, Astane! Mesecima je sedela pored mene, i raspitivala se o travama. Bilo je to najbolje smišljeno samoubistvo za koje sam ikada čuo. I ništa nisam primetio, nisam ni pomislio šta smera", vajkao se posle Astanov učitelj. Svima nama to je za nauk, da pazimo na osobu koja je preživela veliku nesreću: takve Smrt ne mora da vuče k sebi, sami dođu.

Iz grozničavog čitanja beleški, prenuo me je Naren, Gindžanin sin, koji mi je ljubazno prišao, povlačeći me za košulju, kako bi skrenuo moju pažnju:

-Dođi i kad je naša mama kod kuće. . . ona nas svake noći uspavljuje.

-Da, mama nam je noćas pričala priče - nadovezala se i njegova sestrica Nisa. Dva para smeđih okica - Gindžanin pogled! - veselo je treptalo prema meni, očekujući odgovor. Meni se digla sva kosa na glavi. Mama im je pričala priče? Za trenutak nisam znao šta da kažem, samo sam blenuo u decu.

-Deca su sanjala! - odlučno se umešala Šeja, i mrko me pogledala. Pa da, kako nisam odmah shvatio: deca još ne znaju šta se desilo, i, sasvim očekivano, redovno sanjaju majku. Baš sam ispao glup. Progutao sam grudvu koja mi je zastala u grlu:

-Da, naravno, dušice. . . Mama vam je pričala priče. . .

-Mama uvek dođe da bude sa nama noću - razbrbljao se dečačić, dok je sestra klimala i odobravala. Smišljao sam kako da okončam ovaj razgovor, plašeći se da ću se naglas rasplakati. Kleknuo sam ispred dece:

-Znate, dušice. . .Vaša majka ne može da dođe. . .

Šeja me je hitro prekinola i pogledom pozvala da dođem malo na stranu.

-Imaš li ti pameti u svojoj glavi? - pitala je vrlo tiho, sevajući očima sasvim blizu mog lica. -Zar ne shvataš da im nismo rekle?

-Ali, Šejo, ne možete tako. Deca treba da znaju da im je majka mrtva. Samo će biti teže posle da im saopštimo. . .

-Ti se ne mešaj! - prosiktala je. - Dezira je zabranila, a sve žene su se složile. Sećaš li se šta je bilo kad je Senaja otišla? Kad smo njenoj deci rekli da im je majka mrtva? Kako su je dečačići tražili?

-I ovi će isto. . .

-Sad je zima! A oni su mali! Zar ih sada treba voditi na grob? Ili pustiti da lunjaju po šumi? Sačekaćemo toplije dane! Uostalom, šta ti znaš o deci? Tvoju decu odgajaju njihove majke sa svojim muževima - sve ovo bilo je izgovoreno munjevitom brzinom, uz prekorne poglede ostalih žena koje su se vrzmale po kući, a sad su se odjednom sabrale na isto mesto, spremne da me izbace samo ako Šeja naredi. Još brže sam opomenut da se gubim, a nisam lud, pa da se u ovakvim prilikama upuštam u raspravu. Poneo sam beleške, skrivajući ih pod odećom. Šeja je nepokolebljiva kad nešto odluči, i nije uvek bila previše nežna prema meni. Ali, moja majka je živa - a ono dvoje pilića su ostali bez majke. Gindžana je mrtva, mrtva kao parče metala, i sahranjena ispod kamenja na kaminunskoj zemlji. Kako sam primetio, nisam još poverovao u to kako valja, i sve vreme sam morao sam sebe da opominjem da naše usvojene saplemenice nema više.  Kad god bismo se tih dana okupili, barem po neko bi pomenuo kako je sanjao Gindžanu, i svi smo se saglašavali da nam mnogo nedostaje. Bled kao krpa, Faranri je slušao takve priče, željno, rekao bih, iako je posle svakog razgovora o Gindži izgledao sve gore. U jednom trenutku, povukao me je na stranu, grčevito, kao Šeja kad sam bio u Gindžaninoj kući:

-Ja sam je video, Aćane!

-Koga?

-Nju. . . Gindžanu. . . nagnula se noćas nad mene kad sam se probudio. . .

-To si ti sanjao, prijatelju. Tuga za njom učinila je njenu sliku tako jasnom u tvojim snovima.

