VI

“Kaminunac sam,

i pesnik, štaviše,

i oči su mi sada kao otopljen metal, 

baš tako vreo i tako bezvredan,

i znam

da nikakvo nebo nije čistije

od ljudskog srca koje su suze isprale,

i znam, takođe,

da su svi ljudski bolovi već viđeni,

a ipak bole i dalje.”

(Kaminuni Aćan, “Darovi”)

iz Gindžaninih beleški

Možda ću, jednog dana, ako dovoljno poživim u Lakči, zavoleti zimu. To je vreme kad u mojoj novoj domovini postane jako hladno, a na tle napada velika količina nečeg što izgleda kao sitan beli pesak na cibolanskim žalovima, samo je lakše i rastresitije, a zove se sneg. Ustvari, taj sneg ne liči ni na šta što sam videla pre svog dolaska ovamo. Istovremeno je meko kao perje, i nežno i teško. Kad se uzme u ruku, pretvori se u vodu, a kad jače zahladni, postane tvrdo kao kamen. Veoma neobična stvar. Kad pada, to je kao da lepršaju bele latice, a kad pritom još i vetar duva, onda te lake latice bodu kao igle i udaraju kao bič. Deca jako vole sneg, i vrište od sreće kad se on pojavi. Brinula sam kako će moji blizanci Naren i Nisa da shvate šta je to, ali brizi nije bilo mesta: mali Cibolanci, rođeni u zemlji gde sneg nikada ne pada, raduju se snegu kao i kaminunska deca. Obuku se u krzno, tako da budu čupavi i dlakavi kao male životinje, a onda istrče na sneg, ulete u buljuk svojih vršnjaka, pa se po ceo dan igraju, ciče i valjaju se. I niko se ne razboli, a jedu tako dobro, kao mali vuci. Noću spavaju potpuno mirno, obrazi su im crveni, očice sjajne, a ujutro, čim doručkuju, opet trče na sneg. I ja sam se ponekad igrala i grudvala sa njima. Deca se silno zabavljaju kad uhvate neku od majki, pa je svu uvaljaju u sneg. Malo – pomalo, i očevi, dedovi i bake pridružuju se tim igrama, i cela Zajednica vrišti od veselja i baca grudve od snega! Eno je poglavica Dezira, žuri u Veće: tras, jedna velika grudva ruši joj šubaru s glave, a dve stižu na ogrtač, još malo pa da je obore na tle! O, baš sam se prepala, šta li će sada biti; ali mala žena poglavica da se iskida od smeha, i odmah se saginje, i vičnim pokretima pravi nekoliko grudvi koje šalje preciznim bacanjem prema deci. Deca vraćaju, i poglavica kasni na sastanak u Veće, dozvolivši da je deca zadrže i svu izgrudvaju. Senor, ratni vođa, takođe ide u Veće, odmerenim dostojanstvenim korakom uvaženog odraslog muškarca: grudve najednom zapljušte po njemu, njegova kosa, oči i brkovi prepuni su snega, deca se bacaju na njega, uz ciku i kikot, i ne puštaju ga dok mu lice, vrat i uši potpuno ne istrljaju snegom. Nekoliko velikih momaka, među kojima prednjače Senorovi sinovi, pridružuju se deci, hvataju poštovanog ratnog vođu, pa ga bacaju po snegu.

-Milost, molim vas! Nemojte. . . dosta mi je snega za danas! – otima se Senor, smejući se. Da u mojoj zemlji dete ili momčić pogodi nekog dostojanstvenika peskom, ili bilo čime drugim, ala bi tu bilo kazni! Ala bi se svi ljutili! Ali, druga zemlja, pa i drugi red.

