IX

“Pili smo vino gorče od zore posle ljubavne noći,

kada je svanulo, rastali smo se, svako na svoju stranu.

Pili smo vino, i noć je klizila niz prozore od snega. . .”

(stihovi Kaminuni Aćana)

- Ne večeras, Aćane. Boli me glava – govorila je Nuri. Opet ta glava! Kad Kaminunku boli . . . nešto, to je prilika za njenog muškarca da pokaže koliko joj je odan. Tada može da joj priča priče, svaki čas da je pita da li joj je malo bolje, da je gleda dugim značajnim pogledima, da je češlja, masira, golica i polako mazi. Može da dočeka njene prijateljice i učtivo se izgubi iz sobe, gde ulazi samo da bi doneo kuvano vino i ostalo posluženje. Može da ćuti sa svojom voljenom, koliko ona želi, da leži pored nje i greje joj leđa, da svira njene omiljene pesme na lutnji, oh, ima sva sila stvari koje se mogu raditi sa bolesnom ili neraspoloženom ženom, i ja to sve znam, i ništa mi ne vredi! Nuri nije kao naše žene: ona, kad kaže “nije mi dobro”, to znači da treba da odem! Trpeo sam junački te njene ćudi, ali, moje saplemenice su primetile na kakvim sam mukama, i nisu propuštale priliku da mi se nasmeju. Šta je, pesniče? Da nekoga ne boli možda opet glava? Ili krsta, kolena, stomak, šta je ovog puta na redu? Zbog čega ti ni večeras tvoja voljena neće dozvoliti telesno sjedinjavanje?

“Nešto si ubledeo, Aćane. Da nemaš mesečne tegobe?” pita, na primer, Umejina, tobož zabrinuto, dok ostale žene već počinju da se cerekaju.

“Naravno da nemam!”, kriknem od užasa. “Ko je još čuo da muškarac ima mesečne tegobe?”

“Ako tvoja gospa ima mesečne tegobe, moraš i ti da ih imaš, da tako pokažeš kako saosećaš s njom”, ubeđuje me Umejina, i sve žene se slatko smeju, a ja mumlam nešto umesto odgovora, i uši mi gore od stida. Ponekad bih zaista pomislio da me moja gospa uopšte ne voli!

A možda bih čak bio i u pravu, ko zna.

- Nuri, kako je to moguće da baš nikad nisi voljna? – pitam, pokušavajući da se prilepim uz nju. Sedimo na velikom krevetu u njenoj spavaćoj sobi, toploj kao srce zaljubljene gugutke, dok napolju sneg veje i oluja belih pčela uzima zalet. Dete joj je u gostima kod Denre, muž na pijanci, prava prilika, ali, moja voljena ne biva nimalo milostivija prema meni zbog toga.

-  To je samo dodir mesa. . . treba i duše da se dodiruju. . . – umuje ona.

-  Ne seri! – izlanem se. – Oh, oprosti – odmah se povlačim. Pogrešna reč, pogrešna reč! – Mislim. . . zašto ne veruješ da je moja duša uz tvoju?

- Sve verujem, Aćane, samo me sada ostavi na miru, molim te.

- Dozvoli barem da te malo pomilujem – pokušavam kao davljenik, i prelazim dlanovima preko košulje u kojoj Nuri spava, predivnoj opravi od svile tamnovišnjeve boje, iz koje joj vire samo šake i stopala. Blago je odgurnula moje ruke.

- Drugi put. . .druge noći. Idi, molim te. 