-Ama, nisam je sanjao, nego video! Osetio sam njen dah i dodir, kao žive osobe, ne kao duha!

Opet su mi niz leđa išli ledeni žmarci. Prvo deca, "vide" majku svake noći, dolazi da ih uspava pričama, onda  svi sanjaju Gindžanu, evo je sad i Faranri sanja. . . Prosto me je bilo sramota, jer ja nisam sanjao uvaženu Gindži, i zato sam podržao Faranrija kad je odlučio da se obrati poglavarki Deziri.  Valjalo se posavetovati šta da se čini u ovakvim prilikama.

-Znaš, Dezira, moguće je da je duh Gindžanin na neki način ostao u naselju - počeo sam izokola. - Evo, već je dosta saplemenika imalo čast da je vidi u svojoj blizini.

-Istina je, i ja sam je video - nadovezao se Faranri. - Bila je kao živa, i ne u odeći kakvu je obično nosila. . .

-Stvar je ozbiljna - saglasio sam se s njim. - Duša koja nije stigla u boravište Poštovanih pokojnih  verovatno pokušava da ostane blizu svoje dece. . .

-Tornjajte mi se ispred očiju, vas dve pijandure! - ciknula je poglavarka. - Kao da mi i bez vas glava ne puca od brige! A ovaj ovde bi bolje uradio da se otrezni, i da se vrati svom poslu na Brani, umesto što viđa duhove! Duhovi, kako da ne! Posle tolike rakije, čudo bi bilo da ne viđate krilate medvede! Odlazite!

Odavno nisam video Deziru ovako ljutu, te smo se nas dvojica oteranih brzo udaljili. I nije bila Dezira samo ljuta, nego i zbog nečega vrlo uplašena, ili zbunjena. Predugo sam je poznavao da bih tek tako poverovao u ovu provalu gneva: to je bila samo predstava, za Faranrija, koji ne zna naše običaje, i koji je posle ovakvog isterivanja uvređeno zaćutao i pokupio se. Ja sam, međutim, sačekao veče. 

Polako sam zakucao na vrata poglavičine radne sobe. Niko ne odgovori, pa odškrinuh vratnice. Dezira je sedela podnimljena za svojim radnim stolom, glave utonule u neke pergamente. Oko stola bila je gomila hartije. Priđoh obazrivo.

-Da ne smetam? - pitao sam najučtivije, a spreman da, po potrebi, odmah zatvorim vrata, i to sa spoljašnje strane.

Ona je ispočetka samo ćutala, tek malo podigavši glavu.

-Oh, Aćane. . . I meni Gindžana nedostaje! Toliko mi je teško bez nje! Onaj magarac je pijan svakodnevno, stražari na Brani ne znaju šta da rade bez svog starešine. . . a ja uopšte ne razumem ove beleške!

Sad se već gušila u suzama, i nije bilo druge nego da postupim onako kako jedino znam: prišao sam joj s leđa, naslonio se na izrezbareni naslon njene stolice, a ruke joj upleo u kosu.

-Ne smeš toliko da se kidaš, Dezira - govorio sam ubedljivo, polako trljajući njen zatiljak, ramena i vrat.

-Kako da se ne kidam. . . Gindžana je sve lepo zapisala, opisala šta se radi na Brani, i za slučaj da Faranri ne bude tu. . . a ja se uopšte ne snalazim! - jecala je naša poglavarka i dalje. Pojačao sam stisak, a pokrete usporio.

-Biće sve dobro - ubeđivao sam je šapatom. Postepeno je jecanje i šmrcanje postalo slabije, dok nije potpuno utihnulo. Nagnuo sam se tako da sam usnama i nozdrvama doticao Dezirine vitice.

-Nemoj misliti da i ja ne sanjam Gindžanu, Aćane - progovorila je Dezira ponovo, ovog puta mirnije, iako otupelo i tužno. - I, verujem da su je saplemenici videli. Biva to ponekad, kad ode neko ko je svima bio drag. Seti se Senaje.

-I ja sam pomislio da si nas onako isterala - samo zbog Faranrija.

-Upravo tako. Njegov bol je slep. Ništa mu neće pomoći razgovaranje o duhovima.

