II

“Skidaj sve,

ljubav je ovog časa došla po tebe!

Ostavljaj svoje poslove,

ljubav te vodi na puteve nove. . . “

(kaminunska ljubavna pesma)

Prevodim tekst, usput hvatam beleške. Kad završim, i prepišem sve na pergament, samo poravnam vosak na pločici. Pergament je skup, a vosak – ni brige, Kaminunci gaje mnogo pčela u svojim košnicama. Juče sam prevodila deo zapisa o sušnim vremenima, a danas je na redu odlomak u kome je uputstvo šta se radi u proleće, kad vode nadolaze.

- “Levi prednji zub Majke. . . u desno okrenite. . . zatim Oca dabrova prihvatite za slobodnu šapu, koju nije dao nijednom od dece. . . veliki snegovi,  što se brzo tope  . . .  posle duge zime, kad ih mnogo ima. . . oteći će sporednim kanalima, kuda im drago. . . “ - mrmljam sebi u bradu. Ogromni dabrovi, dragoceni mozaik od dragog kamenja, nejasno svetlucaju u sumračnoj dvorani. Preslišavam se ponovo, u sebi, i jasno je da čujem tihe korake koji mi se privlače s leđa.

-Pogodi ko je! – kaže tajanstveni glas. Dve velike šake zaklanjaju mi svetlost. Još da ne prepoznajem miris lovora, bora i plemenitih mahovina za kupanje, možda i ne bih znala ko se to šali sa mnom.

-Pusti me – kažem.

-Možeš iz tri puta da pogađaš - nastavlja glas, uz  tiho cerenje. – Ako pogodiš - puštam te. Ako ne pogodiš - zna se. He, he. . .

Obiljno se zamislim (za to vreme, snažno muško telo prianja uz moja leđa).

-Dezira? – pitam u nedoumici.

-Nije Dezira! He, he!

-Onda je Denra! – javljam se odlučnije.

-Opet pogrešno! Imaš pravo na samo još jedno pogađanje!

-A, sada znam! To je – Ajanija! – kažem odlučno, i okrećem se u – Faranrijevom naručju.

On nezadovoljno vrti glavom:

-Nije mi jasno. . . Tako pametna žena, a nijednom, nijednom da pogodi da sam to ja! No, šta je, tu je, viteška reč se ne poriče, moram da je ostvarim! Sad još samo da odlučim, da li ću to da uradim odmah, ili tek malo posle! – izdiže me u naručje i polaže na prvu slobodnu površinu. Snažno me grli, a usnama klizi niz moj vrat, do mesta na početku grudi, gde sam se namazala uljem narandžine kore. Tu stane i jako udahne.

-Iiihhh. . . Odmah ću! – kaže rešeno, pokušavajući da me oslobodi odeće.

-Nemoj, Faranri – govorim prigušeno. 

-Neću jako. . . samo malo – umiruje me on. . . baš me je umirio! Kao i obično, prođe tu dosta vremena, tokom koga me moj voljeni miluje i hrabri. Diše mi u okovratnik košulje, zadovoljno gunđa dok me ljubi.

-Tako topla, tako fina – divi mi se bez ustezanja, baš je rečit, i neizmerno sam mu zahvalna za te lepe reči koje izgrca dok se trlja o mene. –Ti divni okrugli bokovi, pravi ženski. . . kao najlepši jastuk! A kod Nuri se sve na koske ubadam! Fuj!

-Baš je Nuri lepa. . . vitka. . . – otima se moja nečista savest, dok već pomalo počinjem da gubim razgovetnost.

-Za orahe mlatiti! Ko li ju je samo spomenuo?! Da ne čujem više ni reč o njoj! – prasne Faranri. . . pa se odmah sabere, i vrati glas na ton nežnog mačjeg predenja:

-I kako samo fino mirišeš. . . Sve narandže moje zemlje tu su, kod tebe. .  A još niže – školjke. . .

-Šta lupetaš, čoveče. . .

-Evo, neću da pričam! Radim!

