IV

“Jedan je jedan, to je mrak:

prvi krug je u oku.”

(kaminunsko “začaravanje”, prvi stih)

Na poselo kod Cejše stigla sam loše raspoložena; tog dana, posao mi nikako nije išao. Zbunila sam se kod jednog opisa postupka u slučaju suše, i nisam mogla da budem sigurna u tačnost svog prevoda. Ipak, od toga zavisi sledeća žetva u Kaminunu. Možda je za ovu promenu mog raspoloženja bila kriva sve jača hladnoća, jer se kratka kaminunska jesen već bližila svom kraju, kiše su prestale, i zemlja se ledila golomrazicom, čekajući prve snegove. Uvek se rastužim u to doba, kad je sve tako crno i golo. U redu, lažem sebe: traljavila sam u poslu zato što Faranri nije govorio sa mnom već nekoliko dana. Ili se zatvarao u svoju “radnu sobu” na Brani, pa zvao stražare da uđu unutra kad bi trebalo nešto da im kaže, ili nije na Branu ni dolazio, prepustivši sav posao Dedžanoru, koji tada nije mogao ni da ide kući, nego je tiho gunđao, ne nalazeći snage da se suprotstavi Poštovanom Glavnom. Otišla sam kod Cejše zato što nisam znala šta ću sama sa sobom. Dočekala me je snažnim zagrljajem:

-Tri puta je zovem da proba moje kolače sa suvim grožđem, i ona tri puta ne dođe! Zar je to prijateljica? Moram dobro da je izgrdim!

-Imala sam posla. . . – izvlačim se neubedljivo.

-Odista, izljubiti i olizati onolikog Faranrija, velik je to posao, pravi podvig! – ne odustaje ona. – Hajde, ulazi, svi jedva čekaju da te vide! – i gurnula me je unutra, u odlično zagrejanu sobu. U svetlosti vatre, videla sam draga nasmejana lica, Kaminunci su me pozdravljali, tako da mi je odmah bilo malo toplije oko srca. Tu je bio i onaj mladi stranac, koji me je takođe pozdravio, pošto mi je Dezira napomenula da mu se, za svaki slučaj, obraćam kao da ne znam cibolanski, jer, kako je rekla, nikad se ne zna da li bi Gejlen mogao da pošalje svoje uhode. Kad sam videla Faranrija, koji je tako|e bio tu, ispijajući vino, zavaljen na krzna nedaleko od ognjišta, ponovo sam se smrkla, ali sad već nisam htela da dozvolim da mi on pokvari raspoloženje. Uzvratila sam pozdrave i osmehe svima koji su mi se obratili, a to je značilo - svima osim mog ljubavnika.

Upala sam, kako se pokazalo, usred Igre stihova, a to je omiljena igra Kaminunaca za duge večeri u hladnijem delu godine. Aćan je bio na redu, i on je otpio vino iz  čaše koju mu je dodala Denra, i obratio se domaćici:

-“Daj mi, Bože, da imam kćeri,

i da bar jedna liči na Cejšu!

Kakve su u Cejše kose duge,

kakve su u Cejše pletenice debele!

Svaka je debela kao konopac,

dovoljno jak da se o njemu obesi čovek!

Pa šta da činim, nego da se obesim,

pa ili da visim, ili da se. . . zamislim!”

Svi su se nasmejali i zatapšali dlanovima, jer to je vesela igra, namenjena brzom smišljanju odgovora, u čemu su Kaminunci veoma dobri. Cejša je primila čašu od Aćana, gizdavo zahvalila, pa se okrenula Faranriju:

-“Daj mi, Bože, da imam sinove,

i da bar jedan bude kao Faranri.

Kakve su u Faranrija oči plave,

kakve su u Faranrija beonjače ledene!

Svako mu je oko kao bistro jezero,

dovoljno duboko da se utopi žena!

Pa šta da činim, nego da zaronim,

pa ili da se utopim, ili da se . . . istopim!”

