I

 “Sunce na nebu vidi sve,

i, tako mi njegove svetlosti, istinu vam govorim.”

(uobičajeni početak hronika u Lakči Kaminuni)

Obavezao sam se da ću događaje koji su sledili našem putu u Cibolu, odakle smo doveli Gindžaninu decu, i srećno se vratili, predstaviti onako kako su se zaista zbili. Ne sumnjam da mi oni koji budu čitali ovaj zapis, ili slušali mene, kad ga budem čitao na poselima (jednom, ako ikada smognem snage za to), neće verovati ni reč; pred sobom sam čist, da ništa nisam prećutao, a još niko nije postigao da svima ugodi.

Još sam pomalo ranjav i gorak posle dramatičnih zbivanja čiji sam učesnik bio, ali, sad, šta je, tu je, tugovati nećemo, a nećemo ni da dužimo uvod, nego da pređemo na stvar. A zbilo se da smo Gindžanu primili u Pleme sa svim počastima, i njoj i njenoj deci dodelili zasebnu brvnaru, “gostinjsku”, ali, eto, sudbina joj je promenila namenu i učinila je da bude “domaća”, i radovali se, veoma, što je sve tako dobro ispalo.

Beše vreme “brzih dana”, tako mi Kaminunci zovemo leto. Jer, iako su tada dani duži, opet nam u radu prolaze brže nego zimi, i sve nam se čini da nećemo stići sve da uradimo. Sunce je sijalo nad našom Lakčom u svoj snazi svojoj; radovi na njivama bili su u punom jeku; krastavaca, rotkve i ljutog korena bilo je u izobilju, i žene su pripremale naše omiljene salate, od povrća sa kiselim mlekom i mrvljenim sirom. Kad se uz to još jede vruća pogača ili pecivo, i ne treba jača hrana u vrelo doba. Oko polovine dana, kad je vrućina najjača, zbacivali smo odeću i osvežavali se u Setor vodi. Mi ne volimo znoj, kupamo se kad god nam se pruži prilika, a decu i Mlade nije bilo moguće isterati iz reke na pesak dok se sasvim ne umore od plivanja, kao da su postali vodene životinje. Što se mene tiče, bežao sam sa vrućine – u Branu. Istina je da kao pesnik nemam nikakvog posla tamo, ali, u unutrašnjosti te velike građevine vlada prijatna hladovina dok se ostali narod kuva i prži na ubitačnoj žezi. Mladi stražari nisu obavezni da idu na njive, osim ako izričito zatra`e (što im ne pada na pamet, naravno); eno ih, nimalo ne pate što nisu napolju: svi su se okupili oko svog Poštovanog Glavnog, gledaju u njega kao mače u džigericu. A Faranri se zavalio u visoku stolicu kao pravi kralj, u lakom letnjem odelu (pratim pogledom mišiće kako se zatežu pod svilenom tkaninom), jednom rukom se nadlaktio, a drugom samo otmeno odmahuje:

-Dovod vode?

-Podešen, Poštovani Glavni! – odgovaraju u horu mladi stražari.

-Vrata?

-Popravljena, Poštovani Glavni!

-Stražarske smene?

-Svi su tu, Poštovani Glavni.

-Odlično, vrlo dobro. . .zadovoljan sam, sasvim sam zadovoljan . . .hej, trenutak! A da nije neko, slučajno, tra`io od nas da se pridružimo radovima na njivama!?

-Nije bilo takvih pokušaja, Poštovani Glavni.

-Onda je u redu – sad se sasvim opustio, prede i smeši se da mu se svi zubi vide. Sve zna o radu na zemlji, setvi, žetvi, kakvoći žitarica – a od njive beži kao da je zarazna. Da mu neko ponudi ašov, motiku ili plug, mislim da bi pobegao iz naše Zajednice.

-Imaš li još nekih želja, Poštovani Glavni? – uslužno pita Dedžanor.

-Možda hladan čaj? “Fi”? Nešto za jelo? – udvara mu se Gindžana.

-Samo ti kaži, Poštovani Glavni – mazi se Naja.

On zadovoljno zažmiri; uživa, bez sumnje, što dobija toliko nepodeljenog obožavanja:

-Možete da uhvatite i prinesete mi jednu od, tako, sedamnaest zima. . . he, he!

