III

“Blažene nam bile, vi, planine naše,

vi, lepše od raja svake jeseni.

Rastopljeno zlato na tom vašem lišću

hladan dan u sunčan očas pretvori,

srce ozari!”

(peva se u Lakči Kaminuni, kad se ide “u drva”)

Baš je život zanimljiva pojava, neka kaže šta god ko hoće. Desi se, tako, da gosta nema niotkuda, mesecima, a ove jeseni – gostiju u izobilju. Najpre su nas posetile Lamijke. One su neobične, nisu ljubazne, a priča se za njih i mnogo strašnih stvari. Te, ubijaju svakog stranog muškarca koji stupi na njihovo tle – a to je najobičnija laž, ja sam jednom kao momčić tamo zalutao, pa ne samo što me nisu ubile, nego su me još i bogato darivale, i s počastima me ispratile do granica moje zemlje, jer sam prvo muško iz drugih plemena koje je uopšte skupilo hrabrosti da dođe kod njih za duga vremena. Pa, onda, kao, ubijaju novorođenu decu kad im se podesi nerodno leto. Mislim da je ta priča najviše uticala na naše pretke, da počnu redovno da im poklanjaju žito. Ali i to s ubijanjem dece je čista glupost, jer u Lamu je mal’tene svaka druga godina - nerodna, pa, kad bi zaista ubijale novorođenčad, ne bi im od naroda ostalo baš mnogo. Ma, svašta se priča, koga ne mrzi, neka veruje. U svakom slučaju, s Lamijkama smo ugovorili dobru trgovinu, i one su ubrzo otišle svojim kućama. A onda su stigli gosti iz daljih krajeva – iz Cibole.

Beše dan lep, topao, vedar. Šume su se zaodevale u zlato i crvenilo, plodovi su dozreli, a letina je sva ubrana sa njiva i smeštena u skladišta. Zašto li se toliko važnih stvari dešava u tom delu jeseni? Baš tako bilo je i onoga dana kad su Faranri i Nuri, svetlost mojih očiju, stigli u Lakču, s detetom i najnužnijim stvarima, pošto su iz svoje zemlje tako surovo proterani. Setim se moje voljene, onako kako sam je prvi put ugledao, tada, sklupčane u sedlu, zamotane u tamnu tkaninu, ćutljive toliko, da smo mislili da je onemela, i pitam se: da li je moguće? I duša odgovara: da, moguće je. . . Nego, opet sam skrenuo s teme. . . Aćane, saberi se, čoveče! . . . Gde sam ono stao? Gosti, naravno. . . Stizali su našom starom stazom, kuda preko strmina stižu svi koji su ikada došli u našu Dolinu iz tog pravca. A mi smo ih čekali, dobro raspoloženi. Dvojica došljaka su bila, na konjima, a onaj bolje zamotan u ogrtač vukao je za sobom još i tegleću mazgu. Nisu izgledali kao prognanici; više kao putnici. Ugledavši nas, prvi jahač, onaj mlađi, nije se uplašio. Široko se nasmešio, pokazujući dva reda belih zuba, i sjahao. Bio je prava gora od čoveka, visok, ogroman, širokih ramena, velikih udova, krupnih crnih očiju. Kosa mu je bila kratko podrezana, tamnomrka, kovrdžava, i nekako veselo je štrčala svuda oko lica. Bilo nam je drago da se poštovani gost ne boji: to odmah skraćuje sve formalnosti oko upoznavanja.

-“Ne boj se, ne krivi lice. . .”, počeo sam uobičajeni ritual za predstavljanje, kad me on prekide:

-Znam! Jer vi ste “Kaminunci, koji zlo ne čine”!

-Eto ti sad! – iznenadih se ja. – Govoriš naš jezik? 

-Samo malo, nažalost, a moj pratilac ni toliko.

Pratilac, sredovečan čovek, samo se jače umotao u svoj ogrtač, iako je Sunce gostoljubivo sijalo, i uopšte nije bilo hladno.

-Reci mu da se ništa ne boji, radujemo se gostima.

Gost je izgovorio nekoliko reči, obraćajući se svom saputniku, ali je odmah nastavio da se osmehuje prema nama.

-Mi smo iz Cibole – rekao je zadovoljno.

-Da, pretpostavio sam: viđao sam takvu nošnju i opremu – uzvratio sam ljubazno. Tu smo već krenuli prema naselju. Moji drugovi su žagorili i posmatrali došljake s odobravanjem.

-Jeste li namerni da trgujete, ili prolazite ovuda na putu ka nekoj od obližnjih lepih zemalja. . .- počeo sam ponovo, a on me ponovo prekide (ali toliko radosno, da nisam mogao da se ljutim):

-Ne, nego upravo vas tražimo!

Žagor prestade. Svi pogledasmo pažljivije u njega. Ni dve, ni pet, nego “vas tražimo”! A Faranri i Gindžana su nam se zaklinjali u sve živo i mrtvo, da se u njihovoj zemlji Ciboli o nama misli kao o “nestalom narodu” koji još obitava samo u legendama! I onda ti stigne Cibolanac, i kaže “vas tražimo”! I još čovek govori naš jezik, istina, s naglaskom da se rasplačeš od muke, ali – govori.

