Epilog

Desilo se, međutim, da su sva ova tri groba pripremljena za Cibolane ostala prazna. Gindžana i Faranri su poživeli u sreći i ljubavi do duboke starosti, tako da su već imali zajedničko praunuče, moju majku, Nelnu. I priča se da su njih dvoje otišli u planinu jedne jeseni, po danu lepom kao da je bio ukraden od leta. Držali su se za ruke dok nisu nestali iz naselja. Kaminunci su se sećali kasnije da su ih videli kako odlaze, ali nisu ni slutili kuda su pošli, a sećanje na njih ostalo je kao još jedan dokaz u prilog našem dubokom uverenju, da je moguća i srećna ljubav.

Ađan, pak, nađe smrt u Đargamu. Ubio ga je nožem jedan mladi đargamski pesnik, uvređen što su Aćanovi stihovi dobili prvu nagradu na pesničkim susretima. U đargamskoj zemlji je naš pesnik i sahranjen, zbog čega su se Kaminunci ispočetka mnogo jedili, a ni Aćanu se takav ishod bez sumnje ne bi svideo, pošto Đargamce nikada nije voleo, prvenstveno zbog njihove ratobornosti, a i zbog svih nasilja koja su mu učinili. Đargamci su, sasvim neočekivano, počeli da poštuju Aćanov grob kao najveću svetinju, da ga pažljivo održavaju, i pokazuju svima koji ikako dođu na njihovo područje. Aćanove stihove o miru među ljudima divlji Đargamci uče napamet, a takođe se i njihovo ponašanje menja, pa manje čine razne pakosti i neprijatnosti susedima, zbog čega nam je svima veoma drago, te smo, posle svega, ipak na dobitku.

Tog dana kad se u naselju čulo za Aćanovu pogibiju, Nuri je sela na jednog od naših konja, i odjahala iz naselja, ne pozdravivši se ni sa kim. Nikad je više niko nije video. Nadam se da će ovakav kraj biti dovoljno tužan za Cibolane koji će čitati moj prevod, jer oni mnogo vole ljubavne priče sa tužnim krajem. Po mom mišljenju, a i prema shvatanjima Kaminunaca, ni njihov kraj nije tužan: proveli su život kako su hteli, slažući se i voleći, i doživeli da vide plodove svojih čežnji i da se raduju jedno drugom.

Tako se okončao najpoznatiji ljubavni četvorougao u istoriji mog naroda. Odlažem pero i mastilo, protežem ramena pogrbljena od savijanja nad stolom. Poštovani učitelj Ral Dani već odavno mi zamera da sam zbog prevoda zapostavila ispite. Mladi Šen baj, gospodar Cibole, buni se što sam zbog prevoda zapostavila njega. Sve ću da ispravim, sve da nadoknadim, da svi budu zadovoljni, a ja naročito.

O, vreme je, vreme, da razmišljam o putu u rodni kraj; malo da krenem stazama svoje domovine. Na put ću da pođem, ali nikako sama, gospodar Cibole pita i moli da i njega povedem, a ja pristajem, razume se. Ja, Kaminuni Gindžana, potomkinja Gindžane Gejleni, živeću, kako vidim, putujući od Lakče do Cibole i nazad. Treba da saopštim poštovanim sunarodnicima da je priča o ljubavi moje pretkinje donela ljubav i meni, i da će nas uskoro biti više koji smo spremni da premostimo razdaljine između naroda i svetova. Tako ćemo se bolje upoznati, možda i zavoleti, i jednog dana ovaj svet postaće mesto za ljude.