Pokorio sam se. . . kao i uvek. . . i krenuo da se oprostim, ali upravo tada čulo se otvaranje ulaznih vrata i koraci u hodniku. Faranri se vraćao! Otkud njega ovako rano? Ja sam odmah uleteo u odeljak za oblačenje, Nuri je požurila da pusti  muža u sobu, ali se ušeprtljala oko brave, pa je Faranri otvorio vrata – nogom, i uglavio se u dovratku. Mogao sam sasvim dobro da ga vidim kroz rešetku na vratima iza kojih sam se sklonio - izgledao je strašno: kosa raščupana, lice ubledelo, plašt nahero, a košulja razdrljena sve do opasača. Bio je pijan, naravno. Moguće je da u takvom stanju nije ni osetio hladnoću s koje je upravo ušao u kuću. Najpre je samo stajao i gledao okolo praznim očima. Polako je zakoračio u sobu – onako ozbiljan, kakav je obično bio, i nekako sav zloslutan. Nije teturao ili pao; kretao se po prostoriji odmerenim lepim koracima, kao lav po kavezu. Nuri je, ne skidajući pogleda sa svog muža, prišla krevetu i stajala - živa prilika iščekivanja. Neko vreme vladala je potpuna tišina. Pazio sam da ne dišem suviše glasno. Čuo se samo slab zvuk od njegovih koraka.

- Možeš li nešto da mi objasniš, Nuri? – pitao je, okrenut joj leđima. Prešli su na svoj jezik.

- Šta to, Faranri? – odgovorila je pitanjem, sklopila ruke, kao pred molitvu, i preplela prste.

Okrenuo se tako da joj je gledao u lice:

- Možeš li da mi objasniš. . . kako to da pravi i sposobni ljudi ginu, a svi skotovi i nesposobnjakovići ostaju živi, zdravi i na broju?

U glasu  mu se slutio vrisak. Skrstio je ruke za leđima, i tako ih držao.

- Kako to da umre onaj ko je vredan, hrabar, pametan, talentovan . . . da, talentovan. . . a mali beskorisni nametljivci, koji ničemu ne služe, ostaju tu gde jesu, i ne može se pobeći od njih?

Uneo joj se u lice – prilazeći zastrašujuće blizu – a ona je uzmakla. Da li da se umešam?

- Ne znam, zaista ne znam, Faranri – odgovorila je odrvenelim glasom.

- Ne znaš, naravno da ne znaš - prostrelio ju je pogledom, pa se, kao sa nekim gađenjem, okrenuo i opet ushodao po sobi. Još jedna tišina.

- Znaš li ti, Nuri, zašto je ovca pripitomljena prva od svih životinja? – pitao je ponovo, običnim glasom, kao da nešto objašnjava mladim stražarima na Brani.

- Ne znam.

- Ne znaš. . . E, ja ću da ti kažem. Ovca ti je, Nuri, najgluplja životinja na svetu. Ništa ne zna, ništa ne razume. Ume samo da bleji i da se pokorava. A nije sposobna ni za šta. Niti ume da pobegne, niti da stane da se bori.

Još jednom joj je prišao, vrlo blizu, i dalje držeći ruke na leđima, i čuo sam njegov utišani glas kako govori:

- Nema ni brze noge, ni kandže, ni rogove, ni kopita. Ne može dugo da trči. Ne vidi dobro. Slab njuh, loš sluh. Nema otrova, nema lukavstva, ne zna nikakvu smicalicu, ništa. Zato se prišljamčila uz čoveka, da je on pazi i čuva. A ona mu, zauzvrat, bleji. Zoveš je, ona dođe. Šišaš je, ne otima se. Kolješ je, ne brani se. Nikad ništa od nje. . . A znaš li, Nuri, zašto divokoza nije pripitomljena?

- Ne znam. . .

- Zato što je divokoza. . . sve ono što ovca nije – gledao je nekud preko svoje žene. – Nije ljupka, nije pitoma, nema tako meko runo kao ovca, ali je . . . divna. Tanka, laka, neuhvatljiva. . . svoja i ničija više. . .

Glas mu je postajao sve čudniji; nije to bilo samo od pića.

- Koliko puta sam ih lovio na Ivičnim planinama. . . nikad nisi htela da pođeš sa mnom. . . I kako sam se samo radovao kad ne ulovim nijednu! Jer, divokozu, ako samo vidiš, mnogo si postigao. U praskozorja. . . ona se penje na visoke vrleti, i odande posmatra svet. A oči su joj tamne i meke, i pune znanja i tuge. . . I samo skoči, samo premosti provaliju. . . kao neki san, neko čudo. Lepša i brža od srne, od košute. . . Svuda stigne, sve može. . .

Uzdržani vrisak upravo je probijao iz njegovog grla, prekidajući ono pijano blebetanje:

- Kako nije mogla – da izbegne pad?. . .