Nešto mi tu nije bilo baš jasno; ali, učtivost zahteva da se takva sumnjičavost ne pokazuje. Sa osmehom sam vodio poštovane goste bliže naselju. Na Poslednjem mostu stražari moja usvojena sestra Aćanija. Ona je već prava devojka, oči joj se žare pri pogledu na lepog stranca, naklonila se gostima, držeći koplje dva puta duže od nje same. Udario sam u gong na stražarskom mestu; zvukom sam izrazio zadovoljstvo što nam stiže kulturan svet, i pozvao Gindžanu, našu prevodilicu, da se pojavi na dočeku gostiju. Nastavismo putem. . . kad mi odgovor gongova iz naselja zaustavi korak: Gindžanu NE pozivati i NE upoznavati sa strancima. Trudio sam se da ne promenim izraz lica, a moji drugovi počeše da se zgledaju. Šta to može biti, kad je potrebna takva opreznost? Gledao sam u duše ovih ljudi: nije izgledalo da donose neku zlu nameru. Stariji gost bio je uplašen, to je jasno; ama, ne bi ni meni bilo svejedno, da odjednom natrapam na potpuno strane ljude, i to još toliko daleko od svoje zemlje. Mlađi je bio potpuno lišen straha, kao dete. Sa zanimanjem je gledao po našim planinama, njivama koje su se pojavile kad se šuma završila, oči su mu se raširile pri pogledu na Branu. . . ali ni on ni onaj drugi nisu razumeli jezik gongova, barem to je bilo izvesno. Obuzeti nelagodnim osećanjem, požurili smo u naselje.

Goste dočeka prizor koji najviše volim: celo Pleme oštrih zuba okupi se da izrazi dobrodošlicu. Trepere đinđuve na ženama, muškarci obučeni u najbolju odeću, citre i bubnjevi puštaju ohrabrujuće zvuke. Dezira, poglavica, pažljivo posmatra došljake; prebrzo da bi iko mogao da primeti oklevanje, pruža ruke mladom gostu:

-“Neka su dobrodošli putnici. Pod našom ste zaštitom, naša ste briga. . . “

Došljak je, primivši Dezirine šačice u svoje dlanove, veličine obične kaminunske lopate, svečano izgovorio:

-“Neka je svaka čast Lakči Kaminuni i njenim dobrim ljudima,

putnici odmora traže, zlo ne misle. . . “

E, da sam juče umro, što kažu, u ovakvu priču ne bih verovao! Stranac je znao naše, kaminunske reči kojima se odgovara na dobrodošlicu! Stariji zažagoriše s odobravanjem, ču se nekoliko glasova: “Ej, naš je, naš!”

-Samo polako – kaže Dezira s osmehom, iako joj oči i dalje ostaju ozbiljne. – Da li je naš, to ćemo tek da vidimo. A do tada, odmor, toplo kupatilo, pa večera. Ajanija, povedi goste.

Ajanija, moja ljubimica, onako tanka, prava kao mladi bor, prilazi strancima, nakloni se ozbiljno, i gestovima pokazuje da pođu za njom. Visoki gost odmah pokazuje da je zadivljen njenom ljupkošću i počinje da brblja, prateći je:

-Gospo Ajanijo, ako sam dobro čuo cenjeno ime, ja sam Ravanal, sin Ramanora iz Cibole. Velika mi je čast, zaista, da upoznam pripadnicu uvaženog Lakči naroda, koji ostade baštinik najplemenitijih tradicija Carstva dana i noći. Visoko cenim. . . –i još čitav potop od priče, Ajanija samo sleže ramenina, iznenadivši se, bez sumnje, tolikoj prisnosti pri prvom susretu. Malo mi je nelagodno kad god se setim da je njeno srce drugačije od ostalih u Zajednici, još od vremena kad je postala prava devojka. Običaj je da mlada osoba ode sama u šumu, gde ostaje od jutra do sumraka, i tamo se suoči sa svojom sudbinom, a kad se vrati, priča svima šta joj se desilo. Iz Zajednice odlazi bez oružja, noseći sa sobom hrane za samo jedan obrok. Barem je tako bilo, dok nije došao red na mene. O, ne mogu ja bez neprilika, pa to ti je. Moj dan se zbio u zimu. Pošao sam u šumu po hladnoći od koje puca drvo i kamen, snegom koji je napadao do visine grudi odraslog čoveka. Ali, ja sam poneo i nož. Jednostavno, bojao sam se da idem nenaoružan u divljinu. I desilo se: naišao sam na vukove koji su mrcvarili ranjenu ženu. Nekoliko sam pobio, ostali su se razbegli, ali ženi nije bilo spasa. Umirući, rekla mi je samo “beba, moja torba. . .”, a u torbi na njenim leđima zaista je bilo malo dete, koje je kmečalo kao mače. Sahranio sam odbačeno telo u šumi, kopajući sneg nožem. Ne znam kome bi u Kaminunu palo na pamet da kopa po zimi, to je veliki greh, zemlja se ne dira dok spava zimski san, ali ova umrla žena bila je iz Lam naroda, a o njima znam barem toliko, da mrtva tela polažu u zemlju. Kad sam taj posao završio, i sav se izranjavio, seo sam da razmislim, kuda s detetom? Da ga vraćam u Lam, nema načina, jer ova žena je dolazila iz Lama, putem prema našoj teritoriji. Da ga ostavim, umreće. Tako sam uprtio na leđa dete i ubijene vukove, i krenuo kući. U Veću odraslih, svi su poskakali kad su me videli tako natovarenog. “Otkud tebe ovako rano?”, pitali su. Morao sam da ispričam šta se zbilo. Cele noći Veće je raspravljalo o mom slučaju. Cela Zajednica okupila se u predvorju Zajedničke kuće u ćutanju. Sećam  se potpuno ukočenog lica moje majke Šeje. Kakva će mi kazna biti dosuđena? Hoću li biti prognan, bez prava da živim među ljudima? Ili nešto drugo? Šta? Najzad su se vrata otvorila i članovi Veća izišli su pred nas. Dezira mi je prišla. Bila je tada nova, mlada poglavarka, koja tek što je zamenila Denora na tom mestu. Izgledala je vrlo umorna, i lice joj je od dugog sastančenja bilo skoro posivelo. Videlo se da je teška odluka na njoj.