Opet su svi odobravali Cejši, i ona je pru`ila čašu Faranriju, ali on se pravio da je nije primetio. Podigao je svoju čašu, kao da nazdravlja Cejši, i nastavio da pije. Tišina je za trenutak bila mučna, bilo je jasno da on neće da odgovori. Brzo, kao |ak kad odgovara lekciju, počela sam da prč~am  prvo što mi je palo na pamet:

“Daj nam, Bože, da sva deca odrastu,

baš kao Aćan pametna i ljubazna!

Kakvo je u Aćana široko srce,

kakva je u Aćana pesnička duša!

Svaka mu je reč vredna pamćenja,

i svaka pesma vredna zapisivanja.

Pa šta da činim, nego da saslušam,

pa ili da se divim, ili da. . . poslušam. . . “

Ne znam samo odakle su mi došle te besmislice; ali, Kaminunci su se oduševili. Cejša je zacičala od veselja, hvatajući se za obraze (Faranrijeva malopređašnja nepristojnost bila je zaboravljena):

-Gindži! Mila! Kakve divne reči! Kakvi dobri stihovi! Nismo ni znali da umeš da izmisliš ovako nešto! Prekidamo igru: Gindžana je pobedila!

-Tako je! – saglasili su se Kaminunci u horu. I Aćan se iznenadio:

-Draga Gindži, nisam ni slutio da si toliko. . . talentovana. Svaki put nam pokažeš po nešto od svojih sposobnosti.

-Daleko je to ispod tvojih sposobnosti – odgovorila sam učtivo.

-Samo se dobro ishvalite međusobno, vas dvoje raspevanih – ovo je izjavio Faranri, ne mrdajući se iz svog ćoška.

-Ja ne hvalim Aćana, ja zaista mislim da je Aćan izvanredan – uzvratila sam ljupko, iako mi se srce cepalo.

-A, jeste Aćan izvanredan. On ima nešto što drugi muškarci nemaju – rekao je Faranri pakosno. Skup se zakikotao; u toku je, izgleda, opet bila neka od kaminunskih starih šala, o kojoj ja nisam imala pojma.

-A šta to? – pitala sam, trudeći se da mi u glasu odjekne ravnodušnost; smeh se pojačao, ali, nekako sam slutila da to uopšte nije na moj račun.

-Pokaži joj, Aćane – nastavio je moj čovek da izaziva.

-Jao, nemojte. . . Kud baš sada . . .- Aćan se izgleda nećkao; žene su ga podigle sa njegovog sedišta, i gurnule ga bliže meni.

-Pa da pokažem? – pitao je, kao da okleva.

-Pokaži, pokaži! – zažagorili su prisutni. 

Verovatno je u pitanju neka posebna veština; možda, kao igra. Aćan veoma lepo igra. Klimnula sam glavom, dajući time do znanja Aćanu i ostalima da nemam ništa protiv.

-Dobro. . . – odlučio je Aćan, i stao dosta daleko od mene. Uspravio se, opustio ramena, ruke labavo opružio da vise pored tela, i polako naklonio glavu prema grudima. Vrlo sporim pokretima, okretao je glavu u krug, zatvorivši oči. To je potrajalo neko vreme, u potpunoj tišini. Kaminunci se nisu smejali. Malo mi je srce brže zakucalo, ali sam i ja hrabro stajala čekajući.

Onda je Aćan okrenuo lice pravo prema meni, i otvorio oči. Bile su crne.

U mojoj zemlji, isto kao i u Lakči, kad za nekoga kažu da ima “crne oči”, to zapravo znači da su mu dužice u očima najtamnije mrke boje, jer samo zenice mogu da budu crne. E, Aćanove oči nisu bile “crne” na taj način, nego su bile stvarno crne: beonjača, dužica i zenica odjednom nije bilo u njima. Između trepavica moga pobratima otvorila su se dva ponora, iz kojih je šikljao mrkli mrak. Istovremeno, iako Aćan nije pokretao usta, čula sam njegov glas, i to u oba uha, kao da dolazi odnekud iz moje glave:

-Ne boj se.