Uvek sam se čudila što je Faranri uz ovaj posao nalazio snage da govori, pa čak i da se smeje i šali. Gejlen je ćutao. Ćutao i dahtao. Pomeri se levo. Pomeri se na sredinu kreveta. I mrdaj, mrdaj, Boga mu, jesi li žena ili daska? Brrr, užas. Ježila sam se od svake njegove reči upravo kao i od njegovih dodira. A Faranri je drugačiji. Nebo i zemlja, što kažu. Prvih nekoliko puta kad smo se “upoznali” (kaminunski izraz za telesno sjedinjavanje), sve mi se sviđalo. I kako je nežan, i kako je izdržljiv, i kako posle biva umiljat i sanjiv. Sve, sve mi se sviđalo, njegova koža, kosa. . .i mislila sam: šta može biti bolje? Odgovor sam dobila ubrzo; o, još se oporavljam. Bilo je to na Brani, kao i obično; zavalila sam se u Faranrijevu visoku stolicu, obgrlivši nogama mog “vaha mete” (dragog, prim. prev.), podignutih kolena, a to je položaj koji su mi Kaminunke veoma hvalile, i zadovoljno se prepustila ljubavnim naletima. Faranri je bio blizu onom trenutku kad bi prošaptao “Ne mogu više”, glasom kao da se pravda, ili kao da samo što nije umro, kad osetih da moje već brzo disanje postaje još brže. Pluća kao da su mi postala premala da obuhvate veliku količinu vazduha koja se odjednom tu našla, a grčeviti pokreti bacali su mi telo tamo – amo, kao grčevi porođaja, samo što ovo čudo nije bolelo! Htedoh da kažem “ni ja ne mogu više, Faranri”, ali u tom trenutku primetih da reči ne mogu da se oblikuju! Iz potpune zbrke, čuh kako Faranri govori:

-Šta ti je, Gindžano? Jesam li te povredio? – sav raščupan i zbunjen, čvrsto me je stegao, pokušavajući da se pribere, i mršteći se, čega se još uvek bojim. –Vikala si “molim te, molim te” – za šta me moliš?

-Vikala? Ja?

-Ta, otkud! Mislio sam, zidovi se ruše! Ćutiš, ćutiš, i onda me ovako presečeš. . . A, znam šta je posredi! –uzviknuo je odjednom, obradovan. – To je “sila ljubavi”,  video sam to kod Kaminunki. . .

-Mislila sam da sam poludela – odgovorila sam iskreno, a on se tako smejao da je velika prostorija sve odjekivala.

-Znao sam da sam dobar, ali nisam znao da sam baš toliko dobar! – rekao je veselo.

-Ti si, u stvari, i veoma uobražen, znaš. . .

-Ih, takav sam, šta mogu, i to s dobrim razlogom.

Posle se “to” redovno događalo, pa tako i ovog puta.

-Ostani – umiljava mi se Faranri. Smestio se u duboku nišu u zidu, gde ponekad ostaje da spava kad noću radi na Brani, među čupavim prostirkama i mekim jastucima. Proteže se kao neka nesrazmerno velika mačka i gleda me zavodljivo.

-Moram da idem. . .

-Ih, moraš! – duri se kao dete. – Zašto moraš?

-Deca me čekaju. . .

-Deca ti, dušo, uveliko spavaju, a Šeja ih čuva, i to kod nje. Barem meni ne moraš da pričaš. Koga je briga da li spavaš ovde, ili sama u svojoj kući?

-Ne bi trebalo. . .

-Ostani, ostani – ubeđuje me on. – Ništa nećemo da radimo, kunem se. Samo ćemo da spavamo. – Dlanom tapka jastučiće ispred sebe i gleda me usrdno.

Ostajem. Zavlačim se u ležaj pored njega. Zauzimamo položaj za spavanje: ja ležim postrance, on iza mene. Glavu naslanja na moje rame, jednu ruku prebacio je preko mene, privlači me sebi, kao što deca u snu grle meku igračku. Taj položaj ima samo jednu manu: neminovno me u toku noći probudi pritisak nečeg tvrdog između nogu. Onda se Faranri u neprilici meškolji, tapka me dlanom, da bi me probudio. . . a ja se kao probudim, iako u stvari nisam ni spavala. . . divna igra, samo, ujutro izgledam sva otekla kao testo za Cejšine kolače. Ne smem da pogledam Faranrija u oči, kao krivac se umivam, uređujem i odlazim. Pravo kod Šeje – nisam ni svratila kući. Sve je u redu, naravno; to jest, ništa strašno se nije dogodilo zato što nisam spavala u svom krevetu. Na stolu se puši pecivo sa sirom, a Šeja pristavlja “fi” i dve šolje: čekala je upravo mene.

-Dobro jutro, mila – kaže mi ljubazno. – Jesi li dovoljno spavala?

-Dovoljno, Šejo – odgovaram učtivo.

-Brzi su dani sada, rano svanjiva, ne može dugo da se spava. Tvoji tigrići se još nisu probudili.

-Odmah ih vodim kući.