-Biće odmah, Poštovani Glavni! – kaže Dedžanor rešeno.

-Iz ovih stopa idemo da je uhvatimo za tebe, Poštovani Glavni! – pridružuje mu se i Senaj.

-Želiš li je na ražanom ili na belom hlebu, Poštovani Glavni? – u Gindžaninom glasu kao da ima i nešto pakosti.

-Hoćeš li i da je zadovoljimo pre tebe, Poštovani Glavni? – javljam se i ja iz prikrajka. – Da se ti, kao stariji čovek, ne mučiš. . .

Omladina se smeje, Gindžana prigušuje kikot nadlanicom, nasmejao se i sam Faranri, ali nešto kiselije (ne voli da ga podsećamo na godine):

-Šic! Ko je stariji čovek? Trideset četiri zime su prešle preko mene. . .

-Ako ne računamo ono kad si išao bos. . . ali neka ti bude.

-A otkud ti ovde, opet, ponovo?

-Došao sam da vam malo pomognem. . .

-Osobito ćeš mi pomoći ako se odmah izgubiš sa Brane. Njiva, eno, plače za tvojim sposobnostima i pesničkim nadahnućem.

-Hajde, budi čovek, Faranri, znaš da ne podnosim vrućinu. . .

-Znam, ti si nežna biljka. Hajde, ostani.

Tako su nam, eto, prolazili dani, sa svim izgledima da ovakav način provođenja vremena postane običaj. Devojke su donele pečene piliće od kuća, i to se sad deli na ravne časti. Svi jedu i hvale. Gind`ana se pridružuje, završila je prevod za taj dan. Nije joj lako: slova sa čeonog zida precrtava na pločice premazane voskom, jedno po jedno, pa ih onda svodi na jednostavniji oblik, njoj poznatiji, pa onda ispisuje reči, nas pita šta koja znači, kad ne može da prepozna, jer je jezik zapisa sličniji našem lakči jeziku, nego njenom maternjem, cibolanskom. Razgovor ugodan, opušten: nijedna gruba reč da padne. Sa tavanice pada i obrušava se niz stepeništa i kaskade debeo spor mlaz vode. Ko hoće, može da se osveži. Faranri je postavio i drveni zaklon, tako da onaj ko se kupa ne može da bude viđen. Ha, smešan običaj iz njegove zemlje: mi nemamo ništa protiv i da budemo viđeni kad se kupamo. U velikoj prostoriji je sveže. Odnekud lagano struji ugodno hladan vazduh, ne bi čovek poverovao kakva je žega napolju.

O, lepi dani, divni časovi! I sad mi srce zadrhti kad pomislim da je to, sve, moglo da bude izgubljeno u nepovrat!

Gindžana se veoma izmenila, prime}ujem s radošću. Nekad se tuđila od ljudi, a sada nam se svima smešila. Tog leta, bila je kao neka od naših zavodnica, sva zaokrugljena i topla kao breskva kad dozreva. Krišom smo je svi gledali, i bilo nam je drago. Kad bi prošla pored nas, samo bismo razmenili zadovoljne poglede. I nije se otimala, nego se s nama šalila, kao da je odrasla u Kaminunu, kao naš rod rođeni. Jednom je Naja rekla da je jako toplo, i da je već razmišljala da dođe na posao bez čakšira, a onda je Gindžana ušetala među nas, upravo tako odevena. Imala je na sebi samo bledozelenu svilenu košulju i laku letnju obuću, videla su joj se gola kolena, a svila se kretala, lelujala. . . Devojke su se obradovale, i rekle da će se i one tako obući, a mi smo gledali u Gindžanu kao da je s neba sletela, potpuno zanemeli. Da ona skupi hrabrost, i obuče i prva ponese nešto novo, drugačije – to ne bismo mogli da verujemo. Ali, oslovila nas je ozbiljno, bez ikakve dvosmislenosti, i tako – niko se ne usudi da joj se na glas zadivi. Niko osim mene, razume se.

-Ne mogu da se uzdržim, moram da te pitam, Gindžano. . . – počinjem, pristupajući joj umiljato.

-Samo izvoli, Aćane – uzvraća ona ljubazno.

-Gindžano, ti i ja smo najbolji drugovi, je li tako?