Kad prestane cela gungula oko grudvanja, i deca i odrasli odu na podnevni obrok, dešavalo mi se da se osamim i posmatram svet oko sebe. Gledam, evo, i ne mogu da se nagledam. Sve je začas postalo belo i sjajno. Sva golotinja pozne jeseni odjednom je zamenjena belinom glatkijom od ikakve svile ili somota. O, zimo, lepoto nad lepotama! Ništa iz moje stare domovine nije ti slično. Mi znamo samo za dva godišnja doba: kišno i sušno. Ali, znamo i za dvanaest meseci, nazvanih po imenima dvanaest velikih careva iz doba kad je naša država osnovana, i znamo za brojanje godina. Moja deca su, naprimer, rođena 13.762 godine od osnivanja grada Cibole, država Cibola je 112 godine mlađa od istoimenog grada, sadašnji car je došao na presto 13.753 godine od nastanka grada Cibole, a pamtimo i po godinama beležimo i kad se odigrala koja bitka ili smena dinastija; Kaminunci za to sve ne znaju – ili neće da znaju. Oni godinu dele na četiri doba: kratko i bujno proleće, kratko i vrelo leto, kratku i kišovitu jesen, i zimu, ponekad dugu kao ovo troje zajedno. Oni i godinu zovu “zima” i ne kažu “koliko ti je godina”, nego “koliko zima je prešlo preko tebe”. Zima zna da traje po sto pedeset dana, bivalo je i takvih slučajeva u njihovoj istoriji. Naročito me je bunilo što nemaju broj uz svaku godinu, pa se pitam kako se uopšte bave istorijom. Oni kažu “te godine, kad je Gindžana došla među nas”, ili “te godine, kad su Aćana zarobili Đargamci”, ili “onomad, kad je proleće počelo ranije”, ili već tako nešto. Čak i za doseljenje svojih predaka govore samo “onda, kad su se naši preci doselili u Dolinu”, a kad pitam: “ama, koje godine? KOJE godine je to bilo?”, kažu “pre mnogo zima”. Izgleda da se veoma raduju što ne znaju godine i datume davnih bitaka iz vremena pre propasti Carstva dana i noći: objašnjavaju da “datumi” bune decu koja ne žele da ih uče, ni napamet, ni nikako. “Bolje je ovako”, dodaju.

Elem, iz njihove istorije poznato mi je barem toliko, da sa drugim plemenima – onim s kojima su nekad živeli u istoj državi - održavaju dobar “susedski” odnos, i da im preko zime nose poklone – što je posebna prilika, jer Kaminunci retko putuju zimi. Jedan takav poklon bio je predmet moje velike brige tih dana. Upravo ja sam “odabrana” da nosim raž Lamijkama, i nikako nisam bila načisto da li da se takvom zadatku radujem, ili da  ga nekako izbegnem. Trebalo je da putujem sa Ajarnorom, Zuncalinim mužem; nekoliko dana na konjima, po snegu, dakle; a o običajima Lam – plemena ne znam gotovo ništa.

Faranri, s kojim sam razgovarala o tome – posle izuzetno žestokog telesnog sjedinjavanja u njegovoj “radnoj” sobi – bio je, po običaju, rešen:

-Jasno da nisi ti za takav posao. . . odbij, to je bar lako.

-Ah, kako da odbijem. . . to nije u redu. . . toliko poverenja su mi ukazale Kaminunke – dvoumila sam se ja.

- Reci da ne možeš da ostaviš decu, da ti nije dobro. . . Uvek možeš da nađeš neki izgovor.

-Šeja mi čuva decu svakog dana, a sad odjednom  da ne mogu da ih ostavim – pobunila sam se. – To bi baš bilo providno. Treba da idem.

Faranri je ustao i uredio odeću, a ja sam se povela za njegovim primerom. Tog puta, bio je grublji nego obično, i zarivao se u moje telo kao da želi da me povredi ili kazni. Kad sam se osovila na noge, primetila sam da mi potkolenice drhte, pa sam se pridržala za sto. On me je gledao, sa izrazom lica koji ne bih mogla da protumačim, čak i da mi srce nije lupalo od napora.