“Kaminuni Aćane, sine Šejin, klekni ovde u sredinu kruga, da svi mogu da te vide, i čuj presudu. . . “

Jao, gotov sam! Nisam smeo ni da pogledam majku! Sav uzdrhtao, sa udovima koji kao da nisu slušali moj um, kleknuo sam pred poglavarkom.

“Kaminuni Aćane, učinio si stvari koje u Plemenu još niko nije radio: poneo si nož u obredima zrelosti, kopao si zemlju usred zime. . .”

Glas joj je i tada bivao ozbiljan i strog, ali kao da sam u njemu čuo i prizvuk smeha:

“. . . I junački se borio protiv brojnih i nadmoćnih životinja, olakšao poslednje časove jednoj ženi, sahranio je poštujući običaj njenog naroda, i spasao jedno dete. Život, naročito život deteta, svetinja je za Kaminunce, stoga je tvoja presuda: da zadržiš kože ubijenih zverova, i dete koje si doneo. . . ”

Cela Zajednica zavikala je od veselja “ostaje, ostaje!”

-Ostaje, naravno da ostaje. Tišina tamo! – namrštila se Dezira, praveći se vrlo strašna. – A da ne bude da si se opet izvukao bez kazne, Kaminuni Aćane, bićeš i kažnjen: ovim jednim udarcem! – i ovlaš me udarila po obrazu.

-Tako je! Pametna je poglavica Dezira! Napićemo se noćas u njenu čast! - povikali su muškarci. Oduševljenje je probilo ograde: svi su me grlili, Šeja je plakala i smejala se u isto vreme, Denor ju je zagrlio, i mene su odrasle žene grlile i ljubile, a muškarci su otvorili podrume u kojima mi Kaminunci držimo vino i rakiju. Te noći sam se prvi put u životu stvarno napio – a nije mi bilo i poslednji put. Tako sam dobio usvojenu sestricu Aćaniju, od koje sam, eto, sedamnaest zima stariji. . . Ali, od tada, običaj je promenjen: kad mlada osoba pođe u šumu da se suočava sa sudbinom, prate je, neopaženo, i tri odrasla člana Plemena, naoružana, za svaki slučaj. U tim pohodima obavezno sam i ja, jer sam pokvario stari običaj i uspostavio novi. Nisam siguran da li mi je to nagrada ili kazna, kad je poznato kako poštovani Mladi umeju da se veru po šumama i planinama, dok ih ja pratim trudeći se da budem neprimećen i sav se izgrebem kroz šipražje. Tako sam pratio i Ajaniju, kad je njen dan došao. Ona je pošla u šumu u letnje svitanje, po danu lepom kao smišljenom, a za njom, neopazice, Aj, Ajarnor i ja. Sve je izgledalo kao da je pred nama jedan spokojan dan. Devojka je orno grabila najpre putem, zatim bespućem, po obodu naše teritorije, baš prema granici Đargam naroda. Zalazila je u šumu, izlazila na proplanke, pojela sir i dvopek koje je ponela, verala se na čuke s kojih je najlepši pogled po okolini, prala nožice na jednom izvoru, nabrala cveća, pa ga posle bacila, a mi smo se nasmrt dosađivali i najradije bismo odmah krenuli nazad, da nam nije najstrože naređeno da ne ostavljamo mladu osobu ni za trenutak bez nadzora. Ništa osobito nije srela Ajanija u šumi, osim što je u jedan mah uznemirila jato vrabaca i dve kreje, koje su izletele iz rastinja kričeći glasno. Već je poslepodne prevalilo, i mi skoro zaspali u žbunju odakle smo pazili na našu saplemenicu, a i ona je leškarila na travi, kad sam osetio neku nelagodu, kao da je u blizini neko sa zlim namerama, iako nijedan od nas nije video ništa, ni čoveka ni životinju. Poslao sam u Ajanijinu glavu poruku da bi, možda, trebalo biti malo oprezniji. . .I ona je odmah osetila isto što i ja, ustala, i pogledala unaokolo, a, naravno, nije mogla da zna otlud takva misao u njenoj glavi. Naizgled, nikakve opasnosti nije bilo: dva mladića, momčića njenih godina, prilazila su joj kroz šumu. Osmehnula im se iz daleka, i mahnula, mi Kaminunci smo poznati po lepom ponašanju. Uzvratili su, istim gestovima, i prišli bliže. Mladići su bili iz Đargam naroda (Đargam znači jelen, prim. prev. ), u odeći od kože jelena, sa mnogo resa. Odjednom mi je bilo jasno šta nameravaju: vreli užas prošao mi je kroz celo telo. “Beži, Ajanija! Beži!”, govorio sam joj u duši, pritisnuvši svoje slepoočnice dlanovima, tako da me je zabolelo, dok su me dva moja drugara poplašeno posmatrala. Ajanija je primila moju misao, i krenula da pobegne, kad su se bacili na nju, sa ružnim psovkama svog odvratnog jezika, a ona je, ne shvatajući šta Đargamci hoće, samo zapanjeno vrtela glavom, ne nalazeći reči da uzvrati, niti snage da bilo šta učini.