-Sasvim je tako.

-Onda bi bio red da daš malo svom najboljem drugu? Od svih koji se oblizuju – valjda ja treba da dobijem prvi?. . .

-Dala bih ja tebi, Aćane – ona me zadirkuje – ali plašim se da će ti biti mnogo!

Muškarci zažagore s odobravanjem: dobar udarac u našoj omiljenoj borbi rečima.

-Pa. . .verovatno si u pravu. . . ali ti ipak daj!

-Priča se da si počeo da omanjuješ u poslednje vreme. . .

Tras! Još jedan poen za nju! Upinjem se da zadržim ozbiljan izraz: 

-Ko li me tako ogovara, da mi je znati! Moraću da mu se osvetim! Ali, prvo moram tebe da ubedim da su glasine neosnovane!

Šala, šala; ali Gindžana se ne ljuti, smeje se sa ostalima. Jedino se Faranri smrkava i gunđa “De, de. . . skrati malo taj jezik!” Svaku reč upućenu Gindžani čuje kao da ima uši zeca. I on se promenio: kad bi stala pored njega, sav bi se zategao, nekako svečano isprsio. Jednom sam ih uhvatio. Nije bilo namerno, kunem se. Svi smo krenuli kućama sa Brane, a ja sam se vratio, kao da sam tobož nešto zaboravio. Naš Poštovani Glavni držao je našu Poštovanu Prevodilicu u naručju, pritiskajući je uza zid. Samo sam malo stajao i gledao, a oni, naravno, nisu znali da sam tu. Faranri ne radi kao mi, on navaljuje kao da kolje. Pokušao sam neki put i ja da uradim kao on, i naišao na nepodeljeno odobravanje svojih drugarica. Dobro, ne baš svih: Naja mi je, na primer, pobegla, a Umejina mi raspalila još i dva šamara, i besno rekla: “Tako možeš da cepaš tvoju Nuri, a kod mene ima da se vladaš pristojno!” Morao sam da se izvinjavam, više puta; a po osmehu koji mi je uputio njen muž Aj kad me je pratio, nekako sam osetio da mi nije oprošteno. Svejedno; a podrazumeva se da sam smišljao i stihove o Onome što je jače i starije od ljudi, a jamačno bolje od svega na svetu, ne pominjući nijedno ime, i da je omladina te stihove pomalo pevušila, i još jedna priča o ljubavi postajala opšte vlasništvo.

Faranri je toga dana bio veoma tajanstven: podesio je sprave u Brani da “rade” bez stražara, same, a pozvao nas sve da mu se pridružimo u šetnji. Rekao je da “ima iznenađenje”; šta je to, nije hteo da kaže. Pošao sam za njim. Dan se gasio. Prečicom s Brane, stigli smo do “našeg” mesta na obali reke Setor. Tamo, na proplanku uz samu vodu, lepom kao smišljenom, koji se redovno čisti i održava upravo zato da bi poslužio za ovakva okupljanja, već su mladi stražari ložili vatru od jabukovog drveta, dok su Naja i Ajanija na ravnom kamenu, kao na stolu,  seckale meso nekoliko zečeva i jedne divlje svinje. Prijatan miris širio se okolinom, jer se u ogromnom kotlu, na plemenitom ulju, pirjanio divlji luk. Pozdravljajući se sa svima, Faranri je podelio srebrne čaše, i prihvatio se velikog noža. Priđoh da mu pomognem, ali on me zaustavi:

-Nemoj, molim te, još i da se posečeš, stoj samo i gledaj, tako ćeš da napraviš najmanju štetu!

Nisam se naljutio, on je zaista bio spretniji, a jelo od divljeg luka, svežeg i dimljenog mesa raznih vrsta, soli, vode, vina i začina pripremao bolje nego naše žene. Ja, naprotiv, nisam neki kuvar: čaj i kuvano vino su moji najveći dometi, mislim. Čuo sam jednom kako se Faranri žali Umejini na mene: “Kakav nespretnjaković, ne ume zalogaj mesa da iseče, a da se ne povredi! Ne smeš mu dati nož u ruke, da neku nesreću ne napravi! Rodila majka šeprtlju, pa joj dala ime Aćan!”. Umejina je odlučno stala u moju odbranu: “Aćanove ruke i ne služe za baratanje nožem – Aćan ume da miluje, a to je mnogo važnije! Ako bi Aćan tražio, svaka od žena bi ga hranila kao malo dete! I meso u tanjiru bi mu iseckala!” Žene su se još odlučnije saglasile s Umejinom, a Faranri je ostao bez reči. Posle je gun|ao nešto o blesavim kaminunskim običajima, ali me nije dirao. U svojstvu šeprtlje, pratio sam njegove spretne pokrete – pokrete pravog muškarca, lovca. Kad je naseckao dovoljno mesa, ubacio ga je u kotao, i pljusnuo unutra vino i vodu:

-Borova rakija za početak, pa možda i za kraj, deco, a tamo iza onog kamena – da, da, baš tog – sakrio sam i vino. Ima dovoljno. . . da se svi podavimo. I pesmu, žene, ne čujem vas!

-Ne možemo da pevamo gladni, Faranri!

-O, da ne bi mladi svet još nešto? Ajanija, pokaži onu hranu što smo spremili! Ne mogu da dozvolim da mi družina izumre od gladi, dok se ovo jelo skuva!

Naja, Ajanija i Gindžana poslagale su na veliki ravni kamen poslužavnike pretovarene dimljenim sirom, suvim mesom vepra i svežim povrćem, i pozvale nas da se služimo. Mi smo, jasno, pristali. Kad smo utolili prvu glad, posedali smo na glatko kamenje presvučeno mekom mahovinom. Boca sa rakijom krenula je u krug. Na nebu su se palile prve zvezde. Vetar je pirnuo kroz granje velikih hrastova nad nama; još jedan dan minuo je u nepovrat. Reka je šumorila i šuštala, jer upravo tu pravi veliki huk preko kamenja, koje poštovani preci postaviše upravo zato da zvuk vode bude ugodniji. Kad bismo zaćutali, čuli smo zvuke noći iz šume: ptice, životinje, krckanje neke daleke grančice, a iza svega, tihi, postojani zvuk Brane, kao da ravnomerno zuji veliko klupko zazimljenih pčela. Faranri je ustajao, da promeša jelo, i ubaci još vina u kotao, dok nije bilo gotovo i divno mirisalo. Hranu nam je razdelio na velike keramičke tanjire, svakom dao kašiku, a onda se smestio među nas.

 -Jeste li zadovoljni, deco? – pitao je.

- Naravno da smo zadovoljni, Poštovani Glavni ! Ne mogu da se setim kad sam se ovoliko najeo! Odlično kuvaš! – divio mu se Dedžanor.

-Ti si najbolji, Poštovani Glavni! – zapevali su mladi stražari u glas.

-Pa naravno da sam najbolji. . . mogao bih i poglavica da budem! Zar ne? – pitao je raspoloženo. To je bila njegova stara šala, i svi smo se smejali kad smo je čuli –  prvih nekoliko stotina puta. Dešavalo se tako, da nas, blistajući plavim očima, najbezazlenije zapita: “Šta biste rekli da vam ja budem poglavica? Da li ste nekad imali ovakvog poglavicu kao što sam ja – ovako pametnog, sposobnog? A? Šta kažete?” Izgledalo je da mu je silno važno šta ćemo da odgovorimo, a mi smo odgovarali, kao i sada, “Ti si najbolji, Faranri”, jer smo ga zaista voleli, tako naprasitog, bučnog, a veštog kao čarobnjak iz priča. Navalio je da nam sam svima sipa vino i rakiju, bio je, ne znam zašto, izuzetno dobre volje. Dobro nas je nahranio, kao i svaki put pre toga, a piće, svežina letnje noći i ostalo verovatno su doprineli onom što se posle desilo.

Gindžana se nešto sašaptavala sa Najom i Ajanijom, i u jednom trenutku kad je društvo zaćutalo, iznenada su zapevale:

“Moja ljubav voli crveni oleander,

samo to cveće od sad joj donosim,

u njene oči ronim, svaku reč njenu volim,

a pored mene kad stane, ja se ponosim!”

U trenutku mi je sve bilo jasno: stara cibolanska pesma, jamačno ju je Gindžana prevela na naš jezik, sad se orila obalama Setor vode, danima i danima puta daleko od Cibole, u čast Faranriju. Shvatio sam, takođe, da je ovo za njega neka posebna prilika: bio je očaran.