-Koješta, mila moja. Kasno smo legli, pričali smo priče. A pre toga smo se jurili oko kuće. Pusti ih da spavaju. Hajde, sedi, pa da doručkujemo. 

Klimam poslušno. Denor i poštovana Baka stižu za sto. Moji domaćini se raspituju o mom poslu i slušaju me pa`ljivo. Mogli bi satima da me slušaju. Pred ta tri para dobroćudnih starih očiju čini mi se kao da sam stekla porodicu. Razgovaramo opušteno i rado, jer je kod Kaminunaca hrana svetinja. Kad se jede, nema svađe ni rasprave. [eja me poziva na ručak, neće da čuje da ja kuvam.To je kao mala zavera: svi obroci se pripremaju za veće društvo, i na taj način bake i starije rođake ostvaruju uticaj na mlađe članove Plemena. Aćan, vidim, ne pristupa stolu. Opet je u nekoj od svojih ljubavnih pustolovina, kaže Šeja ravnodušno. Malo se trgnem; otvorenost, s kojom moji novi sunarodnici govore o “tim stvarima”, još me buni. Oni čak nemaju uvredljivih reči za ženu koja se zabavlja sa tu|im mužem – kao ja, na primer. Zovu to “krčag i prostirka”, po starom običaju, koji je, kunu se, nekada bio na snazi kod njih: kad se nekoj ženi (udatoj ili neudatoj, svejedno) svidi oženjen čovek, ona ide pravo kod njegove venčane zakonite žene – i traži od nje krčag i prostirku; i ova se, tvrde Kaminunke, uopšte ne skanjuje, nego daje tražene stvari, a onda šalje svog muža po njih. I niko se ne svađa, i niko nikoga ne ubija! Nečuveno! Kasnije su Kaminunci ovaj običaj izostavili, jer je bio “suviše formalan”, kako oni kažu, a ostao je samo izraz, i ostalo je da za one koji se vole – nema nikakve osude. Nema kamenovanja, nema zašivanja ljubavnika u vreću pre nego što ih uvređeni muž baci u reku, nema sakaženja, nema nijedne od igara koje igraju Cibolanci. Čudnovato. Gotovo da ne razumem kako uopšte opstaje civilizacija u kojoj se ljubav ne kažnjava. Ali, da opstaje, to vidim.

Mnogo kasnije, kad su moji tigrići ustali, i kad sam ih odvela kući, i jurila se s njima oko kuće (u Lakči Kaminuni je to uobičajeno ponašanje, niko se ne čudi majci koja se igra sa svojom decom, kao da je i sama dete), stigla je Denra. Stajala je na stazi i gledala nas, smeškajući mi se s odobravanjem. U Ciboli, mojom decom se bavio čitav čopor dadilja i sluškinja, a te ženturače su iscrpnim nizom sitnih pakosnih postupaka pokazivale da me preziru, jer sam siromašna rođaka svoga muža, i zato što je nameravao da se oženi devojkom iz vladarske porodice. Mogla sam da viđam svoju rođenu decu samo na kratko, svakog dana po malo, a da se igram sa njima – ni govora. Sve ovo pokušala sam da brzo ispričam Denri, kao da se izvinjavam, i pozvala sam je u kuću. Učtivo je odgovorila da ne može da se zadržava, jer je došla samo da me obavesti da je večeras – Noć odraslih žena, i da će doći po mene. Dobro. Znači, ništa od odlaska na Branu. Ponovo sam odvela decu kod Šeje (to već prelazi u naviku!) i sačekala Denru, da idemo u Zajedničku kuću.