“Jao, šta da radimo, Aćane?”, prošištao je Aj uz moje uho. Siknuh na njega da ćuti, a ponovo se usredsredih na Ajaniju. Mogli smo, naravno, odmah da napadnemo onu dvojicu, da ih polomimo od batina, ali prvo sam morao da proverim da li ona može sama da se brani, pa, ako može, da barem ostanemo neotkriveni. Trenuci su bili u pitanju! Čuo sam priče o ženama iz drugih plemena, koje su bile mučene na takav način, ali sve je to bilo suviše grozno da bih sad stigao da razmišljam o tome. “Vidrina odbrana, Ajanija! Vidrina odbrana!”, govorio sam joj u mislima. Jer, vidra, kad je napadnuta, okreće se na bok, i tako izmiče, a zubi su joj oštri, oštri. . . Ajanija je uvek bila najbolja od svih devojčica u borilačkim veštinama bez oružja. Trgla se, izvila kao vidra, čemu sam je ja naučio. Očito, u magnovenju je mogla da se seti lekcija. Jednom od napadača tako je zavrnula ruku kojom je držao njenu, da je zajaukao kao vuk. Drugom je zadala udarac u donji deo stomaka, da je pao na tle. Udarala ih je još neko vreme, pa su odustali od svojih nedobrosusedskih namera, i dali se u beg, dobacivši Ajaniji, s pristojne udaljenosti, još nekoliko uvreda. Besno je gledala za njima, pokušavajući da uredi svoju odeću, dok su joj niz obraze krenula dva mlaza suza. Upravo tada, desilo se ono što nije trebalo: videla nas je u svome duhu, iako nas njene oči nisu mogle videti, onako dobro sakrivene među zelenilom mladih bukvi. Povili smo se do tla, da smo mogli, u zemlju bismo se zavukli, ali kasno: ona je postala svesna naše prisutnosti, i njen um se zatvorio prema nama. Lice joj je postalo veoma tvrdo. Obrisala je suze, okrenula nam leđa, ne pogledavši više u pravcu gde smo se nalazili, i pošla prema naselju.

Sledili smo je u najcrnjem raspoloženju, a kući smo stigli kao pokisli.  Ovakvi slučajevi zbivali su se izuzetno retko. Đargamce ni ranije nisam trpeo, jer oni tuku žene i decu, ni zbog čega, samo da pokažu snagu, a posle ovog događaja, potpuno su mi se smrkli. Obavezni smo da čuvamo dobru volju prema susedima, jer Stariji kažu da su nam Đargamci kao neka rodbina, da imamo iste pretke, ali ja nikada nisam osobito verovao u to, niti sam voleo da slušam takve priče. Moj otac bio je iz Naroda Planinskog vuka, pa nije nijednom došao ni da me vidi otkada se rastao sa Šejom. Ima Mladih koji jako vole da čuju kako smo “rodbina” sa drugim plemenima, eto nam sada rodbine, što napada devojke po šumi. Šta li će Ajanija da kaže, i šta će Veće odraslih odlučiti? Da li treba da pošaljemo izaslanstvo u zemlju Đargamaca? Da li je ovo uvod u neki sukob, rat, možda? Nisam mogao da verujem svojim ušima kad sam čuo njen izveštaj. Dostojanstvena, kao vladarka, stala je pred svoje saplemenike da ispriča šta ju je zadesilo u šumi. Pričala je o zelenilu leta, o zlatu popodneva, o dobrim vodama i bujnim izvorima naše zemlje, i gde je našla hranljive bobice, a gde ima dobrih pečuraka, i kako je sunce zalazilo za krošnje drveća . . . Ni reč o “onom” slučaju! Najzad smo nas trojica pratilaca shvatili da ona uopšte neće da priča o tome. Ćutala je, a ćutali smo i mi. I dalje  nam se ljubazno javljala, ali – ništa dalje od toga. Sa mnom nije ni govorila, iako smo do nedavno znali da se upustimo u duge priče o raznim stvarima. Uvideo sam da nešto krupno nije u redu kad sam video da ona ni te zime, ni sledećih zima, nije našla sebi “para”. Nije zavolela nijednog momka. Zaljubila se u Dedžanora, koji to nije ni primećivao, jer je imao oči samo za svoju ženu i malu kćer, družila se s Faranrijem, koji ju je zvao “sestricom”, i tako – ništa od telesnog sjedinjavanja, baš svašta. Ona je tako odlučila, i kad bi neko izrazio brigu zbog njenog izbora, i pitao se na glas kako to da tako lepa i skladna devojka “nema nikoga”, nije odgovarala, a i ja, njen svojevremeno najbolji drug, njen učitelj borilačkih ve{tina, ćutao sam kao buba, iako sam znao razlog.