-Paziću na njega - obećao sam, premda sam, pre samo kratkog vremena, hteo da tražim od poglavice da me oslobodi brige o Faranriju, i sa tom namerom zapravo i ušao kod nje. Eto meni jeda i za sutra. Uopšte uzevši, to paženje na Faranrija pokazalo se kao teži posao nego što sam mogao da zamislim. Kad su Dedžanor i Senor pošli da izvide mesto gde je Gindžana poginula, tražio je da ide i on; a kako ga nisam ostavljao samog, krenuo sam i ja. Dugo smo se skanjivali pre nego što smo skupili hrabrosti da pođemo, sve odlažući taj trenutak kojekakvim izgovorima. Dezalaja, Aj i Zuncala već su se vratili iz Lama, donevši otuda, na nosilima, koja su privezali za konja, zabradatelog i ubledelog Ajarnora. Bio je povre|en, ali živ, i oporavljao se u bolesničkoj sobi u zajedničkoj kući. Leva noga bila mu je u povezu, i nije pričao ni sa kim, a vidarka nam je objasnila da će mu biti dobro za nekoliko mesečevih mena, i najstrože nam zabranila da ga ispitujemo o Gindžani ili bilo čemu. Tako smo znali samo gde se “to” desilo, i ništa drugo, jer ni Dezalaja ni Zuncala nisu htele da pričaju. Po mirnom danu, a po neveselom poslu, napustili smo naselje na konjima. Sneg je ležao bogat i težak na svemu što nas je okruživalo. Šume su izvirivale golim crnim granama iz belog pokrivača, i nijedno živo biće nismo videli da prelazi put ili krstari nad nama. Na mestu gde je granica Lam zemlje najbliža našoj Zajednici, uputili smo se uzbrdo. Obično bih se  u takvoj nekoj prilici divio zaslepljujućoj belini snega, i tražio bih da zastanemo, da bih odrecitovao stihove u slavu Bake Zime, jer mi Kaminunci nemamo običaj da putujemo dok su snegovi na putevima, ali sada sam ćutao i jahao naporedo s Faranrijem dokle god je to bilo moguće. Kako je teren bivao strmiji, to smo se sami poredali jedan za drugim. I upravo na prevoju, gde uzak put ide preko jedne uzvisine, s jedne strane natkriljen okomitom stenom, koja se diže nebu pod oblake, a s druge samo niskom drvenom ogradom odvojen od ponora, ugledasmo znak: nešto malo crveno lepršalo je u dubokom belilu i sivilu sveta oko nas. Srce mi je stalo: beše to zastava Lamijki. One stavljaju crvenu vunu na mesto gde je neko umro ili postradao. Njihove šume se preko zime sve crvene od niti privezanih za grane, u znak sećanja na umrle, a vuna je tako jaka, da nikakav vetar ne može da je oduva, i tako ostaju ti znaci do proleća ili dok Sunce i kiša ne operu boju s prediva. . . Crvene niti visile su preko ruba ponora, među stenjem visoke klisure, na mestu gde prolaznik nema nikakvu zaštitu. Sjahali smo i u najvećoj tišini se okupili oko tog malenog obeležja. Dole, u provaliji, nismo mogli da vidimo baš ništa osim beline snega, iako smo svi bečili oči, a samo je Senor šapatom rekao da mu se čini kako je tamo, duboko dole, video nešto tamno – možda truplo konja.

-Ovde se to, znači, dogodilo – rekao je Dedžanor, i on je govorio šapatom.

-Ne prilazi tako blizu ivici – upozorio sam ga. – Šta mislite, kako je mogla da padne odavde?

-Možda se konj spotakao, ko bi znao – premišljao se Senor. – U svakom slučaju, spasa joj nije bilo. Gledajte samo kako je ovo visoko. . .

Faranri se odmaknuo od nas, verovatno ne želeći da sluša razgovor. Prvo  je krenuo napred, pa se vratio; divlje je gledao okolo, pa u ponor. Planine oko nas bile su potpuno tihe, ni daška vetra nije bilo.

-Gindžiiiiii! – bol mi je preplavio dušu, učinilo mi se da njeno ime odjekuje u mojim ušima, jasno kao zvuci grmljavine; ali, ne, to nije bila misao, nego stvarni krik.