Kaminunci, ponavljam, nemaju pravu vlast, u smislu vlasti kakva postoji u mojoj zemlji. Nemaju kralja, cara niti baja, kao što nemaju ni slugu ni robova. Dezira je poglavica, i ona odlučuje o većini svakidašnjih stvari, savetujući se sa Kaminuni Senorom, ratnim vođom (iako Kaminunci nisu ratovali stotinama godina, jedan od najpoštovanijih muškaraca u Plemenu zove se još uvek “ratni vođa”), i Kaminuni Cejšom, koja je zadužena za protokol i lepo ponašanje. Narod Kaminuni ima skupštinu, u kojoj učestvuju svi odrasli ljudi, okupivši se na poljani, pa raspravljaju letnji dan do podne o stvarima koje zanimaju sve u plemenu. O posebnim slučajevima – kad se neko posvađa, {to ne biva često, ili kad se razvode muž i žena koji imaju decu – odlučuje Veće starijih žena. “Pravu” vlast čini Veće odraslih, u kome je osam žena i devet muškaraca, a svi su punoletni i imaju decu. Za redovne sednice, nije uopšte potrebno da muškarci prisustvuju: okupe se žene, u doba punog meseca (“kad je Gospođa Mesec najbolje volje”, kažu Kaminunci) i odlučuju. Ovo nije ustanovljeno iz neke, daleko bilo, nemilosti prema muškarcima, objašnjavala mi je Dezira, nego zato što, kad su muškarci prisutni, onda sednice mnogo duže traju! Žene gledaju muškarce, muškarci gledaju žene, svi se smeškaju i zadirkuju, i ništa od odluke! Jednom su se Aćan i Faranri čak potukli na sednici, upravo onda kad se raspravljalo o mom putu u Cibolu, pričale su mi žene, pa su muškarci upućeni da tuču nastave napolju, a žene su nastavile sednicu – bez tuče. I evo nas, svih osam, stojimo za velikim okruglim stolom u Zajedničkoj kući, svaka ispred svoje stolice, sa šakama položenim na ploču stola, dlanova okrenutih nadole: trenutkom ćutanja počinje svaka sednica. Tu smo: Dezira, Denra, vidarka Dezalaja, Cejša, Umejina, Zuncala, koja vodi brigu o košnicama, i ja. Oh, da, tu je i gospa Nuri. I ona je izabrana u Veće, zbog svog ozbiljnog držanja. Samo malo mi se nasmešila krajičkom usana, pre nego što je oborila pogled svojih plavih očiju sa dugim svilenim trepavicama prema stolu. Razlikuje se od Kaminunki kao rajska ptica koja je sletela me|u obične vrapce. Kaminunke u koži i vuni – ona, večito u svojoj crnoj svili. Kaminunke glasne, slobodnih pokreta – ona, mirna kao mirno more, tek ponekad učini neki mali gest rukom ili okom. Kaminunke smeđih kosa, raspuštenih, ponekad i čupavih, ona – sa kosom kao krilo gavrana, čvrsto stegnutom u punđu na zatiljku. Kaminunke preplanule od sunca – ona, bela kao latica oleandra ili bele magnolije iz moje zemlje. Gledam je, i ne mogu čudom da se načudim, da kraj ovakve žene neko ima volju da spava sa mnom. U poređenju sa njom, sama sebi izgledam tako trapava i gruba kao neka tegleća životinja sa blatom oko papaka. Ne mogu da se oslobodim tog osećanja, koje mi uvek izazove po malo bola.

-Dobro stigle, poštovane – kaže Dezira, prekidajući tišinu, i sve posedamo. - Zbog važne stvari okupila sam vas večeras: da, da, veoma je važno ovo o čemu ćemo raspravljati.

Prelazi pogledom preko sviju nas. Mene nešto preseče u stomaku. Nisam navikla da se moje mišljenje o bilo čemu traži, štaviše, da ono bilo kome bilo šta znači, pa mi se u takvim prilikama stvori nešto kao grudva u grlu.

-Doznala sam, poštovane – nastavlja Dezira -  da mlada Ajanija, saplemenica naša, još nije posvećena u tajne Ljubavi – One, koja beše, jeste i biće. Zamislite samo, da devojka od devetnaest zima, koja već dve godine nosi plavo (a plavu boju u Lakči Kaminuni nose samo odrasle devojke, i niko više – prim. prevodioca) još nema telesnog iskustva, i ne zna šta je muškarac i čemu služi. 

Žene zgranuto ćute, a zatim daju oduška svom zaprepašćenju, odmahujući glavama, i govoreći “straaaašno!” Pridružujem im se i ja, iako ne shvatam šta je tu toliko “straaaašno”.

-Mlada Ajanija je zdrava telom i duhom, ali, ne sjedinjuje se ni sa jednim od muškaraca u Plemenu, ni momkom ni oženjenim. Razgovara sa svima, ali ne voli nijednoga. Nije odlučila da se udaje niti preseljava kod nekog od svojih vršnjaka. Nije zapaženo da je odviše sklona svojim drugaricama – nabraja vidarka Dezalaja.

-Mlada Ajanija izgleda sasvim, sasvim – kaže Cejša dostojanstveono. – Njeni vršnjaci i stariji muškarci gledaju je rado. Za{to je odlučila da živi ovako, nepoznato mi je.

-Moramo delovati brzo – kaže Dezira. – Neposvećena osoba, bez telesnog iskustva, ne može da ide na planinu. Predstavlja opasnost, za sebe i Zajednicu. Ako je odlučila da se ne udaje, sledeći neki svoj zavet, ili ne našavši momka po svojoj meri, od volje joj je, kao ni Aćan što se nije oženio. Ali, telesno iskustvo mora da stekne, još ovih dana.

