Prolog

Ja, Kaminuni Gindžana, stara šesnaest godina i sedamnaestu uskoro navršavam, a odlučna u nameri da postanem lekar, pravi lekar, ne običan vidar, što biljem isceljuje, uložih mnogo napora da prevedem beleške preostale od poštovane pretkinje Gildžane Gejleni. Imala sam i previše obaveza oko ispita, jer sam danima secirala leševe, u nameri da bolje shvatim građu i promene u ljudskom telu i prevod nije odmicao najbrže. U stvari, ta gomila ispisane hartije verovatno bi i dalje ležala na dnu mog studentskog zavežljaja s prtljagom, da se ljudi kod kojih živim nisu raspitivali o istoriji naroda Kaminuni i njegovim legendama. Moj poštovani učitelj i domaćin Ral Dani bio je uz mene i on je bio taj koji se najviše zalagao da moj prevod završim i da ga posle knjižari umnože i ukoriče, tako da može da ga čita više ljudi u isto vreme – lep običaj ovde u Ciboli. Jedan deo prevoda i ispite uspešno sam okončala, i poslala rodbini pozdrave po vetru severcu, da se lepo vladaju i ne brinu za mladu rođaku na školovanju u dalekom svetu. Osobito sam pozdravila dragu prababu Nisiju; ah, kako li je ona sada? Plašila sam se da će odlučiti da ode precima ne dočekavši moj povratak iz stranih zemalja. Ali, severac, rado očekivani gost ovde u Ciboli, brzo se vratio donoseći mi utehu i umirenje: da su svi dobro i zdravo, i da mi žele mnogo uspeha. Sva sreća te sam odavno naučila da slušam vetar, i da mi on donosi jasne i razgovetne glasove moga kraja. Moglo se bez oklevanja pristupiti blaženstvu odmora.
I upravo tih dana, dok sam se izležavala na terasi, ispijajući velike čaše rashlađenog soka od limuna, da se spasem ubitačnih vrućina cibolanskog sušnog doba, razboleh se od močvarne groznice. Posle sam čula da je te godine pokosila mnogo ljudi, naročito u sirotinjskim četvrtima. Moj učitelj i njegova supruga izuzetno su se trudili da ostanem u životu, bdijući nada mnom i prezirući opasnost da i sami obole, iako su oboje već stariji ljudi. Kao kroz maglu se sećam kako njih dvoje obigravaju oko postelje u kojoj sam ležala, u bunilu, tiho razgovarajući da me ne bi uznemirili. Ni svoju decu i unuke nisu viđali tih dana, posvećeni samo meni. Lečenje se sastoji uglavnom u tome, da se obolelom daju čajevi od trava iz okoline Cibole, i nada se najboljem ishodu. Ha, i nije neko lečenje: obično niko ne preživi, i utoliko je čuđenje Ral Danija i njegove gospođe bilo veće kad su videli da otvaram oči, pomalo se pridižem, i najzad – tražim da jedem! Mnogo bolesti ili otrova treba da bi se sahranila jedna Kaminunka, od roda poznatog po otpornosti. Bilo je slučajeva da su moji saplemenici preživljavali čak i trovanje samlevenim staklom, ali ne više o tome, barem ne ovde.Ponovo sam se izležavala na terasi, omršavela kao senka, i još se čudo oko mog ozdravljenja nije zaboravilo, a stiže novo: jedan glasnik, iz palate gospodara Cibole. U pozivu, vrlo učtivo sročenom, nalagalo se “Gindžani, učenici Slavne cibolanske škole za lekare” – meni, dakle! – i učitelju da se “označenog dana, u navedeni čas” pojavimo pred gospodarem. Ral Dani  je premro od straha. Imao je u svoje vreme, kao mlad naučnik, velikih nevolja sa vlastima Tanor – baja, potomka još onog Gejlena, uzurpatora i nasilnika,  koji je davnih godina na smrt osudio moju pretkinju. Iako su uzurpatorovi potomci uklonjeni, i daleki rođaci zakonitog baja od Cibole vraćeni na presto, moj učitelj nije zaboravio pretrpljeno zlo, i boji se vlasti i njenih činovnika. U strahu je nagađao zašto je pozvan, uzalud smo ga njegova supruga i ja ubeđivale da glasnik ne bi bio tako ljubazan da je donosio loše vesti. “Osim toga, i rođak si mladom gospodaru, svakako te ne zove da bi ti naškodio”, ponavljala je gospa Aradži svom mužu. Nije vredelo. Kad je “označeni dan” svanuo, Ral Dani nije mogao čak ni da doručkuje; a kad je stigla nosiljka za nas, sa šest nosača, iz palate, samo što nije pao u nesvest. Jedva su ga nosači ubacili u nosiljku. Mislim da se do palate preznojavao. Cibolansko kišno doba je prošlo, krošnje oleandra svetlucale su prekrivene kapima, more se presijavalo u sivim prelivima, a moj učitelj to sve nije ni video. Stigosmo tako u palatu, stupismo iz nosiljke na mermerne stepenice, i popesmo se kroz mnoge hodnike u dvoranu za primanje. Tek kad mladi gospodar siđe se prestola, priđe Ral Daniju i zagrli ga, oslovljavajući ga “poštovani učenjače” i “dragi rođače”, ovaj prestade da drhti, koliko da bi uopšte mogao da shvati zašto smo pozvani. Pokazalo se da na vekovima starom tronu gospodara Cibole sedi mlad čovek, mojih godina, vrlo vitak i skladan, sa plavim očima svog srodnika i pretka Timura Šen – baja, koga mi u Lakči prozvasmo Faranri. Otpustio je poslugu, pozvao nas da sednemo pored njega, čak nas je sam poslužio čajem i kolačićima od pirinčanog brašna (što je, vidim, veoma iznenadilo mog učitelja). Mladi lepi baj je čitao moj prevod, rekao je odmah, i veoma mu se dopao; podstaknuta ljubaznim pitanjima mog vršnjaka na visokom položaju, a nimalo uobraženog zbog toga, nisam oklevala da ga upoznam sa svojom porodičnom istorijom. Jer, moj deda po majci, Timur, sin je Altane, jedine kćeri Timura, prognanog Šen – baja od Cibole; a majka mog oca, Nelna, kćer je Nisije, kćeri Gildžane Gejleni iz cibolanskog klana Geho, na smrt osuđene u Ciboli za vladavine uzurpatora Gejlena.“Eto kako prošlost nalazi načina da se sjedini sa sadašnjošću, i kako pravi ljudi povezuju udaljene krajeve”, uzviknuo je očarano mladi baj. Nije štedeo reči hvale, a kad je čuo da imam još beleški, obradovao se i raspitivao kada će i to biti prevedeno. Veoma ga je zanimala istorija mog naroda, a i njegovog pretka, kome je u Ciboli bila namenjena tako tragična sudbina. Zamolio je da ne oklevam s prevođenjem, i obećao “svaku pomoć koja nam je potrebna od njegove strane”.I, evo, nastavljam. . . 
u Ciboli,
u vreme posle velike epidemije močvarne groznice