I, verovali ili ne, bilo mi je veoma drago kad ju je stranac tako otvoreno zasuo pohvalama njenom otmenom držanju.

-Jasno je da je uvažena pripadnica Lakči naroda plemenita roda. . . To se po stavu vidi, po načinu na koji se ramena kreću. . . Ah, taj Vaš lakonogi hod, Vaša smirenost. . .

-Odista, moji preci bili su izborni knezovi u Carstvu dana i noći – uzvratila je Ajanija, zbunjena ovolikom rečitošću. Ako je mislila da će ućutkati gosta, prevarila se:

-O Carstvu i njegovoj sudbini čitao sam, to je izvanredna istorija, izvanredna. Hoće li uvažena Lakči gospa biti milostiva da mi o tome kaže više, što u svojoj neukosti ne znam?

-Pa, ni mi ne znamo mnogo o toj istoriji. Možda neko od poštovanih Starijih. . . - čuo sam kako Ajanija pokolebano odgovara, dok su odmicali. Onaj sluga je ćutao sve vreme.

-I, šta misliš? – prekinula me je Dezira u slušanju razgovora dvoje mladih.

-Ne razumem, iskreno rečeno. Zašto nisam mogao da zovem Gindži?

Dezira se zagledala u mene.

-Da li si zaboravio, blesavi moj sunarodniče, da si iz Cibole doneo dvoje dece gospodara grada? Šta ako su ova dvojica došla da to izvide?

-Odista, nisam ni pomislio na to – priznao sam.

-Zato ima ko da vodi računa, pesniče. Gindžana i deca nisu bezbedni dok iko u Ciboli misli o njima. Ne može glava da se nosi samo zato da izme|u ušiju ne bi bilo promaje – poklopio me je Senor. Nisam se naljutio, on je opet bio u pravu, i mislio je na sve, jer njegov posao je da brine o bezbednosti Plemena i njegovih članova – naročito usvojenih članova, kao što je Gindži ili moja sestrica Aćanija. Brzo smo se dogovorili da pazim na visokog stranca i držim ga na oku, a to se kod nas postiže tako što ću sve vreme da mu izigravam vodiča i razgovaram s njim. Drugog gosta, onog koji je ćutao, jer ne zna jezik, preuzeće Denor, moj očuh, zato što on zna govor znakova, i može da se sporazume pokretima. Odmah smo odlučili da napravimo gozbu iste večeri, kako bismo bolje osmotrili pridošlice. Žene su na brzinu spremile sve što  se dalo spremiti, a muškarci su doneli vino i rakiju. Dezira se mršti, ali ne brani; napijanje u čast gostiju spada u omiljene običaje nas muških bi}a. Večera je počela uz zvuke lutnje. Naš mladi gost do tada nam je već objasnio da se zove Ravanal, sin Ramanorov, da je pošao na put u nameri da upozna strane krajeve i ljude, da njegova porodica poseduje mnogo zemlje i mnogo “kmetova”, i da mu je njegov stariji saputnik, koji se zvao Krun, “sluga”. Šta je “sluga”, nismo razumevali, iako se gost upinjao da nam objasni, a Gindžanu nisam smeo da pitam, iako mi je očima i gestovima skretala pažnju da ona zna, i da hoće da mi kaže. Uopšte, bilo mi je jako nelagodno da se cele te večeri pretvaram da Gindžana nije Cibolanka, i da je izbegavam, umesto da se koristim njenim znanjem jezika i običaja. Nije mi bilo jasno zašto onaj Krun neće da uđe u veliku sobu u Zajedničkoj kući, gde smo se okupili, nego sedi u hodniku, i samo ćuti, a stranac je rekao “da je takav red u Ciboli”, i bio potpuno bezbrižan, iako je u hodniku hladnije nego u sobi. Žene su se obratile Krunu u nekoliko navrata, nudeći ga da uđe i jede, ali on je svaki put odbio. Ponudio se, me|utim, služeći se gestovima, da pomogne u kuhinji, i tamo je rado seo među žene; ali, kad su te iste žene pošle u veliku sobu, da bi se pridružile ostalima na slavlju, nije hteo da ide sa njima ni za živu glavu, nego je ostao u kuhinji, valjda da čuva hranu, šta li? Nisam mogao više da razbijam glavu cibolanskim običajima, jer je svirka postajala glasnija, a moja omiljena drugarica Umejina stala u krug, da bi zabavila društvo pesmom i igrom. Odlučila se za “Pesmu zvezdanog neba”, a ta nam je veoma draga:

“Duboko zvezdano nebo,

duboka noć u oku,

a ja sam žena, žena,

i glad je moja silna!”

Ah, Umejina, lepojka moja. . . sa oblakom nemirnih kovrdža, beloputa, riđa, sva razigrana kao oluja. . .kad izmahne rukama kao krilima, a bedrima zaleluja, sami se dlanovi slivaju da pljeskaju. I žene i muškarci vole Umejinu, jer ona ume brzo svima da popravi raspoloženje šalom ili dosetkom.

“Duboka vrelina leta,

duboka zrela zemlja,

a ja sam žena, žena,

sa senkom pod obrvama!”

Glas Umejinin je zvučan, nešto dublji nego što je obično u žena, a kretanje njenog struka postaje brže dok se približava refrenu:

“Oh, zaigraću kao trska,

zatreptaću kao iskra,

otići ću u šumu,

da urlam kao vuk!