Žene opet klimaju i potvrđuju: da, zaista je tako.

-A da malo sačekamo? – ovo je izgovorio jedan glas, i to moj, na moje najveće čudo! – Možda će se devojka, ako joj date vremena, zaljubiti, i . . .

-Zaljubljivanje je sasvim u redu – prekida me Umejina – ali, ono spada u dozvoljene oblike ponašanja kod mla|ih osoba. Odrasla devojka, naša Ajanija, najbolja u borilačkim veštinama, mora i da se ponaša odraslo. Ne, nema više čekanja.

-Jesi li, Umejina, već pitala Aćana, hoće li da bude prvi devojci? – pita Denra.

-Jesam, i evo šta kaže naš pesnik: Ajaniji i svima nama svaka čast, ali, on više ne želi da bude prvi nikome! Osim toga, rekao je da Ajaniju voli kao sestru.

-Razumem – uzdahnula je Dezira. – Dosadilo čoveku. . . I on bi da uživa, a ne da uvek druge obučava. Šta mislite, žene, ko bi to mogao da obavi?

-Htedoh da predložim da to bude Faranri. On je prava ličnost za taj posao. Dovoljno je star da bi umeo da bude prvi devojci – kaže Umejina.

Očekivala sam da gospa Nuri ustane i sruči sve gromove što ih nebo ima na Umejinu. Ali, ona samo važno pući usta, klima glavom, i kaže:

-Da, to bi mogao da bude Faranri. Vrlo je spor, temeljan, izdržljiv. Pogodan je za devicu. Da, to bi mogao da bude Faranri.

-Hej, čekajte malo! – pobunila sam se. – Rekoste da Aćan voli Ajaniju kao sestru: pa, i Faranri je voli kao sestru!

Sve mi se uši crvene, kako mi je neprijatno. Ne umem ja da govorim pred ovakvim skupom. A ne mogu ni da ćutim.

-To ne može biti – objašnjava mi Cejša – jer su Aćan i Ajanija odrasli zajedno. Faranri ne može voleti Ajaniju kao sestru, jer je tek pre dve zime došao u našu Zajednicu.

-Da glasamo – kaže Denra, i žene ustaju. Dezira prva prekršta na grudima podlaktice, a šake, otvorenih dlanova, skuplja u pesnice:

-Izjavljujem da je Faranri, što se mene tiče, slobodan, i da nemam nikakvih primedbi da se sjedini sa Ajanijom.

-Ali, kako se to dogovarate, ko će da se sjedinjuje, a njih dvoje i ne pitate! – opet se javljam.

-To i nije važno, kad Ajanija stekne telesno iskustvo, već će nekoga zavoleti, nema šta ko koga da pita – ubeđuje me Cejša. – Izjavljujem da je Faranri, što se mene tiče, slobodan. . . – i tako u krug, šest od osam žena glasalo je i saglasilo se da se Faranri i Ajanija sjedine! Još mi je Nuri – zakonita venčana mog dragog! – ostala kao poslednja nada. Ali, i ona ukršta ruke na prsima, lepim otmenim pokretima, kakve uvek čini, i ponavlja:

-Izjavljujem da je Faranri, što se mene tiče, slobodan, i da nemam nikakvih primedbi da se sjedini sa Ajanijom.

-Vi ne razumete! – ljutim se. – Ajanija uopšte ne voli Faranrija. Ona voli – Dedžanora!

Kad sam uzviknula, to je odjeknulo kao da sam s obe ruke tresnula po ploči stola. Šake su mi se neosetno stegle u pesnice. Žene me posmatraju prodornim pogledima.

-Ali, Ded`anor je oženjen! – kaže Cejša važno.

-I Faranri je oženjen! – hvatam se za poslednju slamku.

Žene opet u tišini mene gledaju. Da li se moje srce vidi na mom licu? Dezira podiže ruku:

-Tako je! Gindžano od Kaminuna, opet si govorila najbolje! Nema druge, do prave ljubavi!

-Pametna žena – odobrava mi Denra.

-Rekla sam vam da je ona vrlo pametna – hvali me i Nuri. Namignula mi je, nasmešila se zaverenički, i sakrila ruke u rukave svoje široke crne odore.

-Čekajte. . . ovo je bio neki ispit za mene? – pitam, i ne znam da li da se smejem ili naljutim.