-Gindžiiii! – jaukao je Faranri, stojeći sasvim na ivici ponora, stežući pesnice, kao Nuri na Gindžaninoj sahrani. Planine su vra}ale njegov glas, ponavljajući “Gindžiiii . . . Gindžiii . . .iiiii“ nebrojeno puta. Šta radi ovaj mesečar? Viče na glas u snegom pokrivenoj planini? To ne valja, uznemiriće Snežne Babe, naše duhove snega, pretkinje koje su skončale u snegovima, i koje ne vole da neko pravi buku u njihovom carstvu.

-Ćuti, Faranri, molim te – ućutkivao ga je Senor, prilazeći mu da bi ga odveo od ruba provalije. Otimao se.

-Gindžiiiiii! – zavijao je, otegnuto i tužno, ali ovog puta odjeka nije bilo. Bela prostranstva oko nas zaćutala su zlokobno. Senor je savladao Faranrija, poklapajući mu usta rukom.

-Na konje – brzo! – dobacio nam je šapatom. Kasno! Čulo se tiho ali veoma razgovetno režanje. Znao sam šta taj zvuk znači!

-Tvoja glupa dernjava izazvala je lavinu, budalo! – dobacio sam Faranriju, i pritisnuo ga uz stenu. Sa urlajućim zvukom, gnev planina se rušio prema nama. Konji zanjištaše i pobegoše – srećom, na pravu stranu. Ogromna masa snega krenula je preko strmine iznad nas. Nismo imali vremena za bežanje, nego smo se pribili uza zid planine, upravo ispod jedne izbočine koja nam je pružala kakvu – takvu zaštitu. Za vreme od nekoliko otkucaja srca, već nismo mogli ništa da vidimo osim uskovitlane snežne mase niti da išta čujemo osim buke. Duboko i naglo udahnuvši vazduh, uglas smo zavikali nas trojica, glasom koji razbija lavinu: drevni naš kaminunski običaj, koji još nijednom nije omanuo. Taj zvuk, to visoko prodorno “čiiiii” u stanju je da svakog Kaminunca izvuče iz nevolje. Snegovi su se rasuli u prah, kamenje se razletelo okolo, i posle kratke ali užasne tutnjave opet je bio mir, kao da se ništa nije desilo. Izvlačili smo se iz snežnog nanosa, sad već bez straha. Snežna prašina se slegala; konji su nas čekali, posle se pokazalo, u podnožju uspona. 

-Ne smeš da vičeš u planini. “One” to ne vole – objašnjavao je Senor Faranriju, kad smo ponovo disali i krenuli kućama.

-Zapamtiću – odgovorio je ovaj, mrgodno i bez ikakve zahvalnosti. Barem da se izvinjavao što nas je sve doveo u smrtnu opasnost, ali ne, to mu nije bilo na pameti.

-Ako je Gindžana naišla na lavinu, nije čudo što je pala u provaliju – izgovorio je Senor ono o čemu smo svi razmišljali. –Ali, svi su javili da nikakve lavine nije bilo. Šta vi mislite, ljudi?

-Ja mislim ono što sam i do sada mislio: da nije ni trebalo da ide na taj put – presekao je Faranri dalju raspravu.

Kad smo stigli u naselje, dočeka nas neuobičajen prizor. Žene su stajale na trgu u sredini naselja, pričajući uglas, uz poneki uzvik, a to uopšte nije bilo u našu čast, kako sam odmah shvatio. Šeja mi je prišla. 

-Deca, Aćane! – rekla je, a oči su joj bile potpuno zaokrugljene od užasa.

-Deca, šta? – pitao sam, sjahujući hitro, a spreman na najgore.

-Koja deca? – grubo me je odgurnuo Faranri.

Šeja je podigla ruke, kao znak da se predaje – da ništa ne razume: govorila je brzo, spominjući zajedničku kuću. Jedva smo razumeli da su sva deca koja su ručala u zajedničkoj kući, obolela. 

-Astan prvosveštenik i Dezalaja vidarica su sa njima, daju im lekove  – požurila je Cejša da nam objasni.

-Plavičasta pena oko usta, nema govora ni o čemu drugom osim otrova – dodala je Denra znalački. – Zima je, nemoguće je da se hrana pokvarila po hladnoći.