Duboka pećina duše,

duboka vatra jutra,

a ja sam žena, žena,

ne pitam šta je sutra!”

Pesma . . . pa, baš i nije da priliči majci četvoro dece, barem prema cibolanskim shvatanjima, vidim da se Gindži nelagodno meškolji, mudrica naša; ali, mi u Lakči nismo tako strogi prema ženama koje imaju decu, one mogu da pevaju i plešu baš kao i sve ostale. Svi su zapljeskali odobravajući Umejini, a ona se naklonila, i sva nasmejana pružila ruku visokom gostu. On je ustao sa koža na kojima je sedeo, i najučtivije se priklonio, poljubivši Umejinu u nadlanicu. Svi smo se zapanjili, jer stranac je bio možda pet – šest zima mlađi od Umejine, a kod nas samo sinovi ljube svoje majke u ruke!

-Am – džan (majka, majčica – prim. prev.)!– vrisnula je Umejina obradovano. –Kaminunke, jeste li videle? Postala sam majka, po peti put! Ovog časa sam stekla odraslog sina! Dođi, sine, da te majka poljubi!

-Molim gospu Lakči naroda da mi oprosti – zamucao je ogromni momak - nisam znao običaj, kod nas se u ruku ljubi vrlo poštovana osoba!

-I majka se poštuje, nego kako! Saginji se, da te poljubim! – naredila je Umejina, i poljubila stranca onako kako nas Kaminunce samo naše majke ljube, to jest, u čelo.

-Nadam se da se tvoja prava majka neće ljutiti što te ljubi žena iz stranog naroda? – nastavila je Umejina da začikuje lepog mladića, škiljeći veselo.

-Jamačno, neće; i majka i otac umrli su mi – uzvratio je stranac tiho, ali ne zbunivši se. Žene su zamrmorile neodobravajuće.

-E, onda, nije druge, nego moj postupak moram da opravdam! – rekla je Umejina, a u uglovima očiju pojavile su joj se sitne suze. Uhvatila je gosta za ruku, i podigla je, tako da svi možemo da je vidimo:

-Kaminunci, saplemenici moji! Ovaj čovek, Ravanal reče da se zove, jeo je našu hranu, pio je od naše vode, i oslovio je jednu od nas, mene, kao svoju majku! Dakle, imamo ga svi gledati kao naše dete, a ja mu kažem da je sad postao Kaminunac, kao da je rođen ovde, i da je stekao tri mlađa brata i jednu sestricu, koja još ne govori sasvim pravilno!

Tako je Ravanal, gost iz Cibole, usvojen tokom prve večere u Kaminunu, bez ikakvih formalnosti i oklevanja. Neki ljudi zaista imaju sreće. Počela su da pljušte dobacivanja:

-Umejina, divno ti je novorođenče, tako veliko!. . . I gle samo kako mile okice ima, isti na majku. . . Umejina, tolikog sina ne možeš ni da prepovijaš! Možeš odmah da ga ženiš! Tek što se rodio, a već zreo za ženidbu, k’o zrela jabuka u jesen!

-To ćemo odmah urediti – izjavila je Umejina odlučno. – Od ovog časa ja mu biram nevestu. Kazuj, sine, koja ti se sviđa?

Ravanal, sav crven u licu, odgovorio je nešto nečujno; i još dugo te večeri šalili smo se i smejali na njegov račun. Nije se ljutio, ili tako nešto, ali, videlo se na njemu da se svemu veoma čudi.

Prvu noć u Kaminunu izdržao je kako valja, ne smotavši se među noge nijedne od naših žena. Dobro, doći će vreme i za to. Već sledećeg dana odveo sam ga na Branu. Faranri, naš Poštovani Glavni, s radošću je pristao da gosta provede kroz velike hale u srcu planine Loćan i da o Brani ispriča sve što ga je došljak pitao. Zauzvrat, i on je postavljao puno pitanja o Ciboli, zanimajući se da sazna što više. Ja sam stajao sa strane, primećujući da sam prilično suvišan, ne želeći da prekidam izuzetno prijateljski razgovor u koji su stupili naši usvojeni Cibolani čim sam ih predstavio jednog drugome. Faranri se neočekivano otkravio, on, koji je obično bio tako nepoverljiv i nadmen, i čavrljao je sa Ravanalom kao sa rodom rođenim. Odmah je potegao i pljosku iz skrivenog pretinca u zidu, navaljujući da gost bez oklevanja proba rakiju od borovih iglica, nešto zaista dobro, što mi u Lakči pravimo. Uz piće (koje meni nije ponuđeno!), njih dvojica upustili su se u priču. Ranije sam došapnuo Faranriju da bude vrlo oprezan kad govori pred strancima, i on je, razumljivo, obećao da će “voditi računa”, samo, to obećanje je isparilo onom brzinom kojom je i dato. Iz razgovora sam shvatio barem toliko, da je grad Cibola, gde sam bio, jedno, a država Cibola nešto mnogo veće, i šire. Cibola čak nije ni glavni grad istoimene države, nego tek jedan od većih, značajan naročito zbog velike luke i veoma dobrih puteva, koji je povezuju i kopnom i morem sa drugim zemljama, prvenstveno sa susednom Karizmom. Glavni grad države Cibole je Abnaz, gde boravi car; ali, gospodari grada Cibole odvajkada su imali neku vrstu samostalnosti, zbog velikog bogatstva svoga grada, nazvanog još i “biser mora”, i prostranog plodnog gradskog zaleđa, tako da nisu polagali računa ni carskim poreznicima niti ministrima i vezirima, pa čak ni ikome od namesnika, nego samo i jedino krunisanoj glavi. Cibolin prihod od školjki i bisera ne ide u carsku kasu – sav ostaje gradu!