-Ne bojim se – uzvratila sam, takođe ne otvarajući usta, jer mi se grlo steglo, pa, i da sam htela, ne bih mogla da govorim.

-To je dobro! Jer, ovo što sad radim, nije ni namenjeno plašenju. Sad lepo kreni prema meni – korak po korak.

Stajala sam, pa se misao u mojoj glavi ponovila:

-Dođi do mene, hajde. To je samo nekoliko koraka.

Ispružio je ruke, i ja sam pošla prema njemu, s naporom, kao da treba da premostim veliku razdaljinu. Začudo, ali to je potrajalo, i tako me umorilo, da je znoj lio s mene. Još malo, i stižem – u Aćanovo naručje. . .

-Ne boj se, prijateljice moja – tu sam ja!

Klecnula sam, pala u Aćanove ruke, kao sa visine – i Aćan je ponovo bio tu, sa svojim uobičajenim osmehom, i očima u kojima su beonjače, zelene dužice i crne zenice ponovo bile jasno razgraničene. U jedan glas, Kaminunci su mi potvrđivali da sam stigla do Aćana – hodajući nekoliko stopa iznad poda, po vazduhu!

-Zamisli, oklevala je da posluša Aćana! – rekla je Umejina gledajući me s divljenjem.

-Vrlo je jaka, nema tu šta! – divio mi se i Ajarnor.

-Šta je, opet neki ispit za mene? – pitala sam, i bila sam odjednom tako umorna kao da sam kopala ceo dan. Aćan se smejao:

-Jedna žena, ne mnogo veća od buve, i da ne posluša moje nare|enje od prve! E, pa to je da stvarno svisnem od muke! Ovo mi se još nije dogodilo. . . – grlio me je raspoloženo, i izgledao vrlo zadovoljan. Cejša mi je brzo objašnjavala da Aćan, jedini u Plemenu, i jedini za mnogo naraštaja Kaminunaca, ima moć da upravlja ljudima: oni, jednostavno, moraju da ga poslušaju kad nešto naredi u duši. Kad bi hteo, mogao bi da ih natera da sa stene skoče u ponor. Srećom, Aćan svoju moć nikada ne koristi protiv ljudi, nego se s tim zabavlja, ovako, na poselima. Jedini koji mi nije uputio izraze odobravanja bio je opet Faranri. Posle jela uz dosta vina, kad je prošlo oko pola noći, smislila sam izgovor da mi “nešto nije dobro”, pa su me žene s razumevanjem uputile da se dobro ispavam, napominjući da postupak Iskušavanja pogledom obično vrlo zamara. Prateći me do vrata, Cejša mi je tajanstveno došapnula da sutra obavezno odem kod Nuri, koja me je pozvala u posetu. Nisam ni spavala te noći, očekujući šta li će da mi kaže zakonita venčana mog dragog, smišljajući odgovore na svako njeno pitanje. Da nije saznala za nas dvoje? Da li zato hoće da me vidi? I da li Faranri zbog toga već danima izgleda sav kao prokisao? Da li je to razlog za njegova ćutanja i ozlojeđenost? Još lošije raspoložena nego proteklog dana, ujutro sam otišla kod Nuri kao na gubilište. Nisam propustila da se pre polaska vrlo pažljivo obučem i doteram: ako me čekaju gromovi i munje, neću da pritom izgledam kao neka bednica.

U Nurinoj kući vlada uzoran red. Dete, mlada Altan, boravi sa svojim vršnjacima i vaspitačima u planinskoj postaji, daleko od našeg naselja, učeći o bilju i životinjama u divljim šumama. Faranri nije kod kuće, to sam i očekivala. Nuri leži na velikom divanu, na belim krznima. Slabašno se osmehne kad uđem.