- Ko, Faranri? Divokoza? – oglasila se Nuri oprezno.

- Divokoza, naravno – u trenutku se ohladio i utišao. – Divokoza. . . šta ti znaš uopšte. Mnogo si glupa.

- Molim te, Faranri. . .

- Molim te, Faranri, da, Faranri, ne,  Faranri, muka mi je od svega toga! – bacio ju je na krevet, lako, kao prostirku, jednom šakom joj prekrio usta, drugu smestio izme|u butina, i, hopa! Pre nego što sam stigao da izbrojim do dva, bio je spojen s njom! Umalo nisam na glas uzviknuo od čuda, onako, iza vrata: takav postupak nisam mogao da zamislim, niti bih poverovao da je moguć, da ga nisam video svojim očima! Bez ikakve pripreme, bez milovanja, ljubljenja. . . neshvatljivo! Da tako nešto muškarac pokuša sa Kaminunkom, nesumnjivo bi zadobio teške telesne povrede! Od Gindžane sam svojevremeno uspeo da izvučem – uz obilje njenog crvenjenja i zamuckivanja – da Cibolani prilično neugodno postupaju prema ženama; ali ovakav prizor ni moja moć uobrazilje ne bi mogla da dočara.

Najveće čudo za mene bilo je to što se Nuri uopšte ne brani.

-Da te nisam čuo! – rekao je Faranri, i ona zaista nije davala ni glasa od sebe. Sad već nisam smeo da se umešam: ovo je bio slučaj, da se iznese pred Plemensko veće! Zbunjen, ali i privučen protiv svoje volje, gledao sam i slušao šta se zbiva na postelji. Odjednom čuh kako Nuri bespomoćno kaže:

- E, svašta! Svašta, zaista!

Pokušavala je da ga odgurne sa sebe: sve zvezde na nebesima, pa on je zaspao! Da se tako šta dogodilo Kaminuncu! Drugi muškarci bi ga ismejavali do smrti! A Faranri je, zadovoljivši svoj bes, ili požudu, ili potrebu, ko zna – zaspao kao odojče, ne potrudivši se ni da kaže `eni “laku noć”, čak i ne odvojivši se od nje! Izišao sam iz sobe za oblačenje, zagledajući gužvu na krevetu.   

- Da li on. . . uvek ovako? – pitao sam znatiželjno.

- Samo kad previše popije! – prosiktala je Nuri. Pomogao sam joj da se izvuče ispod njega; bila je crvena od stida, i, kako sam ubrzo ustanovio, od besa. Faranrija smo tresnuli na pod. Nije hrkao, niti se probudio. Bio je mrtav pijan.

- Molim te, idi – ponovila je Nuri. Brzo sam joj poklopio usta dlanom.

- Nećemo valjda da probudimo Faranrija? – pitao sam medeno. Hitro je klimnula glavom, u znak da me je razumela.

- I, šta si ono rekla. . . boli te glava? – nastavio sam tihim glasom, čineći pokret kao da ću da uradim isto što i Faranri. Hteo sam samo da se našalim, života mi, ali, šala mi je presela. Brže od treptaja oka, moja golubica se pretvorila u tigra! Branila se tako žestoko, psujući me na svom jeziku, da sam zakratko bio sav izgreban, a nisam se snašao, pa sam samo ponavljao:

- Ne, ne, moja voljena, ne bih ja. . . ne bih ja nikada. . . – dok se nije rasplakala, i sva klonula, posle napada gneva i očaja. Držao sam je u zagrljaju, umirujući je i ljuljuškajući, dok suze nisu presahnule. Neko vreme smo oboje ćutali, a onda sam je podigao u naručje i preneo u odeljak za oblačenje. Tamo sam je spustio na debelu naslagu krzna i prostirki. Grlili smo se i ljubili, kao da umiremo od gladi.

- Sad mi kaži, zašto si se toliko naljutila na mene? – zahtevao sam posle, odmaknuvši se od nje. 

- Mislila sam. . . – to je bilo sve što je rekla, pre nego što je zagnjurila nosić u moju košulju.