-Brinem za tebe, Gindžano; nisi ti sposobna da podneseš put, i sve napore, po ovom snegu i hladnoći – progovorio je odjednom. - Žene treba da ostanu u naselju, gde je toplo i sigurno.

Pomilovao me je po kosi, kao da sam glupo dete – i to mi je, ne znam zašto, bilo malo neprijatno. Poželela sam da se usprotivim.

-Vidim da brineš, Faranri, ali, ja ću ipak da po|em u Lam. Baš me sve ovo zanima.

Faranri je zavrteo glavom, s izrazom neodobravanja:

-Izlažeš se teškoćama. . . stvarno se izlažeš teškoćama. Možeš se razboleti.

-Ah, mogao bi Ajarnor, pa ipak ide – uzvratila sam bezbrižno, ne osetivši odmah opak prizvuk u glasu mog čoveka.

-I tebe nije sramota – stvarno te nije sramota -  da putuješ sa Ajarnorom, jednim, jednim - tuđim mužem?

-Ama, Faranri, pa i ti si – tuđi muž, a i sa tobom sam putovala. . . i ne samo. . . putovala, mislim. . .

-O, ti bi se i svađala? – sad se naljutio još više. – Hoćeš da zadiviš Kaminunke, to li je? Ne govorim o tvojoj glupoj potrebi da se istakneš, ali, zar ti, ženska glavo, ne shvataš o čemu se tu radi? Ove ovde Kaminunke odgaje raž kakve na svetu nema, i sad će tebi će da pričaju kako je to u stvari poklon za Lamijke? Poklon, ma šta mi napriča! Ostavi se toga,  takve stvari se ne poklanjaju, njima se trguje! Ko zna šta će Dezira da dobije od Lamijki, u zamenu za raž, to ne znaš ni ti, zar ne? Ko zna kakve dragocenosti te Lamijke imaju?

-Faranri, kako možeš tako nešto da kažeš? – usprotivila sam se. - Naravno da je u pitanju poklon – Kaminunci vole da poklanjaju stvari, i što je poklon dragoceniji, to se više raduju. I sam si to osetio, znaš da su nam poklanjali sve, od odeće do kuća.

-Nisam o tome govorio! – već je počeo da viče, a ja se bojim vike, setim se Gejlenovih besova. – Kakvo poklanjanje skupe robe, to ne postoji! Kuću i, i, i sve ostalo dobio sam jer sam im važan, važan, razumeš li ti? – odjednom je počeo i da zamuckuje. - Zato što im trebam, zato što znam nešto što one ne znaju! Manimo se priče o poklanjanju! – ushodao se po prostoriji kao lav po kavezu, ljutito je razmahivao rukama. –  Ona Dezira, ne ume jedno dugme na Brani da pritisne, i sad, ona je poglavica, a ja nisam! I onaj Aćan, ima čarobnu moć, može da natera svakog da ga posluša, i on se time ismejava, zabavlja društvo na poselu, umesto da zavlada ovim blesavim narodom! Da je meni takva moć, ja bih bio poglavica ovde! – grmeo je stegnuvši pesnice. Odjednom, kao da me nije čuo niti video: kao da je govorio sam sebi. A ja sam, izgleda, pogrešno protumačila da se meni obraća.

-Znači, tebi je u stvari stalo samo da postaneš poglavica, zbog toga je cela ova priča? – pitala sam oprezno, iako mi je iz glasa izbijalo zgražanje. – I ti nisi zahvalan za sve darove i za to poštovanje koje smo dobili ovde, od ovih slobodnih ljudi?

-Za šta da im budem zahvalan? Ja sam njima trebao, ne oni meni!