-Dobrodošla, draga moja. Sedi, ovde, na stolicu pored mene. Posluži se slanim bademima – ne zameri, nisam dovoljno jaka da te služim.

Nuri, zaista, nije “dovoljno jaka” ni za šta. Da joj Kaminunke ne pospremaju kuću, mislim da ne bi bila u stanju ni da počisti sobu. Da li je Kaminunkama uopšte jasno, da ona ne bi ni opstala bez posluge? Jamačno, ne razumeju. Dođu da pospreme zato što to vole, vole da ugađaju gostima i došljacima, ne smatrajući da su time ponižene, ne znaju da kod nas samo posluga sprema po kući. Nuri jednostavno nije pripremana za život žene koja radi bilo šta. Ume da se dotera i da se lepo ponaša. I da veze, naravno. Gledam je, onako bledu, krhku među jastucima. Moram da priznam da je vrlo, vrlo lepa.

-Kako ti je, Nuri? – pitam pristojno.

-Nije dobro. Pobacila sam dete.

Umalo se ne udavih onim prokletim bademima. Dete? Ona je trudna . . .ona je do nedavno bila trudna? A Faranri mi se zaklinjao da sa ženom živi “kao brat i sestra”, da oni čak i ne spavaju zajedno! Koga on laže, kome prodaje svilu? Nije morao da mi priča te bajke – ja svakako nemam nikakvih prava na njega! Ljubavnica. . . ili šta li sam već. . . nema nikakvih prava. I, svakako ga ne bih proveravala niti ispitivala. . . oh, nije morao da me laže!

Pometena, ali čvrsto rešena da ostanem dostojanstvena, brzo pokušavam da izgovorim suvislu rečenicu. Sad treba poštovati sve forme cibolanske učtivosti.

-Žao mi je, Nuri . . . – počinjem, glas mi je kao odrveneo, kad me ona neočekivano poštede muka:

-Ne treba. Ja sam to uradila.

Tu sam zaista ostala bez reči. Mislim da sam otvarala i zatvarala usta kao riba na suvom, pa se Nuri čak malo i nasmešila.

-Ti si. . . pometnula dete? – pitala sam užasnuto. Ona je potvrdila pokretom, gledajući me bistro. U mojoj glavi bila je oluja. Znala sam, naravno da sam znala, da u Ciboli postoje otrovi koji mogu da unište nerođeni plod. To su uglavnom koristile profesionalne bludnice, i naši sveštenici i književnici osuđivali su takav postupak mnogo više nego obično ubistvo koje počini muškarac. Taj otrov bio je i vrlo skup. Nuri, kao bogata žena, svakako je mogla da ga nabavi. Ali, zašto bi ona, čestita zakonita supruga, uništavala trudnoću? Faranri bi se nesumnjivo radovao detetu, naročito sinu. 

-Zašto, Nuri? – izgovaram stegnuta grla.

-Jer ne znam čije je – odgovara ona trezno. Da li sanjam? Nuri, zvezda severa, ima ljubavnika? Ovde, u Kaminunu? Ona, potomkinja jedne od najstarijih porodica, supruga nekadašnjeg baja od Cibole? Ona ne zna čije je dete bilo u njoj? Ne mogu da verujem. Kako je samo mogla tako nešto da učini?!. . . Čekaj malo, a kako sam JA mogla da se uvaljam u krpe s njenim mužem. . . i veoma uživam u tome? Aha, Gindžano, bedni licemeru, šta sad? Njena mala suva šaka grčevito je stegla moju. Uzvratila sam stisak, nije više bilo potrebe za prenemaganjem. Tako smo podelile malu žensku zaveru. Nedugo zatim, već smo pričale i smejuckale se kao najbolje drugarice, i raspoloženo tamanile bademe i voće. Prionule smo i na jako kaminunsko crno vino, koje provereno vraća snagu posle napora. Moja novostečena prijateljica mi je priznala da je htela upravo sa mnom da podeli “ovaj čas”, jer sam iz istog naroda kao i ona, i znam običaje u našoj zemlji.  Preporučila sam Nuri da povede računa o svom zdravlju, i počne da koristi kaminunske trave koje sprečavaju trudnoću kod žena, tako da uopšte nema potrebe za uništavanjem ploda.