Plavičasta pena? Neko truje decu? Bio sam spreman da vrištim i hulim. 

-Mali Kaminunci preživljavaju otrov – rekla je Dezira ubeđeno. – Ne znam samo šta može biti sa Gindžaninim potomcima, koji nisu rođeni i odgajani ovde kod nas, i nisu pili jelenovu vodu, koja štiti od svih otrova. Budimo spremni na rđave vesti.

-O, duhovi! – zakukala je poštovana Baka. – Kakva je to zla kob uplela prste u život ove Zajednice?

Obuzet najcrnjim mislima, otišao sam sledeće večeri na skup u Zajedničkoj kući. Dezira je izišla pred nas mračna kao olujni oblak.

-Sad veđđć nema nikakve sumnje da je otrov bio u hrani naših najmlađih saplemenika – progovorila je kao da joj svaka reč nanosi bol. – Oni se oporavljaju, međutim, mali Gindžanini potomci pošli su za svojom majkom. Sahranićemo ih pored nje, i to će biti kraj.

Poćutala je, dok smo mi tražili objašnjenje i na glas davali oduška svom jadu i strahu. Odlučnim korakom približila se Ravanalu.

-Morate krenuti. Već sutra ujutro morate krenuti. Još se nije dogodilo da Kaminunci isprate goste dok zima traje, ali, nije se događalo ni da nam ginu i otrovani umiru članovi Plemena. Morate poći. Krila smrti nadnela su se nad naš svet, i vi morate otići.

-Poći ćemo kao što kažete – brzo je uzvratio Ravanal.

-Poći ću s Ravanalom – rekla je Ajanija, polažući dlan na njegovo rame, i pokazujući tim gestom vlast kaminunske zakonite supruge.

Dezira i ona razmenile su bistre poglede.

-Vrlo dobro – klimnula je poglavarka, oborivši oči, i čak malo se naklonivši pred Ajanijom.

Već sutra ujutro, pratili smo goste. Bila je to povorka bez pesme, a gongovi su ćutali u snežnom prostoru. Inje se hvatalo na konjskoj opremi i ljudskim kosama. Ispratili smo dvojicu bivših gostiju i jednu našu saplemenicu do prolaza Karkadž, koji stoji zaleđen cele zime, zaprečujući jedini prohodan put koji vodi u našu Dolinu.

-Pogledajte ovamo – upozorila je Dezira Ravanala i njegovog slugu. – Ispod onog kamena, imate ulaz u pećinu. Uđite u nju, i idite. Ima buktinja postavljenih kod ulaza, upalite ih da vam budu svetlo u mraku. Možete tu i prenoćiti, jer pod planinom ima toplih izvora, pa u peđinama nije hladno. Ujutro, samo istim hodnikom, nastavite do dnevnog svetla. Dalje će vas put voditi u vašu zemlju. Idite sad. Daće sreća da se vidimo u nekim boljim trenucima – izgovorila je u dahu. Još jednom se sasvim ozbiljno pozdravila sa Ajanijom, niko nije plakao, i ubrzo su naši gosti nestali ispod kamenih svodova. Ćutali smo neko vreme ne mičući se. Starije žene zapevale su graničnu pesmu – drevnu, otegnutu melodiju, koju odavno nisam čuo, jer se peva veoma retko, samo u posebnim prilikama, i nikada s istim rečima. Ovo je, dakle, bio “originalan”, dakle, pravi tekst, koji sam našao u knjizi kod poštovane Bake: 

“Domovino moja, zemljo draga,

ti, što se u snegovima kriješ, nestaješ,

pokušaj tako da nestaneš i iz mog srca,

nećeš uspeti,

jer ti si tu, gde te nađosmo davnih godina,

ti ovde ostaješ,

i ni ptica ni zver ni čovek neće ti prići

da mi ne vidimo, da mi ne znamo. . . “

Dezira me je pozvala da sjašem. Napregnuto je gledala nekuda napred.

-Pogledaj – odjednom je progovorila. – Možeš li išta da vidiš?

Pružila je ruku pred sebe, i prstima prevlačila po ledenom vazduhu, gore – dole.