-I kako je u predivnoj Ciboli, poznatoj i pesnicima? – pitao je Faranri, učtivo i kao da ga to ne zanima previše. Bilo je malo smešno, slušati dva Cibolanina kako govore lakči jezik, jer je naš Poštovani Glavni morao da izigrava Kaminunca.

-Dobro stoji Cibola, grad utvrđeni, i nema buna ni ratova oko njega, nikakve zaraze nisu se javljale, osim močvarne groznice, razume se. Vi, uvaženi, znate kako izgleda močvarna groznica?

-Ne naročito, ne naročito. . . Je li to opasna bolest? – pravio se Faranri neupućen.

-Verujte da je u pitanju zaraza koja kosi, posle svakih kiša oboli od nje mnogo sirotinje. Oh, negdašnji gospodar grada nastojao je da to iskoreni, i lekare je dovodio iz stranih zemalja, ali njegovi napori nisu urodili plodom – objašnjavao je Ravanal.

-A kako se to dogodilo? – i dalje se Faranri pretvarao da ništa ne razume.

-Nije uputno o tome govoriti, zaista – stranac je snizio glas, jako tajanstveno. – On je prognan, i ime mu zaboravljeno prema našim zakonima.

-Ma nemojte! – iščuđavao se Faranri. – Tek tako? Je li takav običaj u Vašoj zemlji, da se gospodari gradova šalju u progonstvo? 

-Putevi Carstva nepoznati su nama sitnim podanicima, ali mogu da kažem da je mnogo starih porodica u gradu Ciboli nezadovoljno što je umesto Timura Šen - baja  Gejlen Tanor - baj postavljen. . . – govorio je Ravanal, već pomalo zaplećući jezikom posle pete rakije.

-Ta, i’te, molim Vas! – uzviknuo je Faranri, sa takvim cibolanskim naglaskom, da bi ga prepoznao i nagluv čovek. Ja sam doslovno odskočio uvis, kako mi je ta promena u Faranrijevom glasu zaparala uši. Je li ovaj pri sebi, da tako progovori pred svojim zemljakom? Ili ga je piće preuzelo?  -Ta, je l’ to moguće? Cibolanima nedostaje stari gospodar? Čudnovato!

-Valjalo bi znati, poštovani, da je Timur, prozvan Izuzetni, bio najobrazovaniji čovek na mestu gospodara Cibole za deset vekova, a jamačno i najmudriji. Što se grad Cibola podigao za godine njegovoga gospodovanja, to se nije dogodilo od kako i knjige pamte! Što je Izuzetni uredio puteve, i gradsku gardu doveo u red, to se nije ponovilo, i neće se ponoviti. Razbojnika na našim putevima u gradskom zaleđu nije bilo godinama, on sam ih je kao mlad gospodar rasterivao, tako da se nikad više nisu vratili – važno je uzvratio mladi stranac, uzdignuvši kažiprst, a drugom rukom pružajući svoju čašu Faranriju, koji mu je odmah još jednom dolio rakije. Oči su mu blistale.

-Mislite ozbiljno, uvaženi, da su tolika preimućstva uklonjenog i zaboravljenog bivšeg baja od Cibole? – pitao je medeno. Pokušao sam da ga munem laktom pod rebra, ali, on je vešto izmakao udarcu. Svu svoju pažnju usmerio je na gosta, vrebajući kao kobac svaku njegovu reč.

-Mnogo nas je koji smo ostali verni nepravedno uklonjenom Šen baju; moja porodica je, znate, u daljem rodu sa njim, moj otac i mati bili su među odanima, a posle njihove smrti moje mišljenje nije se promenilo. Nije uputno o tome govoriti u Ciboli, ponavljam, ali raspoloženje je takvo. Sećaju se ljudi poštovanja s kojim je o gradu Ciboli govoreno dok je učeni i uvaženi Šen baj gospodario. Samo njegovo ime rasterivalo je svaku nevolju iz okoline grada. Eh, nema takvih da se pojave više; Gejlen Tanor Baj, uzurpator, nema ni snage ni volje da išta u gradu u red dovodi, jedina mu je briga kako da se oženi gospom iz carske porodice. Beznačajnom rođakom, to je ona, ali i takva mnogo će mu značiti. A za to vreme, Cibola, grad naš, gubi na lepoti i slavi . . .   – raspričao se gost, i glava mu je tužno klonula.

-A kako beše ime uvaženog Vašeg oca? - prekinuo ga je Faranri ovlaš.

-Ramanor, sin Ramanajev. . .

-A, tako – odstupio je Faranri, a ja sam se već prestravio da će sad reći “da, sećam ga se!” Samo bi nam to još trebalo! Iznenada se zaustavio, uputio mi značajan pogled, i promenio temu:

-Je li dobra rakija, poštovani goste? Mi Kaminunci mnogo je volimo. . .

-Odlična, uvaženi Kaminunče. Oprostite, zaneo sam se u priču o našem izuzetnom gospodaru, pa sam možda govorio previše. . .