-A osim toga, draga moja, od toga su mi i mesečne tegobe manje, i krvarenja manje iscrpljujuća. Mnogo sam bolje volje i jača od kada koristim kaminunske lekove  – pohvalila sam joj se. Udobno se zavalivši, i ubacujući bademe u usta, Nuri me gleda umiljato:

-Potpuno si u pravu, draga moja. Ne smem više biti tako nepažljiva. Kaminunke su divne žene, ali, one uopšte ne bi shvatile kako mi iz Cibole živimo. Ne, zaista, nijednoj od njih ne bih mogla da poverim šta mi se dogodilo.

-Zato smo sada ovde, i ne moramo da vodimo računa o cibolanskim načinima. A, tačno je da naše mile Kaminunke ne bi razumele naš razgovor, jer trudne ostaju samo kad to one same žele. Veoma su jaka njihova sredstva, i dejstvo im traje po godinu dana – rekla sam, usta punih badema i voća. Smejale smo se i šalile i pričale o Ciboli pre nego što smo se razišle. Obećala sam Nuri da ću joj doneti željeni lek. Rasterećena, i dobro raspoložena po prvi put za mnogo dana, do večeri sam radila na Brani i prevela onaj deo koji me je mučio. Čekala sam priliku da Faranriju kažem ponešto, ali nisam navaljivala. Čak nisam ni ušla kod njega u “radnu sobu” kad su stražari ulazili da dobiju raspored dužnosti za taj dan. Nekoliko puta uhvatila sam sebe kako ljubazno razgovaram sa mladim stražarima, gizdavo nakrivljujući glavu, kao Cejša kad sa nekim priča; i nije mi bilo nimalo krivo zbog toga. Oh, da, razgovor sa Faranrijem veselo sam ostavila za neki drugi dan – kad bude prilike.

Ranom zorom, posle uredno prospavane noći, ustala sam da bih pustila Aćana u svoju kuću. Dok moja deca spavaju, iskradamo se iz naselja. U tišini idemo prema šumi. Tu, u neobičnoj kući, u korenju drveta koje raste iz stene na strmini, živi prvosveštenik Astan sa svojim učenicima. Sive trake svitanja tek se pomaljaju iz noćnog neba, sve je hladnije, i kiše su sve češće; u prvosveštenikovoj kući je mrak. On ne vidi, a i njegovi učenici moraju da se prilagode i snalaze bez osvetljenja, jer njima se otvaraju drugačiji vidici nego nama ostalima.

-Da nismo stigli prerano? – skanjujem se ja pred ulazom. – Gledaj, još nije ni svanulo; možda još spavaju. . .

-Ulazite, gosti! – dopire Astanov glas iznutra. – Zašto zastajkujete pred mojim vratima? Ulazite, po ono što vam treba!

Čuo nas je, iako smo se trudili da budemo vrlo tihi i prišunjamo se bez buke. Latnaja, ćerka Denrina, otvara velika gruba vrata, da bi nas pustila u veliku prostoriju. Najpre ne vidim ništa, onda Lati pali jednu lampu, samo zbog nas. U sobi pod korenjem svetog drveta hrasta, za velikim stolom, stoji Astan, visok i potpuno beo – bela kosa, bela raspasana košulja do poda, čak mu je i koža, zbog boravka u mraku, svetlija nego u ostalih Kaminunaca koji izlaze na dnevnu svetlost i provode mnogo vremena napolju. Okrene glavu prema nama, i smeši se, a tamne oči, sjajne u mraku, izgledaju kao da su nas upravo ugledale.