Priđoh joj, a srce mi je udaralo. Pružio sam ruku, kao i Dezira, i prevlačio vrhovima prstiju, gore – dole, ne znajući ni šta radim, ni zašto. Umalo se nisam srušio kad su mi prsti zaista dodirnuli nešto veoma čvrsto, što nisam mogao da vidim: to se isprečilo između mene i stvari koje su se sasvim jasno ocrtavale svuda oko naše male grupe Kaminunaca, za trenutak zastale, kao da se zaledila na hladnoći. Prepreka, na koju sam sasvim lepo mogao da položim oba dlana, pa i da se naslonim licem i celim telom, bila je potpuno providna, kao staklo Cejšinih čaša iz zemlje Sind, ugibala se kao voda, ali nije popuštala.

-Šta misliš, zašto se ova pesma zove “granična”? Ovakva prepreka je izrasla oko celog našeg područja. Pesmom smo podigle granicu. To nije rađeno još od kad je kuga harala đargamskom zemljom – mnogo ranije nego što se iko od nas rodio – nastavila je poglavarka.

-A ja znam i za još veće čudo – dobacio sam joj šapatom. – Gindžanini potomci nisu mrtvi – je li tako?

-Samo ćuti. Malo proliva, ništa opasnije – namignula mi je. – Bolje da stranci ne znaju. A i naši, ne moraju sve da čuju. . . – Nastavila je jačim glasom:

-Prepreka je visoka od tla do visine ptičijeg leta. Ko ne može da leti, ne može da je pre|e. Ove zime nećemo imati gostiju. Na proleće, videćemo.

-Nevidljive prepreke, glupave vradžbine! – frknuo je Faranri, nimalo zadivljen prizorom.

Na Branu se vratio izmršaveo, prek i neprijatan, i radio je ćutke, razmenjujući sa stražarima samo po neku reč. U svoju “radnu sobu” povremeno se zaključavao, dovodeći nas u grdnu nepriliku, jer lupanje po spoljašnjoj strani vrata nije donosilo nikakav rezultat: te vratnice prianjale su uz dovratak tako čvrsto, da se ne bi ni dlaka provukla, i on, u sobi, nije čuo ni lupnjavu ni vikanje. Jednom je Dedžanor slučajno udarcem pokrenuo mehanizam za otvaranje vrata, i ona su kliznula u zid, otkrivajući nam praznu sobu, jer Faranri uopšte nije ni bio unutra! Ali, druga vrata, ona  u dnu njegove “radne sobe” bila su otvorena, i nehotice sam zavikao od užasa: ta prostorija, koju smo zvali “soba bez poda”, vodi pravo nad ponorne vrtloge naše Setor vode!

-Jao, Faranri! – samo sam pojurio u tom pravcu, dok su me stražari sledili u stopu. Kad prođosmo u drugu prostoriju, nađoh se u “sobi” koja zaista nema ni pod, ni tavanicu: umesto poda, ključa, hiljadama hvati pod nama, voda; a tavanica je u stvari unutrašnjost ogromne pećine u planini Loćan, negde visoko, u mraku. Samo jedan put vodi kroz taj ogromni prostor: uzak most, da dva čoveka ne bi mogla da prođu uporedo, zagrađen s obe strane rešetkastom metalnom ogradom, a osvetljen velikim svetiljkama koje stoje na motkama uobručenim u ivicu ograde. Faranrija nije bilo. 

-Skočio je! – povika i Dedžanor, ukočivši se u mestu (jer da je načinio samo još jedan korak, mene bi gurnuo pravo u vrtloge).

-Jao, Faranri! – zajaukaše u glas mladi stražari.

-Šta se derete, budale. . . ovde sam, popravljam ogradu! - ču se Faranrijev glas nekud s mosta, smešno prigušen u urlanju reke, baš kao i naša kuknjava. Poštovani Glavni se uspravio iza ograde, gde je zaista stajao sa alatom u rukama, nekim kleštima i žicama. 

-Samo sam popravljao ogradu, oštećena je na jednom mestu. . . Nije bezbedno – govorio je, prilazeći nam. – E, ne može čovek ni za trenutak da pobegne od vas. . . Odmah se stvorite odnekud. . .

Kad nam je sagledao lica, uozbiljio se sasvim:

-A šta ste vi mislili. . . Da sam skočio? – pitao je, čisto ne verujući.