 - Mislila si da sam ja isti kao tvoj muž, je li tako? – bio sam uporan Osetio sam kako je klimnula glavom. Bilo je ovo previše za nju, toliko sam shvatio. Mnogo kasnije, kad me je pratila na sneg, u ledenu noć, uspeo sam da nađem reči i  izgovorim pitanje koje me je mučilo:

- A kako te sa Faranrijem ne boli glava, a sa mnom te boli?

- Ti si – nešto drugo! – odgovorila je odlučno, kao da je time sve rekla, i žarko me poljubila u usta pre nego što će me izgurati napolje i zatvoriti vrata. Tek na pola puta do kuće, primetio sam da mi nije hladno: toliko me je zagrejalo kad sam se setio da mi se po prvi put podala od svoje volje, bez ikakvog navaljivanja s moje strane. Zašto li su strani ljudi tako zakukuljeni? Zar to sve ne može da prođe jednostavnije, i na obostrano zadovoljstvo? Ne može; ni Faranri ne može tek tako da prizna da je voleo Gindži, i da mu ona  sada nedostaje. Isti izraz, kao te noći, kad je pijan upadao u sopstvenu spavaću sobu, bio mu je na licu i kad mu je Dezira predala njegovu strelicu.

-Ubijena – ponavljao je. – Gindži je ubijena. Znao sam, slutio sam, nije mogla tek tako da ode. . .

Stegao je strelicu u pesnicu, i čulo se kad je krcnula i slomila se. Znao sam da je vrlo jak, i nije mi bilo ugodno zbog tog zvuka. Ličio je na lomljenje kostiju.

-Osveta – tiho je rekao. Lice mu je postalo tvrdo; ovo nikako nije valjalo. Upravo se spremao da tugu i gubitak zameni mržnjom.

- Faranri, ne smeš tako . . .- počeo sam obazrivo. Samo me je presekao pogledom. Zatvarao se kao školjka.

- Aćan je u pravu, Faranri; najpre moramo utvrditi šta se zaista dogodilo; ništa ne vredi da se svetiš, ako ne znaš kome treba da se svetiš - nastavio je Senor. Faranri je i njega nemilo odmerio, ali je klimnuo glavom.

-Vrlo dobro – rekao je preteći. – Hajde da utvrdimo. Hajde da vidimo šta je bilo sa darovima koje je Gindžana nosila Lam plemenu. Vrlo skupim  - čak sasvim izuzetnim darovima, ako se ne varam?

-Propali su u provaliju – brzo je odgovorila Dezira. Malo prebrzo, učinilo mi se.

-O, tako? I više nema sasvim jedinstvene raži za taj narod?

To je bilo zlobno. Dezira se čak malo zacrvenela.

-Mi smo imale još tog semena, Faranri. Glasniku, koji je doneo Gindžino telo, poverile smo drugu vreću raži. Ta pošiljka je dobro stigla na svoje odredište.

-Divno, sjajno. Sve je dobro, samo Gindži nema. To je sve što sam hteo da čujem. Hajde, hajde, pitajte sad vi mene  šta imate, nemojte se stideti, pa, to sam samo ja, Faranri. . .

Senor je predahnuo; bilo je toliko pitanja na koja nismo znali odgovor.

-Prvo. . . da li je tvoje oružje sve vreme bilo u tvojoj kući?

-Nisam gledao! – odseče Faranri. – Bio sam na Brani. . . skoro stalno. Nisam ni išao kući tih dana.

-Znači, neko je mogao da uzme tvoje oružje a da ti ne vidiš?

-Mogao je.

-Ko osim tebe ume da rukuje tim oružjem?

-Moja ćerka.

Gospodar dugmadi gledao je Senora izazivački, i naš ratni vođa je ulagao napor da ne podigne glas.

-Tvoja Altan. . . u redu. Ona je van sumnje, jer je tih dana bila na planini sa svojim vr{njacima i vaspitačima, je li tako?

-Baš ljubazno od tebe – odbrusio je Faranri.

-Ti si i svima nama u zajednici pokazivao kako se rukuje tvojim samostrelom, zar ne?