-Gindžano, saplemenice naša, ovo jeste bio ispit za tebe, da vidimo možeš li da se usprotiviš kad izgleda da svi ostali misle drugačije, i ti si taj ispit prošla, odlično, kao i sve ostale do sada – govori poglavica zadovoljno. – Onako je kako si rekla: nema druge, do prave ljubavi, i ne vredi devojku požurivati, nego ćemo sačekati, da  sama odluči, da se s nekim sjedini, ili da se ne sjedini, sve je slobodno, osim da se čini zlo. Cejša, obredi rakijom, pa da nastavimo.

Pije se jaka borova rakija – samo po jedna mala čaša – i pije se tako, da se čaša iskapi odjednom. Osećam da kroz mene prolazi mlaz svetlosti: to piće je veoma jako.

-Odista, i bez ove male šale, veoma je važno ovo zbog čega smo se okupile. Žene Lam – plemena dolaze nam u goste – nastavlja Dezira. To je, dakle, u pitanju.  Lamijke dolaze. O tom čudnom narodu mnogo sam slušala od Kaminunaca. Pleme Lami (a to znači: medved) živi na velikim visinama, zapadno od teritorije mojih saplemenika, na gorju tako negostoljubivom i neplodnom, da zemlja Kaminunaca u poređenju sa njim liči na rajsku baštu.  Tamo raste samo trava, i stalno vetar duva. Lamijci (upravo: Lamijke, jer to je kod njih ženski posao) gaje ovce, koze i jednu vrstu goveda, smešno malih životinja u odnosu na velike bivole i krave iz moje zemlje. Trguju uštavljenim kožama, krznom, i odličnim dimljenim sirevima. Kaminunci im, zauzvrat, prodaju, a, kako izgleda, ponekad i poklanjaju, žitarice.  Sasvim sam se opustila kad su žene ostavile mene na miru, pa sam priču o Lamijkama slušala na pola ušiju. Dezira je objasnila kad gošće dolaze, kako ćemo ih dočekati i tako to. Veče je završeno u prijatnom raspoloženju, a daljih “ispita” za mene nije bilo.

Svega nekoliko dana potom, imala sam čast da Lamijke upoznam, kad su došle kod Dezire, vodeći svoje patuljaste konje, natovarene darovima, jer pripadnici Lam – plemena nikada ne jašu, nego životinje koriste isključivo da prenesu teret. Svi smo pažljivo zagledali posetiteljke. To su visoke i vitke žene, više žilave nego nežne, lica naprašenih nekim sivim prahom, od koga izgledaju znatno starije nego što jesu. Aćan, moj pobratim, objašnjavao mi je tiho da je to zbog vetra, koji stalno duva na području Lam – naroda, pa žene moraju da zaštite kožu. Kose su im spletene u krute pletenice, jer Lamijke se ne peru tako često kao Kaminunke, nego zaglade svoje vlasi životinjskom masnoćom, i ko zna kad budu u prilici da ih opet raspletu. Grubo deluju ove gošće, odevene u kožu, prema kojoj odeća Kaminunki izgleda kao carska oprema, ali to ne smeta da se očas dogovori dobra trgovina. Lamijke su otišle u Dezirine prostorije, tamo će da se dogovaraju o razmeni između naša dva plemena, i ja sam ponovo mogla da idem na Branu.

I evo mene, sedim u Faranrijevoj radnoj sobi, mladi stražari su otišli kućama, i dan se gasi. Pomalo pišem, pomalo prevodim, a najviše Faranri i ja ćutimo. Kad nam se sretnu pogledi, mislimo na istu stvar, i oboma se žare obrazi. Sećam se dana kad sam došla na Branu samo u svilenoj košulji. Svi su se divili, i rekli da sam “ispravno postupila”, da je zaista toplo i da treba odložiti višak odeće; Faranri se, međutim, smrkao kao olujni oblak, i tražio da odmah do|em kod njega.