-Stvarno tako misliš? Iako su te primili kao svog sunarodnika kad si prognan? Onda si ti, Faranri, veoma loša osoba! – sva sam se zacrvenela kad sam shvatila šta sam rekla. Ragovor smo vodili na cibolanskom jeziku, kojim i inače govorimo Faranri i ja kad niko treći ne sluša, a ja sam, sasvim slučajno, za “osobu” rekla kaminunsku reč, “anone”. Kiselo se nasmešio, a onda odmah vratio ljutit izraz na lice:

-Eto. . . i govoriš kao Kaminunka. Zar u tebi nije ostalo baš ništa od časti Cibolanke?

-Cibola me je osudila na smrt, toliko o časti.

-I prava je šteta što ta presuda nije izvršena. Cibolansko pravosuđe potpuno je omanulo u tvom slučaju – rekao je pakosno.

-Šta govoriš ti? – stala sam i blenula u njega.

-Ne bi to tako prošlo dok sam ja bio baj: doneta presuda morala je da se izvrši, a žena optužena za preljubu da bude ubijena. Tako se čuva red u gradu – nastavio je da me izaziva.

-Ali, ja nisam. . . ja nisam. . .

-Šta, nisi? Nisi počinila preljubu? Oh, pa jesi, ženo. Jesi – ja sam svedok za to. Sa mnom si prevarila muža.

-Ali, to nije bilo. . . onda. . .

-Nego je bilo kasnije? Potpuno je svejedno kad je bilo – u vreme donošenja presude, ili kasnije. U svakom slučaju, bilo je preljube – i bilo je razloga da se presuda izvrši. . .

-Faranri, ti si sumanut! – sad sam se i ja ljutnula, i za “sumanut” upotrebila još jednu kaminunsku re~, “xiedore”, što znači i “lud” i “mesečar”, i nisam pocrvenela niti se postidela, neko čudno vrelo osećanje po~elo je da me obuzima, i reči su tekle bez zaustavljanja. – Tebi je krivo što sam s tobom imala posla? Tebi je krivo što nisam mrtva? Baš mi je žao, nemam ni nameru da umrem. U životu mi nije bilo bolje. I vrlo sam zadovoljna što me Kaminunci toliko uvažavaju. A ti si jednostavno – ljubomoran.

-Ja, ljubomoran? Ja? – stao je i treptao opsednuto, izgleda ga je moja reč pogodila.

-Da, baš ti. Krivo ti je što ja, jedna žena, idem na važan put, u važnu posetu, i što mi ovi ljudi ukazuju poštovanje, a tebe nisu poslali.

-Ma, na koga da budem ljubomoran? Na jednu odbačenu ženu, jednu preljubnicu? – gledao me je kao da sam blato na putu. Uzmaknula sam za korak, za svaki slučaj. Ovo nije valjalo, nikako nije valjalo.

-Čuj, Faranri, bilo je dosta. Dovoljno sam uvreda čula u životu, ne moram i od tebe.

-Ti jesi preljubnica, šta god Kaminunci mislili o tome.

-A to što ti misliš, ovde ne može da me povredi.

Zašto li sam to rekla? Mnogo puta kasnije, pitala sam se i pitala. Možda više nisam mogla da ćutim i gutam sve te ružne stvari, da trpim da me vređa, kao da sam crv, ili tako nešto. Htela sam da me zagrli i pomazi. Ne da me grdi, o ne, bilo je toliko grdnje, nikad nisam činila ono što je moj muž želeo, nikad ono čime bi bio zadovoljan. Evo sad. . . i Faranri. . .

-Gubi se s Brane, i da više nisi došla ovamo – rekao je preteći.

Mislio je ozbiljno. Odgovor mi je stao u grlu. Bila sam se tako naljutila da sam odmah pošla prema vratima. On hoće da prekine, eto to je u pitanju. Hoće da prekine, sad, kad smo se telesno sjedinili! Tera me – tera me s Brane! U pola puta sam zastala, a onda se vratila, spremna da pokušam još jednom, i obratila mu se molećivo:

-Nemoj da se ovako rastanemo, Faranri. Lepo smo se slagali, lepe trenutke smo proveli. Pa, barem da se rukujemo – posle svega?