-Čekaj da razmislim! – Faranri se pomerio sa mesta na kome je stajao, pokretima i izrazom lica pokazujući kako pokušava da se seti nečega. To je bilo puno izrugivanja – svima nama. - Čekaj da se setim, molim te! Da, svima vama sam pokazivao kako se time rukuje, samo, avaj, niko od vas nije shvatio kako se prokleto oružje koristi! Niko, teško meni, nije umeo da koristi moj samostrel dovoljno dobro da bi išta ustrelio! A sad me poštedi ovog ispitivanja – ja ću tražiti ubicu na svoj način.

-A gosti iz Cibole, koliko su oni sumnjivi? Da li je iko od njih mogao da zna kako treba rukovati samostrelom?

-Postojao je samo jedan ovakav samostrel – ovaj moj! Sam sam ga nacrtao i izradio! Niko, i ponavljam, niko nije mogao da zna! Ovakvo oružje nije poznato nijednom od naroda iz moje nekadašnje države!

-A šta je sa tvojim nekadašnjim prijateljima iz Cibole? Da li je neko od njih mogao – samo pitam, naravno - da nauči da koristi tvoje oružje?

-Nije mogao, jer nikome nisam dozvolio! Niti bih!

-A sluge, Faranri? Šta je sa slugama koje su te gledale kako streljaš?

Prestao je da viče, i prvi put se s pažnjom zagledao u Senora.

-Da, neko od . . . njih je mogao da nauči gledajući me kako vežbam – priznao je preko volje.

I dalje ne razumem šta je “sluga”, jedini “sluga” kojeg sam sreo u životu bio je Ravanalov Krun, zato sam tim bolje naćuljio uši. Izgledalo je da je Faranriju vrlo neprijatno da priča o njima.

-Da li je moguće da je neko od tvojih slugu – pošto si prognan, je li  – odao tajnu samostrela nekom drugom gospodaru? – ispitivao je Senor usrdno.

-Moguće je – klimnuo je Faranri, i dalje nerado.

-A da li bi ti mogao – samo pretpostavka, razumeš -  da li bi ti prepoznao nekog od njih?

-Šta?! Ja  - ja da prepoznam nekog od svojih nekadašnjih slugu? – skamenio se Faranri od gneva, sav, osim grla, koje je upravo puštalo pravi urlik. – Zar ti misliš da sam pamtio njihova lica ili imena?

Izgledao je tako uvređen kao da ga je Senor nešto gadno opsovao. Ratni vođa je molećivo izmahnuo podignutim šakama, kao da hoće da ublaži svoje reči, ali  Faranri se na to samo još više razljutio.

-Sluge su tu okolo da bi služile, a ne da bi se družile sa gospodarom! Ja njih da pamtim, kako da ne! Odakle ti samo obraza da me uopšte pitaš tako nešto? – sipao je ludo i nezahvalno.

Sav se tresao; biće da mu je Senor postavio nezgodno pitanje. Ko god da su te sluge, nikako nije voleo da bude doveden u vezu sa njima.

-Dobro, nema razloga da se toliko ljutiš! – pokušavao je Senor da popravi utisak. 

-Ima, ima! Ne znaš ništa o našim običajima, a postavljaš mi tu, tu, takva pitanja! – Evo, počeo je i da zamuckuje. U tom trenutku mislim da je zaboravio i na Gindži i na ceo naš razgovor, toliko ga je izazvalo to ispitivanje o slugama.

-Samo hoću da kažem da je neko od tvojih bivših slugu možda naučio nekoga da koristi tvoje oružje.

-Da, razumem kuda ciljaš - Faranri je neko vreme ćutao, a kad je progovorio, za divno čudo bio je učtiv. – Nema drugih sumnjivih osim ljudi iz Cibole – naših donedavno gostiju, to hoćeš da mi kažeš, je li tako?

Senor je raširio ruke; stvar je izgledala van svake sumnje.

-Da, niko iz vašeg savršenog plemena nije ubio Gindži, jer vi ne ubijate; takvi ste vi, divni ljudi. A i voleli ste Gindži – Faranri je gledao kroz prozor, pogled mu je odlutao, a glas postao tiši, ali ne i manje neugodan. Upravo nam je, veoma učtivo uobličeno, saopštio da nam ne veruje baš mnogo.