“Da li si ti pri sebi?”, zaurlao je kad sam ušla u sobu i zatvorila vrata. “Pogledaj, vide ti se noge! Zar se tako hoda okolo? Baš hoćeš nevolje? Treba neko da te nauči pameti!”, i dohvatio me je i položio na svoj sto, zadižući mi košulju, i pokušavajući, onako, bez pripreme, da me “nauči pameti”. Opirala sam se, ali nipošto dugo, najviše od svega zapanjila me je spremnost mog tela da primi njegovo, i predala bih mu se, ne mareći što je Brana puna mladih stražara, da Aćan nije povikao “čaaaaj!” Da li je naslutio šta se zbiva, ili se slučajno našao ispred vrata, tek, ja sam se otrgla od Faranrija, i pojurila niz stepenište, zamalo oborivši Aćana koji je nosio čaj. Celog dana smo i ja i Faranri bili kao udareni mokrom krpom, bledi i zbunjeni. Aćan nas je pomirio. Kaminunci su pametni, a on je najbolji od svih. Namerno, da Faranri vidi, pristupio mi je umiljato:
”Divna svila, Gindžano, mila, zaista divna. . . Pa bih da pomilujem, ako dozvoljavaš. . . “

“Dozvoljavam, nego kako”, rekla sam čudeći se svojoj hrabrosti. Aćanove ruke prešle su preko košulje na mojim bokovima, čvrsto se upijajući u meso. Poštovani Glavni, koji se nedugo pre toga uverio da ispod ovog komada odeće nemam ništa drugo, prebledeo je, pa pocrveneo. A}an se još malo divio mojoj. . . eh, svili, pre nego što je otišao dalje, da ga Faranri ne bi zadavio. Ja sam tog dana koristila priliku da pogladim košulju na svojim grudima ili bokovima, baš onda kad je Faranri gledao prema meni, a on je izmenjivao sve dugine boje. Nije progovorio sa mnom tog dana, dok nije trebalo da krenem sa Brane.

“Samo trenutak, Gindžano. . .”, obratio mi se gotovo učtivo. Učinila sam gest kao da ću da prođem pored njega, idući za Ajanijom, na šta je on dodao:

”Molim te. . . “

To mi nije izgledalo kao uvod u ubistvo, pa sam ostala, gledajući ga sumnjičavo. Za trenutak je teško predahnuo, i stegao me u zagrljaj:

“Da mi to više nisi radila, čuješ. . . Celog dana sam na mukama. . . “

Umesto nekog nasilnog postupka – bio je nežniji nego ikada. Dobro. Znači, tako se postupa sa tim užasnim stvorenjima. Mislim na to, i oboje se smešimo. Tako nas zatiče i poglavica Dezira, koja se odjednom pojavila, zveckajući praporcima na čizmama.

-Vrlo dobro, baš tebe tražim, Gindžano. O, zdravo, Faranri, i ti si tu.

-Naravno da sam tu. . .a gde bih bio? – odgovara on pitanjem, i pruža ruku, koju Dezira prihvata.

-Hajde sa mnom, Gindžano, da ti pokažem tvoju novu dužnost – nastavlja poglavica.

-Ona sad prevodi ovo, što mi je vrlo potrebno – upada Faranri.

-Hajdemo, nije daleko – nastavlja Dezira, kao da Faranrija nije ni čula. Njemu se oči sužavaju: nikako ne voli kad se ženski svet “mota okolo”. Branu gleda kao neko svoje carstvo, stražare proverava pre nego što im dozvoli da rade ovde, a sad Dezira ulazi bez najave i prekida ga u poslu! Uvlačim glavu u ramena: neprijatno mi je. Ali Dezira polazi iz sobe, pratim je, a Faranri takođe za nama. Dok idemo dugim hodnikom prema unutrašnjosti Brane, on ponavlja kako je “sve u redu”, kako on “vodi računa”, i da sve “radi da ne može biti bolje”. Dezira klima, i - ćuti. Oprez! Kaminunci vole da sve bude jasno, nikada ne drže sagovornika u neizvesnosti. Mora biti da je u pitanju nešto krupno. Hodnik vodi u dubinu planine mnogo stotina koraka. Na zidovima su kao neke police od metala i stakla, i na njima dragocenosti iz bajke: veliki komadi stena sa rubinima, hrizoprasima, možda i almasima, žute statue, čak i ovom sumračju se vidi da su od zlata. . . Silno blago Brana krije, nije čudo što su mnogi o njoj pisali ili pokušavali da je nađu.

-A kako znaš kuda treba da ideš, ako nikada ne dolaziš ovamo? – Faranri ne može da se uzdrži.

-Brana stoji tu gde stoji kroz neznana vremena. Sve naše poglavice ulaze povremeno ovamo – kaže Dezira. Faranri se mršti. O, to mu se ne dopada, vidim ja. I on neko vreme uvređeno ćuti.

-A ipak niste znali šta čemu služi dok vam ja nisam pokazao – iskezi se odjednom.

Dezira neko vreme nastavlja da hoda u tišini.