-Idi već jednom – bio je vrlo jasan. Stala sam, pokušavajući da brzo smislim pravi odgovor, nešto što bi ga odobrovoljilo, ali nije išlo. Suze su mi navirale: bilo je gotovo. Baš kao onda sa Gejlenom, onog dana kad su bez najave došli panduri, i za kosu me odvukli u zatvor. Ni tada nisam mogla da shvatim da je gotovo, a bilo je. Muškarac odbacuje ženu kad mu ona više ne treba, a ja Faranriju upravo više nisam trebala. To je bolelo, grozno bolelo. Ali, ovaj čovek – za razliku od mog nekadašnjeg muža – nije imao vlasti niti moći da me povredi. Barem ne ovde u Lakči Kaminuni.

-Idem – rekla sam prkosno. – Idem u Lam, gde tebe nisu poslali, i neće. A ti ostaješ, da se jedeš od pakosti.

Bilo je okrutno i nepravedno tako nešto reći Faranriju; nije on bio kriv što je takav, što može da razmišlja na samo jedan način. Ali, u tom trenutku, kad sam izišla iz njegove sobe, i krenula prema izlazu s Brane, već brišući suze, nisam mogla da budem ni pravedna ni milostiva. Bila sam samo ponovo odbačena i zbog toga veoma besna i očajna žena. A trebalo je upravo te večeri izdržati sastanak kod Dezire i slušati sva uputstva koja su me čekala.

-Po danu ćete putovati, jer su snegovi stali, i neće se pomerati barem nekoliko dana. Putevi su prohodni, tako javljaju izvidnice s planina. Sneg leži gladak i nema nagoveštaja lavina. Ako bude sve kako valja, za dva cela dana jahanja, bez žurbe, stižete na cilj. Možete noćiti u brvnarama na našim postajama – objašnjavao mi je Senor. Ajarnor mi se ohrabrujuće nasmešio:

-Čast mi je što ću putovati sa čuvenom Gindži – rekao je ljubazno.

-A kakav je običaj, s obzirom da si ti oženjen? - pitala sam, suvišno, ali nisam mogla da prećutim svoje bojazni.

- Biću ti saputnik, i kad stignemo u Lam, smestiće nas u odelite brvnare. Nema nikakvog naročitog običaja za to – rekao je mladi čovek, ne razumevši moje pitanje. – Idem s tobom samo zato što ne poznaješ ovaj kraj. Drugi put, možeš sasvim lepo i sama da se zaputiš kod Lamijki – razume se, ne po snegu.

-Kad stigneš, obrati se poglavici, ona će dalje da te vodi i sa svima upoznaje – upućivala me je Dezira. – Može se desiti da kod Lamijki bude hladno; njihove kuće se ne greju tako dobro kao naše, i podovi su im uvek hladni. Zato nosi udobne čizmice za po kući, i dobro se pokrivaj kad spavaš. Pij vina, ako ti ponude, a isto tako ni hranu ne odbijaj, iako se desi da nije najbolje spremljena. Naročito ne odbij njihove ukrase od skupocenog tirkiza, jer bi to bila uvreda. Ne moraš mnogo da govoriš, dar koji nosiš sasvim je dovoljan.

-A kad pričaš, razgovor o deci neka ti bude na prvom mestu – dodala je Denra, klimajući mudro. – One mnogo vole da pričaju o tome kako se vaspitavaju deca, da bi postala pravi ljudi. I nemoj da se čudiš što kod njih žene i muškarci jedu odvojeno, tako da ćeš u poseti videti vrlo malo Lamijaca.

-Dva dana u gostima sasvim su dovoljna, u Lam – plemenu nemaju mnogo hrane, pa im gosti po zimi nisu previše potrebni. Trećeg dana gostovanja, lepo se pozdravi i kreni kući – rekao je Senor.