-Nema potrebe da budeš zloban, Faranri – Dezira je morala da se umeša. – U Plemenu nemaš drugu osobu koja zna da rukuje tvojim oružjem niti osobu koja bi mrzela Gindži. A ti, jedini koji umeš da streljaš iz takvog samostrela, i jedini koji nisi voleo Gindži, nisi je ubio, jer nisi mogao da budeš na dva mesta u isto vreme. Tako nešto ni ti ne možeš. Ko da nam razreši ovu zagonetku?

-Ja ću – rekao je Faranri. – Ja ću poći u Cibolu, ponovo, i saznaću ko je ubio moju sunarodnicu.

-I kad ga nađeš, šta ćeš učiniti?

Nije nam odgovorio. Izraz njegovog lica nije odavao nikakvo dvoumljenje. Okrenuo se na peti i izišao.

Gledali smo za njim, i Senor je zavrteo glavom.

-Mi upravo pratimo još jednog ubicu na put, kako mi se čini. Ovaj neće pitati, nego će udariti, to ja mislim. A nije nemoguće da pritom privuče još Cibolanaca u naš kraj – jer, znamo, osveta zove još jednu osvetu.

-To i mene brine – saglasila se Dezira.

Sad su gledali prema meni. Pročistio sam grlo:

-U redu, u redu: mislim da sam razumeo. Ja sam tražio da se prvi put ide u Cibolu, pa evo i ponovo treba ja da pođem.

-Da, Aćane. Ti ćeš poći. Pazio si na njega ovih dana dok je tonuo u očajanje, mislim da samo ti možeš da ga zadr`iš da ne uradi neko veće zlo.

-A hoću li najzad i ja čuti nešto o toj raži? – morao sam da pitam, jer nisam razumeo onaj deo razgovora o raži. Pominjala je Gindžana u beleškama nešto o tome, ali, sve je za mene bilo zamagljeno njenim bolom zbog svađe sa Faranrijem.

Dezira je duboko uzdahnula, i tada sam čuo njen deo priče : kako su sunarodnice odgajile raž za Lam visoravan, naročitu raž, koja može da podnese vetar; i kako je Faranri bio uvređen što mu nisu odmah saopštile svoje namere; i kako se naljutio što Gindži treba da ide u Lam, a on ne; i kako se jedna dobra zamisao prometnula u nešto drugo, zbog sujete, zbog glupe sujete.

-Bio je besan, Aćane. Još gore od toga, ponašao se kao da mu je nešto oteto. Izgledao je kao neko ko bi mogao da ubije, i, da ti istinu kažem, on bi za mene bio najsumnjiviji, da se nije pokazalo kako je sve vreme bio u naselju  u vreme kad je Gindžana poginula - govorila je Dezira hitro.

-Mnogo sumnje se uselilo u naš život od Gindžaninog odlaska – saglasio sam se.

Tokom dana koji su usledili, Senor, Dezira i ja obavili smo mnogo razgovora sa našim saplemenicima, ispitujući ih podrobno o svemu čega se sećaju iz vremena boravka dvojice Cibolana kod nas, a naročito da li je iko video nekog od njih da tokom posete napušta naselje, i kuda ide; od onih koji su se više družili s dvojicom stranaca, saznali smo toliko, da je mladi Ravanal uglavnom visio u naselju, a naše područje napuštao samo i jedino u pratnji nekog od Kaminunaca. To mi je potvrdilo nekoliko naših momaka, među njima i Santaj, Senorov drugi sin, koji je obično vodio takve pohode. Me|utim, žene, i mlađe i starije, saglasile su se da je Ravanalov sluga Krun odlazio iz naselja, pa se čak ponekad i duže zadržavao; Ravanal je tokom boravka kod nas pravdao svog čoveka, govoreći  da je njemu boravak u Lakči retka prilika da se dobro odmori – jer da nisu došli ovamo, kod kuće, u Ciboli, imao bi da radi, stalno; drugo, Krun niti je znao naš jezik, niti je nastojao da se druži sa nekim od nas, nego se uglavnom osamljivao, a događalo se da ponekad odsedi i više sati ispred Zajedničke kuće, na tlu, iako je bilo veoma hladno, umotan u ogrtač, prebacivši kapuljaču ogrtača preko lica, sve do grudi, bez ijednog pokreta, tako da su deca u nekoliko navrata pomislila da je čovek – umro, pa su nadigla dreku, a i posle, kad se pokazalo da je gost sasvim živ, nisu smela ni da ga grudvaju, nego su ga zaobilazila u tišini. Ispitivao sam Ravanala, zašto se Krun tako ponaša, a on je samo slegao ramenima i širio ruke:

“Aćane, prijatelju, takvi su običaji u mojoj zemlji: sluga nit’ sedi, nit’ jede s gospodarom, nit’ spava u istoj sobi s njim, nego dočim samo ispred vrata; niti se sluga druži s ljudima s kojima mu se gospodar druži, nit’ sa njima razgovara osim kada mu gospodar dadne neku poruku da prenese. Evo, vidiš Kruna, moga slugu: rekao sam mu da može da se zabavlja kako mu drago dok smo kod vas, ali, on samo želi da ostane veran uobičajenom načinu ponašanja. I, gle, on sedi ispred vrata kuće u koju sam ja ušao, kao pas, s mesta se ne pomerajući, da dokaže tako koliko je odan gospodaru svome”.

“Ama, ni pas ne bi toliko izdržao napolju po ovoj zimi! I sve vreme na istom mestu! Barem bi optrčao naselje! Kaži svom čoveku da je potpuno slobodan među nama, niko mu ništa nažao neće učiniti”, navaljivao sam ja.

“Lepo sam mu rekao, baš sam mu rekao, Aćane, da može slobodno da se kreće po vašem naselju, da se upoznaje sa meštanima, ali, on mene  jednostavno u tome ne razume, ne ume drugačije nego što je navikao, i moli me da ga ne teram od sebe. Iako nema nikakva posla ovde, i oslobodio sam ga svih dužnosti, on izgleda ne može to da prihvati, nego nastavlja da služi onako kako je uvek služio”, vajkao se Ravanal.

Nuri i Cejša, s kojima sam razgovarao na čaju kod Cejše, nisu mogle mnogo da mi pomognu.

-Faranri drži svoje oružje na zidu, na vidljivom mestu. Kad jednog dana  oružje nije bilo tamo, mislila sam da ga je Faranri uzeo, da bi išao u lov, i kad se oružje vratilo, nisam tome pridavala pažnju. Faranri je tih dana bio najviše na Brani, a ja sam radila svoje poslove – izjavila je Nuri. Pošto sam na spisku njenih “poslova” bio i ja, vatreno sam podržao njen govor, klimajući glavom iz sve snage.

-Neobično su se ponašali naši gosti, to je istina; ali, da je iko ikoga ubio, u to ne mogu da poverujem – rekla je Cejša, odsrknuvši čaj iz šolje. Ona je mnogo plakala za Gindži tih dana, i samo uz veliki napor volje mogla je da okuplja goste u svome domu. I s njenim mišljenjem sam se saglasio, i razgovor je zamro za neko vreme.

-Aćan – džan (čiko), a zašto je onaj stariji gost ostavljao svoj ogrtač ispred Zajedničke kuće? – pitala je Cejšina kćerka Ćaro, koja je klečala na podu zastrtom kožama, igrajući se malim krznenim medvedima.

-Kako misliš, ostavljao ogrtač, dušo? – začudila se Cejša. – Ko ostavlja ogrtač ispred kuće po ovoj hladnoći?

-Tako lepo, on je ostavio ogrtač, a napunio ga je nekim granama i lišćem – objašnjavala je devojčica, sva zadovoljna što je troje odraslih sluša razrogačenih očiju. – On je uvek tamo sedeo, i spustio bi ogrtač preko lica. Dečaci su ga grudvali, a ja nisam htela, nego sam mu se prišunjavala. E, nekad je bio u ogrtaču, a nekad uopšte nije bio tamo, nego je napunio ogrtač svačim, i snegom, i granjem.