-A, ne mari, ne mari. . .

-Bio je to sjajan čovek, sja. . . jan, kažem vam. . .

-Pa kako se onda dogodilo da tako izuzetnog baja Cibolani prognaju? – nastavio je saosećajno Faranri (cereći se zlobno sve vreme), i dopunio Ravanalovu čašu i pre nego što je ovaj stigao da je pruži.

-Prestani da ga nalivaš, Faranri! – šapnuo sam mu preteći.

-Šta te briga, slušaj i uživaj! – odgovorio mi je, šapatom takođe.

-Neobična beše sudbina zaboravljenog sad već našeg gospodara. On je odlučio da pristupi isušivanju močvara, kako bi se iskorenila groznica i siromaštvo, jer u močvarama ništa osim trske ne raste, i ništa osim `aba se ne leže. Čak i u sušno doba, kad od močvara ostane samo tvrda kora, nikakve koristi od njih, niti lepote. Zato je Šen baj pisao sultanu od Karizme, koji ima u svojoj službi odlične graditelje, tražeći savet kako da se taj deo zemlje u zaleđu cibolanskom privede svrsi. Pismo nikada nije uhvaćeno, ali car naš obavešten je da je u pitanju izdaja. Karizma je odavno polagala prava na Cibolu, grad utvrđeni, jer je pre mnogo vekova Cibola bila u sastavu države Karizme. Bilo je to jako davno, razume se. . . Vi, uvaženi, poznajete istoriju Cibole?

-Oh, ne, nikako. . . Veoma mi je drago da čujem tu priču – povlađivao mu je Faranri.

-Elem, Šen baju je suđeno i presuđeno a da nije imao ni priliku da se opravda – završio je mladi gost svoje izlaganje. – I poslat je u progonstvo, tek tako, kako ste izvoleli kazati, a da više nikada nismo saznali gde je. Otišao je, ne ostavivši ni poruku onima koji su ga podržavali, i iskreno bili na njegovoj strani. Verovatno mu nije ni bilo dozvoljeno da razgovara s njima – razumete me, nadam se? Nedugo zatim, mnogima od odanih izbrojani su dani, počeli su da umiru, niko nije znao kako i zašto. . . U svakom slučaju, nije močvarna groznica bila uzrok smrti. Mogu li Vas zamoliti za još malo ove izvrsne tekućine?

-O, da, samo izvolite – požurio je Faranri da mu sipa.

-Ja rekoh, ne nalivaj ga, Faranri – šapnuo sam mu.

-Pusti me da se malo zabavim. Ovo je redak trenutak – odvratio mi je takođe šapatom, sasvim raspoloženo.

-Šta je tu tebi zabavno? Roditelji su mu pobijeni zato što su bili na tvojoj strani, ako sam dobro razumeo, a jesam, nadam se – govorio sam, podražavajući mladoga gosta i njegov način govora, iako je u stvari u meni počeo da kuva bes. – Meni ovo nije smešno, menjaj predmet razgovora, ili gosta vodim odavde. Svakako je previše popio.

-O, ala smo se naljutili. . . – uzmakao je Faranri, ali više nije ispitivao Ravanala.  

-A kako je kod vas, poštovani domaćini? – trgnuo se mladi došljak iz setnog raspoloženja, koje je sam sebi izazvao pričom o Šen baju. – Da li je istina da njive rode obilno, i da ratova i bolesti nema u vašoj dolini, kao što legende kazuju?

-Odista, ratovali nismo, ima tome, mnogo naraštaja ljudskih – požurio sam da odgovorim, sad sam bio na području koje dobro poznajem. – Bolesti i groznica nema, a zemlja naša daje bogat rod, to je istina. Daleko smo, istina je, od tokova savremene civilizacije, u kojima Vaša zemlja ugledno mesto zauzima; no, svejedno, ne žalimo se na svoj život.

-Odista se nadam da poseta mene i mog sluge ne remeti vaš ustaljeni red.

-Nikako, nikako takvog razgovora. Do proleća najmanje ostaćete kod nas – jer uskoro će zima, i veliki snegovi će zatvoriti sve puteve – a do tada upoznaćemo se mnogo bolje – govorio sam ljubazno. – Nego, hoćemo li krenuti nazad u naselje, bogat obrok je pristavljen, i zgotovljen, i vreme je da se obeduje. Mi mnogo volimo da ručamo, a nadamo se da je i kod vas sličan običaj.

Momak se veselo zasmejao, i pristao da ga povedem. Još sam, odlazeći, uputio jedan mrk pogled Faranriju.

-Ti se još ljutiš? – pitao me je opušteno.

-Ljutim se. Ispitivanje nije bilo potrebno. Prava je sreća što ovaj momak ne zna ko si ti.

Gledao me je neko vreme.

-Slušaj, Aćane, prijatelju moj, nemoj mi zameriti što sam napao gosta da priča o Ciboli. Ovo je redak trenutak za mene – da ponešto saznam o svom nekadašnjem životu, koji je prekinut. Još pokušavam da sastavim kockice za taj mozaik, razumeš. I ne ide mi, kao što si upravo čuo.

Sad je u njegovom glasu bilo tuge, i za trenutak mi je izgledao izgubljen i zbunjen. Pomislio sam da bih mogao i da se izvinim; ali, nisam želeo da se objašnjavam. Pošli smo.