Klimala sam, odobravala, i obećala da ću sve poslušati. Takva sam – poslušna. Uvek sam mislila da sam poslušna. A ispalo je da ipak nisam bila u pravu (što mi već prelazi u jednu od navika, ne naročito dobrih); nekako mi sada izgleda da mogu da se posvađam, toliko da muškarac poželi da me izbaci iz sobe, da me više ne vidi. Ko bi to rekao i od mene očekivao. Ne, nikako mi se nije sviđalo to, sve; i molila sam se, i sanjala, da se vreme vratilo, da se nije dogodilo ono što se dogodilo, da se nisam svađala s Faranrijem, ili da smo se pomirili, da smo našli prave reči, i da je sve u redu među nama. Žalila sam svaku reč koju sam rekla, prekorevala i proklinjala samu sebe, pitala se gde i kad sam pogrešila, i mogla samo da kažem: “zbogom, gotovo”, jer nikakvog povratka nije bilo, i nije moglo da bude. Noću sam plakala; a moja deca, moji tigrići, zavukli bi se u krzna u mom krevetu, milovala me i ljubila, misleći izgleda da sam nešto strašno sanjala, i silno se trudeći da me uteše. Nisam mogla da pričam sa Cejšom; nisam želela da iko zna za našu svađu; nije mi se ostajalo u Lakči, nije mi se išlo u Lam, i nisam znala šta ću sama sa sobom. Išla sam na Branu i nisam ga viđala ni tamo. Radila sam, a nisam pamtila šta radim.

A zabave tih dana! Još mi nije jasno kako sam ih uopšte preživela a da nisam na sav glas urlikala od bola kad moji dragi Kaminunci zapodenu pesmu ili razgovor o ljubavi, svom omiljenom predmetu. Oni i reč ”ljubav” (vih) izgovaraju sa najvećim mogućim poštovanjem, kao da je u pitanju ime boga samoga, i sve su im pesme o tome, a nijedna o ratovima, kako bi to bilo uobičajeno i razumljivo u mojoj zemlji. Ah, toliko o mojoj zemlji: zbogom joj zauvek, nemam želje ni da je spominjem, i ne spominjem je, izuzev kad Kaminunci a naročito Kaminunke, traže da pričam o Ciboli, carstvu velikom, i Ciboli, gradu na moru, i o običajima i načinu života o kome, zaključujem sad, i ne bez stida, ne znam mnogo, jer stvarni život običnog naroda nikada ni videla nisam. Šta se gaji tamo kod vas na njivama? Pojma nemam, niko me nije vodio na njivu; kakvi su vam hramovi? Ne znam, kao žena nisam imala pravo ni da uđem u mnoge od njih. Kakve su vam pijace, tržnice? Žene iz bogatijih porodica ne idu na pijace i tržnice, nego trgovac donese robu, žene razgledaju i kažu svom ocu ili mužu šta im se sviđa, i on plati, a da žene trgovca ni ne vide, niti iziđu iz svoje sobe, osim kad ih sluge nose negde u posetu ili kod rodbine, u pokrivenoj nosiljci. Samo tada sam mogla da vidim ulice grada u kome sam provela svoje poslednje cibolanske dane, pa i to tek kroz gustu zavesu kojom je nosiljka zastrta sa svih dana, i žena u njoj ništa ne vidi jasno, čak i ako je napolju beli dan sa blistavim suncem. Moje sagovornice vrte glavom: čula sam jednom kako Umejina i Denra razgovaraju o meni.

“Tako pametna, tako dobra, a baš toliko da ne zna o rođenoj zemlji, to mi je za čudo”, govorila je Umejina.