-Jesmo, Faranri. . . Mislili smo da te više nemamo! – zaridao je mladi Senaj, bacajući mu se u naručje. Odmah su mu se pridružili i ostali, i svi smo grlili Faranrija, koji tek sad nije ništa shvatio, pa se dosta nespretno i ne naročito uspešno branio od zagrljaja i poljubaca.

-Kakvo ponašanje. . . Ne ljubi me, jesi li poludeo, Dedžanore! . . . Vi niste kako treba u glavi. . . Ma, nazad na posao, jeste li čuli! – proderao se najzad. Momci su se hitro razišli, stvorivši pravu gužvu na početku mosta u velikoj želji da brzo poslušaju naređenje. Faranri se još neko vreme otresao kao mačka, dovodeći svoju odeću u red:

-A, dakle, stvarno. . . Otelo se to, sve! Ovako se ponašati prema pretpostavljenom, bezobrazluk! Dobro da mi Dedžanor nije i jezik u usta gurnuo – fuj!

Najzad me je primetio:

-A ti? Šta ćeš ti ovde? Gde god se pojaviš, samo neprilike iskrsavaju! Nemaš nikakva posla na Brani, dakle, sevaj odavde!

-Pa, ja sam samo. . . samo sam se brinuo za tebe, Faranri – pravdao sam se trapavo.

-Idi malo brini za nekog drugog, kad te lepo molim! Već danima ideš i njuškaš za mnom, kao lovački pas. Okani se moje glave. Ozbiljno ti govorim, ostavi me na miru, samog! – prišao mi je preteći, i gledajući me isto tako. Nije popuštao: bol nije mogao da iziđe iz njega na prirodan način. Svejedno, nisam se uplašio; nekako mi je bilo potpuno jasno da me neće napasti, i da je sve ovo njegovo duvanje i frktanje namenjeno samo  rasterivanju radoznalih.

-Slušaj, Faranri, hajde, budi malo čovek, vidiš da ti svi želimo dobro. . .  – pokušao sam ispočetka.

-A da, za promenu, uzmeš da uradiš nešto, umesto da mi toliko želiš dobro? Na primer: da popraviš ogradu?A? – povukao me je na most. Oči su mu sevale.

-Ja ne umem da opravljam . . . ništa! – zajaukao sam.”Osim duše”, dodao bih, da mi nije utisnuo prste u jabučicu na vratu.

-Umeš samo da uhodiš ljude, to znaš, je li? – cerio mi se u lice. Uopšte uzevši, dobijao je neki gadan izraz tih dana, istovremeno zao i podrugljiv, nikako mi se nije dopadao, naročito ovako, izbliza. Video sam mu svaku poru na licu, a čudom sam se čudio i da mu nisu izrasli dugi očnjaci od toliko potisnutih osećanja.

-Ovo je previše – rekla je odjednom Denra. U žaru razgovora, nismo ni primetili kad nam je prišla, i obojicu streljala pogledom punim neodobravanja.

-Ne razgovaraju ovako Kaminunci i prijatelji – nastavila je strogo.

-A i ti. . . došla da gledaš, kad već ne umeš ništa da radiš na Brani, zar ne? – iscerio se Faranri prema njoj.

-Nisam došla da se prepirem s tobom, nego da ti kažem da odmah pođeš kod Dezire – uzvratila je pribrano.

-Lepo, poći ćemo. Poglavica bi malo da razgovara. Samo da obavim par važnih poslića ovde, i dolazim.

-“Odmah” znači “odmah” na našem jeziku, ne znam kako je na cibolanskom – uzbunio sam se ja. – Ako je Dezira rekla “odmah”, to znači: ostavljaš poslove, i polaziš, onako kako si se zatekao.

-Poziv je važio i za tebe, Aćane – naglasila je Denra, gledajući i mene nezadovoljno.

-Šta je sad? Nije valjda da će da me riba zbog ovo malo svađe? Ma, daj, Denra, otkud je već čula da smo se Faranri i ja posvađali? – prepao sam se.

-E, jesi bedna kukavica: kud ta žena okom, a vi svi skokom! – prezrivo je pljucnuo Faranri.

-Radi se o Gindžani – presekla je Denra našu raspravu.

-O Gindžani? Kako? Zašto? – pitali smo u jedan glas.

-Što pre stignete, brže ćete i čuti – odbrusila je polazeći. 