-Čekaj! – uspeo sam samo da izustim. – On znači nije bio u ogrtaču, nego nas je samo tako zamajavao. . . a mi ga nismo dirali, da ga ne uvredimo!

Skljokao sam se na jastuke; čaj me više nije privlačio.

-A mi, budale, mislili smo da on tako meditira!. . .

-Šta je, jesam li nešto pogrešno rekla? – uznemirila se Ćaro.

-Sve je u redu, draga, pametno si ti dete – umirila ju je majka brzo. – Nego, da li si ga viđala i još negde, osim u blizini Zajedničke kuće? 

-Pa, jesam, stalno je odlazio do zajedničke kuhinje, i tamo se krio oko vrata, mislim da je i ulazio. Možda je tražio da jede više, iako su mu žene stalno nudile nešto za jelo. Nije mnogo pričao.

Kuhinja! Da nije on ubacio otrov u pirinač sa mlekom, kojim su se Gindžanini potomci otrovali? Pokušavao sam brzo da mislim. Mališani su se oporavili, ali su bili slabi još danima posle. Hrana koju su pojeli bila je iz kuhinje u zajedničkoj kući. . .  ovaj čovek bio je blizu kuhinje. . . a odlazio je iz naselja, išao u šumu, ostavljao ogrtač pun koječega kao svoju zamenu, dok je ustvari bio ko zna gde u tom trenutku. . .

-Pij čaj – opomenula me je Cejša, ona i Nuri gledale su me začuđeno.

-Oprostite, drage gospe, oprostite. . . A ti, Nuri, ne umeš time da rukuješ? Tim oružjem Faranrijevim, mislim?

Sav sam se pobrkao, u nastojanju da složim sve delove ove smrtonosne slagalice. Nuri je samo odmahnula crnokosom glavom i mahnula svilenim trepavicama prema meni, s izrazom sušte nevinosti:

-Nikako. Nisam ni pokušavala, a ni on mi nije dao.

Sasvim, to je ličilo na Faranrija. Umalo na glas nisam izrekao svoje mišljenje, pa sam opet klimao kao prava budala.

-Ali, bilo je tih njegovih oružara, koji su oru`je ~istili i premeštali s mesta na mesto u oružnici, prema Faranrijevim naređenjima. Možda je neko od njih znao više o tim stvarima.

-Da li bi poznala nekog od njih?

-Ne znam kako da ti kažem, Aćane – slegnula je ramenima u nedoumici i preplela prste, što uvek čini kada nije sasvim ubeđena u nešto. – Udata žena na prisustvuje zabavama svog muža kod nas. . . mislim, u Ciboli. Mogla sam kroz prozor ili sa balkona da vidim Faranrija kako vežba i strelja u dvorištu, a u oružnicu sam ušla jednom ili dvaput, kada me je Faranri uveo da mi nešto pokaže. Imao je veliku oružnicu, najveću u Ciboli, a možda i u celom Carstvu, sa oružjima iz dalekih krajeva. Neka od njih su veoma skupa. I sluge koje se razumeju u oružje su veoma skupe. Nisam ih gledala u lica, to je kod nas nepristojno.

-Razumem – klimao sam, iako ništa nisam razumeo. Žena se kod Cibolanaca umota u one pokrove i ogrtače, iz kojih joj se ni oči ne vide, pa samo dostojanstveno hoda i gleda ispod trepavica. Ni ljude koji joj u kući žive, doduše, kao posluga, ne gleda u lica niti zna po imenima. Sačuvaj nas od takvog na~ina života! Ne bih voleo da sam odande. 

-I, šta si dokonao? Da li i ti misliš da je neko od tih, kako da kažem, gostiju, mogao da naškodi Gindži? – Cejša još nije mogla da izgovori “ubije”.

-Mislio sam da pođem sa Faranrijem, to je istina – uzdahnuo sam duboko. – Iako ne vidim načina da nam to nešto pomogne. Svakako mi ništa pametnije nije palo na pamet.

-Čekate li da se prolaz Karkadž odledi?

-Ne, poći ćemo pre proleća.

Srce me je bolelo što opet ostavljam Nuri; tek što smo se lepo uparili i uskladili. Ali, nije mi bilo suđeno da počivam, ne još.