-Dobrodošla, Gind`i. Zdravo, Aćane. Latnaja, spremi doručak za goste, Aćan nam je gladan – nije prekinuo da mrvi nešto malim metalnim tučkom u keramičkoj posudi. Trgnem se, kao i obično. Slep je, uopšte me ne vidi – a uvek me prepozna.

-Ali, Astane, kako znaš da sam to ja?

-Po koraku te poznajem, Gindži. Hodaš drugačije nego Kaminunke. Tvoj hod je kao da se plašiš zvuka svojih koraka. – nasmešio se. – Premda, priznajem, zvuk hoda ti je sada drugačiji nego kad smo se nas dvoje upoznali. Mnogo bolji. Da, stala si na snagu, kako mi kažemo.

-Sve je to u redu, Astane, a kako znaš da sam ja gladan? – javlja se i Aćan.

-Čujem, i to sasvim dobro, gladno režanje creva u tvom stomaku. Ako sam slep, nisam blesav – smeje se Astan. - Ovako rano, nisi doručkovao, jer si poznata spavalica. Samo si ustao, obukao se, i evo te kod mene.

Lati, dvanaestogodišnja devojčica, još malo pa velika devojka, crnka pametnih očiju, sa dugim pletenicama, u košulji kakvu i Astan nosi, važno nam prinosi obrok: med, hleb, jabuke. Astan prvosveštenik i njegova družina nikada ne jedu meso, jer veruju da tada ne bi mogli da raspoznaju mirise lekovitih biljaka. Sedimo za stolom, i doručkujemo sa našim domaćinima. Režem hleb đargamskim nožem koji mi je Aćan poklonio; možda ima neke simbolike u tome što sam od mog pobratima dobila nož, a od Faranrija – korice. One su od crvene svile, čudno ukrućene nekim voštanim sredstvom, i blistaju kad se okrenu prema svetlosti, a na ivicama piše, slovima kakva se koriste u Karizmi, “dar gospodaru Cibole, i njegovoj porodici”. Sad, kakva sam ja to “porodica” Faranriju, ne bih mogla da pogodim; poklonio mi je ovo posle našeg povratka iz Cibole. Tada smo se jako dobro živeli, i ne bih verovala da je moguć ovaj duboki bol koji me obuzima zbog njegovog ćutanja i zato što me izbegava. Ipak, iako već neko vreme nemamo telesne odnose, još uvek uzimam sredstvo za sprečavanje trudnoće, odvar od nekih trava koje Kaminunke koriste, jednostavno, tako sam navikla. Uzme se jednom mesečno, dok traje mesečno krvarenje, i nema straha od začeća. Nema ni grčeva u stomaku kad sledeće krvarenje počne, koža blista, oči sijaju. Vrlo čudna stvar. Aćan takođe dobija svoje sledovanje “trave od groma”, sredstva koje muškarci koriste za istu svrhu, naime, zato što ljubav osoba koje ga uzimaju biva “kao grom”, to jest, bez ploda.

-Već mesecima nisi bio kod mene da uzmeš “travu od groma”! – kori Astan Aćana, dodajući mu veliku čašu sa smeđom žitkom kašom. – Sreća je tvoja da nisi žena, jer bi do sada rodio već desetoro dece! Kako samo možeš da budeš tako nepažljiv? Da li je potrebno da neka od tvojih ljubavnica dođe da se sa mnom obračunava, misleći da sam ti dao loš lek?

-Nikako, nikako neće biti takvih pritužbi – brani se Aćan. – A, uzgred, od čega ti je ovaj napitak? – dodaje, pokušavajući da izbegne Astanovu grdnju.

-Samo za tebe, mogu da ti kažem da ima lista jagode i soka od kupine. Ostalo je tajna, koju ću odati Lati. A, i list jagode i sok od kupine nemaju nikakav uticaj na delovanje napitka, nego su tu samo zbog ukusa.