“To je taj njihov civilizovani svet, tako moćan i napredan, a ženama ne daju ni Sunce da vide, niti da išta o stvarnosti znaju”, uzdahnula je Denra, kao braneći me. Nisam se ljutila, one su bile potpuno u pravu: mnoge stvari, njima sasvim dostupne, meni su bile nepoznate do dolaska u Lakču. Jedva sam se navikla da idem okolo bez vela na licu, jedva naučila da hodam u onim njihovim čizmama, jedva zamenila svoj stari život za novi. Kaminunci, pak, kao da slute šta se sa mnom zbiva, zapodevali su razgovor o ljubavi u svakoj prilici kojoj sam prisustvovala. Sedimo, na primer, kod Senora. Gusto vino, zagrejano sa medom i cimetom, slatka peciva, zvuk citre, razgovor, a onda, bez najave, zapeva, na primer, Cejša:

“Neka je slava Ljubavi u svakom obliku njenom,

Ona je stvorila ljude,

Ona je hranila bogove,

i samo Njoj zahvaljujući možemo da kažemo

da smo do danas opstali”.

-Tako je, tako! Od Ljubavi smo opstali! To, Cejša! – javljaju se muškarci razdragano. Kome je žena ili dragana blizu, odmah je grli i ljubi; kome je malo dalje, šalje poljubac u njenom pravcu. Kome voljena ne prisustvuje veselju, taj se samo smeška i značajno mrda obrvama. O, umeju oni to, itekako.

“Neka je slava Suncu i Mesecu, našem ljubavnom paru,

Neka je slava Gospi Naniki, junakinji među ženama.

Ona je na nebo pobegla od nevoljenog muža,

pokazujući tako vascelom ljudskom rodu

da ima za svakog od nas po jedan put u slobodu!

Neka je slava Sjan – Numu, junaku nad junacima,

on je jedini ostao da brani slabe i ranjene

kad su svi ostali ratnici pobegli pred nadmoćnom vojskom.

On jedini je imao milosti za ljudsku slabost,

i pokazao da uvek ima razloga za ljudsku hrabrost.

I kad to dvoje, Sloboda i Hrabrost, zajedno na nebu stoje,

pokazuju nam da nema ničega što je od Ljubavi bolje!” – peva Cejša, glas joj bruji, slobodan,  pun radosti. Čaše zvone kad se dotaknu u nazdravljanju, i kao da se svi raduju, a jedino ja nosim tugu u nedrima.

-Zapevaj, Gindžano: nismo te čuli odavno. Hajde, ne treba ćutati. Vidiš kako su Sunce i Mesec našli načina da celom svetu sijaju. Samo nebo spustilo je zlatne lestvice da se njih dvoje popnu daleko od svih koji su ih gonili – bodri me Denra. Nastavlja se sasvim ozbiljan razgovor o Sjan – Numu, lepom i jakom, koji je poginuo braneći žene i decu, kad su ih ostali ratnici napustili. I uspeo da ih odbrani, iako je neprijatelj bio brojan i nadmoćan, tako kaminunske legende tvrde. A žene i deca, koju je spasao, toliko su plakali i tužili za mladim junakom, da su se bogovi podzemnog sveta, jedan jedini put u istoriji čovečanstva, sažalili, i poslali mladića nazad, među žive, da bude blistavo svetlo ljudskim danima i svemu što ljudi čine, kao zlatni štit koji stalno nebom putuje.

-Baš dobra priča. Mislim, to sve o hrabrosti – kažem, nadvladana tolikim ljubaznim rečima, ne uspevajući da i dalje budem tužna.

-Hrabrosti neka je slava! – neko je moje reči protumačio kao povod za još jedno nazdravljanje, i čaše su ponovo krenule. Smejem se i protiv svoje volje.

 

(primedba prevodioca: da ne bude zabune, nije stvar u tome da Gindžana piše svoje beleške i posle svoje smrti – nego su beleške upravo ovim redom poslagane u mom prtljagu, i tim redom sam ih prevela. Isto važi i za izveštaje Kaminuni Aćana i Kaminuni Gindžane koje slede).