-Veliko je tvoje znanje, Poštovani Glavni od Brane. I mi smo ti veoma zahvalni što si mrvicu od toga i nama udelio. I mi ćemo tebi uzvratiti, o, nećemo ti udeliti, nego ćemo te obasuti. Jer, mi veoma cenimo znanje. Ali, ima stvari vrednjih i od znanja starijih, to znaj.

-Zagonetke, opet zagonetke. Počni da govoriš razumljivije – obrecne se moj voljeni.

-Nije daleko, skoro smo stigli – kaže poglavica, kao da ga nije čula.

Idemo dalje. . . svetlost je sve jasnija, sve bolje se vide dragulji u dragocenim stenama.

-Reci mi, Poštovani Glavni, da li bi ti umeo da uradiš nacrt za vodenicu? – pita Dezira bez najave.

-Vodenicu? To je dečja igra za mene! – isprsio se Faranri. – Naravno, ako imaš majstore graditelje, koji će da je sazidaju. Da nacrtam, mogu kako hoću. Ali, da sam zidam – fuj!

-Biće potrebno da se sagradi jedna vodenica – nastavlja Dezira tajanstveno.

-To je lako. Samo, kog’ će ti. . . šta će ti vodenica, kad mlinovi u Brani mogu da samelju sve što odgajite, a mogli bi i mnogo više?

-Ne u Kaminunu da se gradi, nego u Lamu.

-Pa, ti mene zavitlavaš! – planuo je moj čovek, i ukopao se u mestu. – U Lamu, ma nemoj? A šta će da melju? Vetar? Ili njihove pesme i legende? Ni govora, pa tamo ne raste ništa što bi moglo da se melje!

-Možda će Lamijke uskoro imati šta da melju – ne odustaje Dezira.

-Kako da ne! Sve što one odgaje na tim kamenjarima, može da se samelje u avanu! I to drvenim tučkom! I kome je, molim te, samo palo na pamet da tamo pravi vodenicu? – ljuti se Faranri. . . ali nastavlja da pešači za poglavarkom, privučen i protiv svoje volje njenim potpuno mirnim držanjem. 

Stižemo na samo dno Brane, na tavanici, stotinama hvati iznad nas, vidi se delić plavog vedrog neba. Na tlu, ne veća od kaminunske sobice, prostirala se njiva, i raž je dozrela na njoj. Odnekud je duvao silan vetar, i stabljike su se do tla povijale. Malena žena poglavica sagnula se i otkinula jednu stabljiku.

-Gledajte, jer ovo što sada vidite, još niko rođen van Lakče Kaminuni nije video.

Pokazivala nam je vlat, i zrnevlje na njoj, oči su joj se žarile od radosti, ali mi smo gledali, i nismo razumeli.

-Ovde, na ovom mestu, nepoznatom svima, čak i Kaminuncima, mi žene smo pokušavale da odgajimo žitaricu otpornu na vetar. Osećate da stalno vetar duva – kao u Lamu. Generacijama nam nije uspevalo. Generacijama žena pošlo je za rukom da preživi tek po koja stabljika. Od tih stabljika naše pramajke su uzimale zrnevlje, i ovde ga sejale. I svaka nova žetva davala je po malo raži, drugačije od naše, kojoj vetar uopšte ne smeta. I mi, sada, kad požanjemo ovu njivicu,  imamo dovoljno zrnevlja da poklonimo Lamijkama, da ga na proleće zaseju na svojoj zemlji. To će biti naš dar njima, u vreme velikih ženskih okupljanja u toku zime. A ti ćeš im odneti taj dar, Gindžano.

Lice joj se kupalo u osmehu. Utisnula mi je vlat raži u šaku. Ali, Faranri se nije radovao; u stvari, ako ga imalo poznajem, sad je bio besan – mnogo ljući nego onda kad sam se pojavila bez čakšira.

-Samo trenutak – počeo je veoma hladnim glasom, kao da mrvi šljunak među zubima (pretrnem od toga, jer znam da se ne šali). – Ja ovde radim, godinama – i ti mi nijednim gestom nisi nagovestila da ovde imate tako važnu, tako značajnu stvar?

-Ja rekoh da je tvoje znanje veliko – uzvrati Dezira, nimalo uznemirena njegovim glasom ili izrazom. – A rekoh takođe i da znanje nije najveće niti najstarije, niti samo po znanju poštujemo osobu. Mi te veoma cenimo, to znaš. Ali, ne smatramo da treba sve da ti kažemo. Barem ne još.

Izašla je na svetlo dana, pod vedro nebo. I ja sam požurila za njom, osećajući da ću da se ugušim ako još malo ostanem u zatvorenom prostoru.