-E, ako je samo zbog ukusa, mogu da ti kažem da je ukus užasan! Fuj!

-Samo ti lepo popij sve.

Gledam Aćana kako se muči da ispije čašu, gestovima pokazujući kako mu se piće gadi, i ne mogu da se ne nasmejem. Astan prvosveštenik je slep – pa ipak mu se nijednom u životu nije desilo da nekom da pogrešan lek, ili da u čaj stavi više ili manje neke trave nego što je potrebno. Među svim onim bocama i keramičkim posudama punim raznih trava i bobica snalazi se kao i bilo koji videći čovek. U stvari, snalazi se mnogo bolje.

-Došla sam po sledovanje i za mene, prvosvešteniče – kažem.

-Imaš dovoljno trave, Gindži. Ono što sam ti dao dovoljno je do proleća.

-Tako je, ali ovo je za jednu moju prijateljicu.

-Sve prijateljice u Kaminunu dolaze ovamo po travu – same, i svaka za sebe. Zašto tvoja šalje tebe?

-Onako. . . mrzi je da ustane rano – lažem ja.

-E, za prijateljicu koja mrzi da ustaje rano, moram da spremim naročit lek – odgovara on sanjalački. Prote`e se ustajući – veoma je lepo gra|en i skladan – i lakim mačjim hodom odlazi do svoje police sa travama. Tamo polaganim pokretima odabira nešto iz svojih tegli i posudica. Dugo se premišlja pre nego što uzme stupu u kojoj tuca travu i semenke. Pokreti su mu spori i svečani, a glas pomalo kao pesma.

-Evo. . . trava navala, za lako i brzo buđenje. . . i trava končara, za dobru volju. . . kadulja, za snove. . . i trava košutin doručak, da predupredi trudnoću. . . jer, znaš, košuta zna kad će biti gladna godina, pa te godine ne ostaje trudna . . . – objašnjava, okrenuvši se prema meni, kao da me vidi. – I neka ne brine tvoja prijateljica, neka slobodno dođe kod mene, bilo rano, bilo kasno; sve žene znaju da mogu da im pomognem, zato me i zovu “Astan – a – eum”, to znači utešitelj. Evo – pruža mi malu teglu, punu sitno smrvljene trave. – Ovo neka uzima tvoja prijateljica. Od prvog dana prvog sledećeg mesečnog krvarenja, pet dana neka pije odvar od ovoga što je u tegli. Sve neka skuva, ne treba da štedi. Kad potroši, neka dođe, da porazgovaramo. A, da – nastavlja, kao da se nečega setio. – Do sledećeg mesečnog krvarenja, treba da jede mnogo meda i mleka, pošto je nedavno izgubila dete.

Planu mi uši: on zna. Zna, iako mu nisam rekla, iako mu, pretpostavljam, nijedna od Kaminunki nije rekla. Uzimam travu, mrmljam neke reči zahvalnosti. Čudno mi je što ne moram da platim ništa: kod nas u Ciboli plaćanje je nešto što se razume samo po sebi. Bez novca, ne pojavljuj se ni u hramu. Za sirotinju nema milosti. A ovde, niko ne traži novac niti protivuslugu.

-Sitnica, sitnica, samo mala pomoć s moje strane – brani se prvosveštenik od moje zahvalnosti. – To nije ništa. . . Samo joj kaži da jede kuvano meso umesto prženog, i suvog voća kad nestane svežeg. I grožđa, mnogo sušenog grožđa, ono daje snagu. Vina takođe pomalo da pije. . . Jesi li zapamtila?

-Kako da nisam – odgovaram učtivo.