Tu već nije bilo druge, nego se odmah odazvati. Najbržim korakom za koji sam sposoban stigao sam do Zajedničke kuće, Faranri za mnom. Dezira nas je čekala u svojoj radnoj sobi. Denra nije ušla za nama.

-Šta je bilo? Nemoj mi se tu skanjivati, govori o čemu se radi! – Faranri nije pravio uvod ni toliko da bi se pozdravio. Senor je sedeo za stolom, a Dezira nas je gledala veoma ozbiljno, i nije odgovorila.

-Timure Šen – baju – počela je polako, kao da meri svaki glas – da li je ovo tvoje?

Usredsređenim pokretom pružila je prema Faranriju stegnutu pesnicu. Kad ju je otvorila, na dlanu je svetlucala malena strelica od srebra.

-Moje je, jasno da je moje. To je jedna od strela za moje oružje – klimnuo je Faranri, pružajući ruku da uzme tu svetlucavu stvarčicu.

-Ovo smo izvadili iz Gindžaninog tela pre nego što smo je sahranili – nastavila je Dezira preteći. –Znam da je tvoje, upravo zato te i pitam. A biće dobro za tebe ako možeš brzo da odgovoriš: kako je jedna od tvojih strela dospela u Gindžanu?

Smantalo mi se u glavi. Naravno da sam znao kako izgledaju strelice za Faranrijev samostrel, veoma opasno oružje, koje je on sam izmislio i napravio. Ne jednom sam se divio kad bi u lovu ubio jelena ili antilopu – savršeno precizno, sa tihim šumom, kao da zuje pčele, i veoma malom ranom na ubijenoj životinji. Ta strela – jedna od tih strela – u Gindžaninom telu? Faranrijevo lice menjalo se kao olujno nebo: od bledila, odjednom je pocrveneo, pojavile su mu se vene na čelu, a grimizne mrlje na obrazima.

-Šta?! – vrisnuo je, nije više vladao sobom. – Ti mene optužuješ. . . da sam ja ubio Gindži? Ti si luda, ti nisi. . .

-Niko nikoga ne optužuje – još. Samo mi više ne možemo da verujemo da je Gindžana poginula – ona je ubijena, i to je to. I, da stvar bude čudnija, ubijena je oružjem kakvo nema niko u Zajednici – niko osim tebe.

-Ali zašto bih. . . Zašto bih ja  ubio Gindžanu? – razmahivao je rukama, nije mogao da stoji na istom mestu.

-Zašto? Ha, zašto. Razloga si bar imao na pretek.

Senor, ratni vođa, nije se oglasio nijednom rečju, samo je protrljao podbradak i pažljivo se zagledao u nas. 

-To nije istina! – planuo je Faranri.

-A ceo slučaj u kome te je njen muž oklevetao i poslao u progonstvo? A netrpeljivost koju si uvek pokazivao prema njoj – jedino prema njoj, u celom naselju? A kako si podivljao što ona ide u Lam, a ti  ne ideš? – zažmirila je Dezira.

-Ja nisam znao za put u Lam! – iznenadio sam se. – Faranri, zar je moguće da si bio toliko ljut zbog toga? Pa, išao bi i ti, drugom prilikom!

Nisam znao šta da mislim. Faranri i Gindžana su bili ljubavnici, to je barem jasno; ali, on sad nije mogao ni to da pomene u svoju odbranu, jer se zaista uvek ponašao uzdržano prema njoj, kad god je neko gledao!

-Bio sam ljut – Faranri je izgledao kao da je priteran u ćošak – ali ne bih je ubio, i nisam je ubio!

U napetoj tišini, čekao sam Dezirin odgovor.

Umorno je pružila strelicu Faranriju, i on ju je uzeo, potpuno zbunjen.

-Jasno je da je nisi ti ubio. Bio si tih dana u naselju, nisi nikuda izišao – slegnula je Dezira ramenima. – Za odlazak do mesta gde je poginula, trebalo ti je najmanje tri stražarske smene* jahanja, a ti nisi tih dana ni prilazio štalama. Kao što vidiš. . . ja sam se raspitala, i saznala sve što je potrebno. Jedino je ostalo da saznamo: ko je ubio Gindži i zašto.

*otprilike šest sati – primedba prevodioca