-Ah, prijatelju moj, ovo da odslušam, pa da umrem! – šapnuo mi je strastveno. Otpio je gutljaj vina; u pripevu, njegov snažni glas pridružio se pevačicama:

“Ja bejah rođen da narodima vladam,

a, gle! kako lako postadoh rob njen!

Ostavih sve, i ostaviću još više,

samo da još malo uz nju ostanem!”

Žene su pevale lepo, ali, ipak, bila je to pesma za glas muškarca, snažna, sa uzdržanim osećanjem skrivenim iza vedrih reči i pevljive melodije:

“Moja ljubav ima oči od magle sive,

ona sanjari rado i dugo gleda niz put.

Ruke daljinama pruža, kao ptica krila:

da mi ne odleti, pitam se kao u snu.

Ja bejah rođen za svilu i zlato,

a gle! kakav sam prašnjav skitač postao!

I kud god krenuo, i gde god stigao,

samo sam puta željan ostao!”

Omladina se tihim mrmorenjem punim odobravanja pridružila izvođenju. Kao da je i reka za trenutak utihnula, pred snagom ljubavne pesme. . . Faranri je zabacio glavu i pevao:

“Moja ljubav voli ružičastu svilu,

odenuo bih je u oblak svileni!

Nema tkanine nežnije od kože njene,

taj dodir ništa ne može da zameni!

Ja bejah rođen da gospodarim svima,

načinom grubim, muškim, uz volju gvozdenu,

a, gle! pomoći nema, zavoleo sam ženu,

sve vlasti ovog sveta dajem za nežnost njenu!”

Još mnogo puta te noći, ista pesma orila se obalom, glasnije pa tiše. Gusti mrak se spustio, topla ugodna letnja noć zakrilila je našu družinu. Jelo se i pilo, momci i devojke podelili su se u parove, i šuškali svako za sebe, ali Faranri nije grlio Gindžanu, samo je sedeo pored nje, i povremeno tražio da mu ponovi pesmu koja ga je toliko dirnula te noći. Popio je – mnogo, šta da se priča. Popili smo – svi. I odjednom, kao da mu je to sve jako važno, obratio se meni:

-Prijatelju Aćane, da li shvataš da bih sada mogao da umrem? Bez žaljenja, bez osvrtanja! Zdrav sam, jak, još mlad, okružen prijateljima koji me vole – pa kad mi može biti bolje? Nikada! Samo gore! – i s tim rečima, odbacio je daleko od sebe praznu čašu koju je držao u ruci. Zazveketala je po kamenju, razbila se i nestala u mraku.

-Nemoj, Faranri. . . – zaustih, ali me on prekide, govoreći sve glasnije:

-Ne, ne, ne šalim se ja! Kad bi sada bilo da se umire, uopšte mi ne bi bilo krivo! Ovo je – taj trenutak! Kao i ovo vino: sazrelo je i razvilo sve svoje dobre osobine, ali kad mu je došlo vreme, popijeno je! I nema ga više! Kao i ova čaša: od skupocenog je stakla, pažljivo je izbrušena, ali kad joj je došao njen čas, razbijena je! Pa tako. . . i ja! Da umrem do ujutro, ne bih žalio! –  i u nastupu ko zna kakvih misli, ustao je, i stao raširenih ruku, kao da nešto odbacuje. Svi su pogledali prema nama.

-Molim te, sedi, Faranri! Šta govoriš, kakvo umiranje! – uzbunila se Gindžana, i povukla ga da sedne.

-Ne bi trebalo da govoriš takve stvari, Faranri – pridružio sam joj se i ja, bilo mi je vrlo stalo da promenimo temu. I seo je, dozvolio nam je da ga smestimo na meku mahovinu, ali je i dalje ponavljao:

-Ne, ja ozbiljno mislim, moglo bi da se umire, evo, ove noći. . . – pa je Gindžana tiho, uz samo njegovo uho, zapevušila pesmu koja ga je dirnula. Nije više vikao, nije govorio o umiranju te noći, jeli smo i pili do zore, a ako je neko od nas zapamtio njegove reči – reči koje donose zlu sreću – nije to pominjao.