Vraćamo se u naselje kroz šumu koja se malo – pomalo budi. Trake svitanja su šire i jasnije. Čuju se zvuci od ptica, a čizme nam pomalo šljapkaju po raskvašenoj zemlji. Ćutimo, svako u svojim mislima. Hodam pored tuđeg muškarca, koji mi nije ni mu` ni rođak, i uopšte me nije strah niti mi je nelagodno. Samo dvoje ljudi, svako sa svojom pričom i svojim bolom. Ja, ponovo sama samcita posle pokušaja da volim i budem voljena. Ha, bilo je suviše lepo da bi potrajalo. On, zaljubljen u udatu ženu. To nije ništa u Lakči Kaminuni, i ne bi bilo razlog za jad – kad Aćanova ljubav ne bi bila Cibolanka, a kod nas takvi slučajevi vrlo retko prolaze bez ubistva na kraju. Ona ne može da se razvede kao Kaminunke, može jedino muž da je otera. A ako je imala ljubavnika, onda mo`e i da je ubije. Faranri ne voli Nuri. Zaklinjao mi se da je ne voli, da se sa njom oženio jer su tako roditelji ugovorili. Meni bar nije morao da objašnjava: i ja sam bila udata u Ciboli, i znam kako se ugovara brak. A, iako je ne voli, morao bi da je ubije kad bi znao da ona ima ljubavnika, i da je to moj pobratim Aćan, jer je u pitanju čast. Sve je to tako zamršeno. Kaminunci se ne ubijaju međusobno zato što je jedan od supružnika imao telesne odnose sa nekim drugim.

“Evo, moj Aj ide redovno kod Denre, a ja se uopšte ne ljutim. . . “, ubeđuje me, na primer, Umejina, dokazujući mi koliko je bolji kaminunski način života.

“Ama, kako možeš da se ne ljutiš?”, zgražavam se ja.

“Pa, nemam razloga. Moj Aj se meni vrati, znaš. Mislim, dođe posle kući. Malo izgužvan, malo umoran, ali sasvim čitav”, trudi se Umejina da mi objasni.

“Da, naravno, bude sasvim čitav”, saglašava se Denra. “Svi delovi tela i dalje su mu na broju”.

“Ali, to nije u redu. . . nije pristojno da se telo daje raznim osobama”, i dalje iz mene govori cibolansko shvatanje braka.

“Ih, što si zapela, Gindži. Nije telo so, pa da se rastopi, a nije ni sneg, da iščili na suncu”, govori Umejina, i maše svojim kestenjastim kovrdžama, dok je žene posmatraju s odobravanjem, i klimaju glavama.”Telo je telo, živo i čvrsto. Svašta može da pretrpi, ali mi smatramo da ono služi radosti, i ume da se raduje.”

“Ama, šta ima telo da se raduje sa drugom osobom, s kojom nije u braku?”

“Ali, šta smeta, to malo radosti?” – razmahuje Umejina rukama, očigledno ne shvatajući moje neodobravanje. ”Eto, Faranri; da mu nešto možda ne fali zato što je imao telesne odnose sa mnom? Da mu nisam odgrizla neki deo tela? Eto, Gindži –  ti kaži, ti znaš“.

Žiži očima pravo u moje i smeje se. Čak nije ni pakosna, samo vesela. Nema zašto da bude zabrinuta ili tužna, Kaminunke nemaju pojma o nemoralu, ne znaju šta je to. Zamrmljam nešto nezadovoljno; Umejina me tu drži u šaci, zna za Faranrija i mene. Neprijatno mi je, i ne mogu da odgovorim. Samo sam ljuta na Umejinu.

“Eto, Gindži, sve je u redu, zar ne? Mi ne mislimo zlo”, nastoji Cejša da me ubedi. Pa, naravno, i one znaju. Samo ne smatraju da je to nešto loše. I, nikad me ne zadirkuju pred Nuri; pred njom nema ovakvog razgovora.

Oh, zašto je to tako čudno? Zašto toliko ne razumem ni Kaminunke, ni Faranrija? Ne mogu više ovako, hoću da me on opet voli. Hoću da me grli. Idem pored Aćana, ćutimo, a kiša nam se sliva niz kapuljače, jer je opet počela da pada.